Tekst koji je pred vama napisao sam podstaknut stalno prisutnim, gotovo neuralgičnim problemom realnog i vidljivog uticaja Bratstva u profanoj sferi delovanja. Ovo pitanje veoma je često tačka na kojoj se prelamaju stavovi i javljaju sukobi različitih grupa unutar Masonerije. Braća se ne zadovoljavaju „klesanjem sopstvenog kamena“ i traže način da svojim delovanjem učine sebe vidljivim i izvan radionice, na korist društva a i sopstvenu, u čemu ne vidim nikakav greh.
Problem profanog delovanja i uticaja Masonerije, neraskidivo je povezan sa pitanjem elite, samozvane ili stvarne. Šta je to elita, šta je njena uloga, kakav je njen sastav, da li se i kako taj pojam menja u vremenu?
Termin elita u svom korenu ima reč „izabran“. Ovaj pojam sam po sebi nosi višeznačnost jer se nameće pitanje „od koga“ je ta elita izabrana. Da li je izabrao onaj kog mi nazivamo Velikim Ar- hitektom dodirnuvši ih po ramenu i podarivši im talenat za umetnost različitih vrsta ili prirodne nauke? Ili su to možda oni koje je okolina (društvena, profesionalna, plemenska) „izabrala“?
Na osnovu sopstvenog slobodnozidarskog iskustva, rekao bih da veliki broj Braće u mojoj okolini prepoznaje u Bratstvu deficit pripadnika koje obični svet naziva „moćnim“ ljudima. Dakle, radi se o osobama koje upravljaju najvažnijim poslovima u državi i društvu. Ljudima koji se nalaze na rukovodećim mestima u ministarstvima, državnim i gradskim upravama, bolnicama, univerzitetima. I znate šta? U pravu su. Često se dešavalo da neki od takvih budu neko vreme između stubova, veoma entuzijastički raspoloženi, da bi kasnije izašli iz Masonerije. Bilo bi pretenciozno tvrditi da su baš svi koji su nas napustili “promašaj” garanta ili Lože.
Sa druge strane, u našim redovima upoznao sam mnogo pametnih, talentovanih, profesionalno i porodično realizovanih ljudi, onih koji znaju da kažu, napišu, da se izraze i prepoznaju istine. One koji rade najrazličitije poslove, a smelo se bave ezoterijom, filozofijom ili poreklom razuma. Takvi koji svetle unutar Lože nam ne nedostaju, ali treba se pomiriti sa činjenicom da oni u najvećoj meri danas ne pripadaju eliti „moćnih“. Oni su izuzetak koji se veoma teško probija u te redove. Nisam siguran da tako nije bilo i ranije, ali u mojoj okolini, i masonskoj i profanoj, dominira utisak da je u naše vreme taj problem posebno izražen. Nalazim da razloga za to ima mnogo. Najpre ću o onim opštim.
Progres, brži ili sporiji, konstanta je čovečanstva u milenijumima iza nas. I uvek je neko znanje do koga se dolazilo mukotrpnim radom i odricanjem, kasnijim generacijama postajalo lakše dostupno. Što je progres bio brži, rasedna linija između generacija koje su znanje sticale i onih kojima je znanje pruženo bila je izraženija. Prethodna generacija je smatrala da mlađi ne poštuju ono što im je dato, a mlađima je bilo teško da shvate trud koji je uložen u ono što im je pruženo na dlanu. Priča stara koliko je sveta i veka. I individualna i porodična i društvena. Civilizacijski, to je sukob elita koje pripadaju različitom vremenu. Dešava se i danas. Dopadalo nam se ili ne, vremeplov još uvek nije realizovan i treba naći načina da se u zadatom vremenu i okolnostima zadrži etika (koja se takođe menja sa vremenom)
kao i integritet, a da se i opstane, kako ljudski, tako i slobodnozidarski.
Progres se u našem vremenu najupe-čatljivije ogleda u činjenici da živimo u informatičkom dobu koje je preplavilo sve aktivnosti savremenog čoveka. Posledica toga je mogućnost da su najraznovrsnije informacije, čak i iz ozbiljnih izvora udaljene na dva-tri klika od najzabitijih mesta na planeti. Ipak, znanje nije isto što i informacija. Znanje zahteva odricanje i rad, a informacija se dobija na dlanu. Kako nismo savršeni, oni koji poseduju informacije, ali ne i znanja, daju sebi za pravo da ravnopravno razgovaraju i utiču na društvene događaje. Društvene mreže takođe tome pogoduju. Njihovo postojanje učinilo je potpuno otvorenim prostor za javno iznošenje ličnih stavova što, možda paradoksalno, otežava prepoznavanje glasova istinske elite u javnom etru. Sa druge strane, realna socijalna propulzivnost bazirana na istinskim vrednostima (onako kako ih mi smatramo) danas je manja nego ranije. Sve to potpomaže uspon anarhije i populizma, dok demokratija, do skoro tretirana kao sveta krava društvenih odnosa bledi kao ideja. Činjenica je da uspon Masonerije u velikoj meri prati i uspon građanske demokratije i kapitalističkog ekonomskog poretka u okviru civilizacije kojoj pripadamo. Ovo navodi na zaključak da opadanje demokratskih društvenih kapaciteta, može da bude jedan od bitnih uzroka slabljenja uticaja Slobodnog zidarstva u vremenu u kojem živimo, što je tema koja zahteva posebnu analizu.
Generacije koje su u svojim okvirima uživale socijalnu sigurnost i zaštitu države sa obe strane Gvozdene zavese, a kojima u velikoj meri pripadamo, teško se privikavaju na promenu stanja. Osobine koje obezbeđuju ulazak u društvenu elitu sada su mnogo više nego ranije i snalažljivost, dinamičnost, spremnost na promenu. Erudite, širokoobrazovani, umetnički nadareni, ukoliko su samo to, teško nalaze put do društvenog vrha.
Sistem školovanja i istraživanja usklađuje se sa ovim okolnostima. Kriterijumi, onako kako ih naše generacije vide, padaju na svim nivoima obrazovanja. U istraživačkom smislu, različite liste časopisa koje su formirane kao sredstvo za validaciju naučnih rezultata u nedostatku snažnih i stvarnih autoriteta i u uslovima devastirane industrije, postale su same sebi cilj. Znanje više nije samo u knjigama, pa ni na univerzitetu. Ono što profesor ispriča, svaki student nakon časa može da proveri na internetu. Autoritetom se danas teško postaje. Postoje i okolnosti specifične za naše podneblje. Biološki deficit, odlazak najboljih tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih (neki kažu 200.000) nije mogao da ostane bez posledica čije su razmere tek sada sagledive. Talenata više nema toliko, a i u vreme otvorenosti granica oni koji vrede sve ranije napuštaju zemlju. Našoj generaciji rođenoj početkom druge polovine dvadesetog veka, zapala je dakle uloga ranije pomenutih nezadovoljnih prethodnika koji na svoje naslednike gledaju sa prezrenjem i ne previše respekta. Toga je uvek bilo. Različitim misliocima iz antičkog doba pripisuje se sledeća rečenica koju su mnogi od vas, verujem, već čuli: “Oprostite, ali današnja mladež je pokvarena, zla, isprazna i lenja. Nikad više neće biti kao što je bila nekada i neće biti sposobna da sačuva našu kulturu!”.
Sa druge strane, Masonerija je nastala kao institucija čuvanja zidarskog zanata. Bilo je i više sličnih pokreta i udruženja, ali Slobodno Zidarstvo je jedno od onih koje opstaje do danas. Ono je podrazumevalo da se tajne zanata predaju u dozama, smisleno i onima koji to zaslužuju, što je koncept prenet i u simboličku Masoneriju. Jasno je vidljivo njegovo veoma izraženo odstupanje od pravila igre i kriterijuma koji preovlađuju u profanom društvu izvan stubova. Ukoliko ne želimo da budemo kao dvojica matorih gunđala iz Mapetovaca, moramo da prihvatimo promene, ma koliko to nekonformno bilo.
Najpre, moramo da shvatimo da snalažljivost, društveni pragmatizam i spremnost na promenu nisu osobine koje pojedinca nužno čine makijavelistom i diskvalifikuju ga za ulazak u Bratstvo. Struktura Masonerije je u odnosu na strukturu društvene elite trenutno takva da je neophodno da Masonerija prepozna gospodu vrednu klesanja, uvede ih među stubove i vrati u profani svet kao Masone koji će raditi na korist društva. I baš ta volja da se radi u korist društva, treba da bude jedan od bitnih kriterijuma za prijem u Bratstvo. Nije greh ako je incijalni motiv za to i samopromocija. Kamen je tu da se kleše. Brzina akomodacije društvenim okolnostima i kriterijumima jačaće Bratstvo i učiniti ga atraktivnijim za gospodu iz profanog koja zaslužuju da budu Masoni.To nije samo naš usud, već i sudbina Braće vekovima unazad. Nezavisno od Slobodnog Zidarstva, promena društvenih odnosa menja i sastav i karakter elite. Kapitalisti su
bili prokazani od feudalaca, pa su nakon puno lomova postali nosioci društvenog progresa. Setimo se uspona levice u dvadesetom veku. Masonerija, iako na prvi pogled konzervativna, menja se sa vremenom. Ta je neophodnost uslovljena dinamikom promene civilizacije i ljudi kao individua. Pomenuta dualnost masonerije posebna je tema koja zavređuje zasebnu analizu.
Sve ovo ne znači da se treba odricati temeljnih vrednosti Masonerije sadržanih u Dekalogu. Štaviše, prema njima se treba odnositi konzervativno. Sa druge strane, način na koji se one nameću u društvu i profanom okruženju uslovljen je vremenom u kom postojimo i nužno je biti otvoren za različite pristupe koji omogućavaju uspešnu realizaciju slobodnozidarskih ciljeva. Trajanje masonskog pokreta kroz vekove, dokaz je da je to moguće učiniti.
Brat N.C.
PL Slobodan Jovanović, Niš