Pravda je relativan pojam. Postoji lična i kolektivna. Ona je jedan od najznačajnijih stavki našeg duhovnog univerzuma. Bilo da je čovek pobožan ili nije, bilo da je konzervativac ili revolucionar, svako se poziva na pravdu i niko se ne usuđuje da je porekne. Univerzalnost kategorije pravde ne ispoljava se samo težnjom različitih subjekata da je prikažu kao glavni cilj svoje aktivnosti, već i činjenicom da su o njoj pisali i pokušavali da joj spoznaju suštinu mislioci najrazličitijih usmerenja: religijskog, filozofskog, politikološkog, psihološkog, pravnog, biologističkog… Da li može postojati pravda bez postojanja Boga? Ideja pravde se u mnogo čemu temelji na ideji Boga. Uostalom, pre zakona kakvim ih danas poznajemo, postojali su božji zakoni. U Starom zavetu, Bog je Mojsiju predao deset zapovesti i one su, pretpostavlja se, od tog doba, temelj pravde, merilo svakom postupku. Međutim, ljudi su od tog doba često sumnjali u Boga. Prvo, u njegovu dobroćudnost i pravednost, a zatim tu negde od 18. veka su počeli i da opovrgavaju njegovo postojanje. U dvadesetom veku smo došli i do definitivnog negiranja božje moći i postojanja, uspostavljanjem društvenih uređenja koja su izbacila Boga (SSSR, Kina).
Religija je imala veliku istorijsku ulogu jer je u kolektivnu podsvest duboko ukorenjena razlika između dobra i zla, kada se radi o osnovnim životnim principima. Ali, definitivno postoji zemaljska pravda, a to je zakonodavni sistem koji ipak efikasnije od božanske ruke kažnjava prestupnike. Jer, onaj ko utaji porez ili opljačka trafiku, ne znam da li će otići u pakao, ali će, što je jako dobro, u ovom životu dobiti po prstima.
Sve u svemu, tu se radi o subjektivnoj proceni pojedinca, osećanju koje postoji u svakom od nas, bez obzira zasniva li se na religioznosti ili ne. Parametri u nama zavise od vaspitanja, obrazovanja, od širine svesti i ličnog iskustva. Eto, to bi moglo da se zameri i božanskoj i zemaljskoj pravdi, jer pitanje je ko je na mestu izaslanika i u jednom i u drugom slučaju, pa da li Bog baš sve vidi i čuje i da li kakav korumpirani predstavnik zakonodavstva vrluda po pravdi iz interesa. Nikada aršini pravednosti ne mogu biti isti za sve, ali je činjenica da ono što je pravda za mnoge vernike može se podudariti i sa ateističkim osećajem za pravdu.
U dalekoj prošlosti, praistoriji, o životu ljudi saznajemo po ostacima materijalne kulture. U dokumentovanim izvorima, iako se čak cele civilizacije nazivaju primitivnim, ne može se pronaći nijedan predmet koji se može posmatrati kao instrument za deljenje pravde. Sistem vrednosti u to vreme bio je fokusiran na mali broj fundamentalnih stvari koje su obezbeđivale opstanak zajednice i kao ćelije-porodice i kao organizma-društva. U to vreme Pravda i zakon imali su samo jedan član a to je bila REČ. Ona se nije mogla pogaziti. Bila je poslednja odstupnica ljudskosti. Prvu pravno uređenu državu imali smo još pre 2500 godina i to je atinsko društvo. Atina je u to vreme bila demokratska država, pravno uređena, sa sudovima, sudijama, advokatima i zakonom, naravno. Najveći zločin tada je bio ASEBIJA- uvreda Bogova, i za taj prekršaj bila je, što bi mi danas rekli, zaprećena smrtna kazna. Ako pogledamo realno, vidimo da su zapadnoevropska društva danas robovlasnička, zapravo. Civilizacija je negde dostigla svoj maksimum i točak istorije se okrenuo. Mi se civilizacijski vraćamo unazad, pa bi ovo mozda moglo da bude feudalno društvo, na primer, demokratski feudalizam. Ali sa razvojem civilizacije nije se razvijalo pravo i pravda. Svedoci smo da sve vlasti koje se menjaju i smenjuju, prvo menjaju pravni sistem, ako im ne odgovara. I svaki pravni sistem pravljen je po meri trenutne vlasti. Niko ne bi trebalo da se zavarava da se sistemi vlasti neće braniti i brane se svim sredstvima prava i pravde krojene po njihovoj meri.Da li to znači da je Pravda već odavno izgubila bitku i ostala je vladavina nepravde?
Kao što znamo, prva velika loža, osnovana je 24. juna 1717 godine u Londonu, sa ciljem o gradnji velikog, modernog i demokratskog društva, na principima Andersenove konstitucije, gde je jedan od važnih PRAVDA. U tom smislu uticaj masona je jasan u svim segmentima društva, jer su bili značajan faktor u stvaranju demokratije po svom položaju u politici, pravosuđu, umetnosti, medicini itd…
Pojam pravde
Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (prava i aboneta) treba dati subjektima društvenih odnosa. Pravda je koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama.
Aristotelovo određivanje pravde
Još je Aristotel podelio pravdu na KOMUTATIVNU (korektivnu) i DISTRIBUTIVNU. Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti, za izvršenu radnju sledi odgovarajuće protivčinjenje. Distributivna se oslanja na geometrijsku jednakost- postoji jedan viši subjekt, na primer, država, koji potčinjenim subjektima prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze.
Platonovo određivanje pravednosti
Pravednost je posedovanje i deljenje onoga šta kome pripada. To znači da svako za svoj rad treba da dobije onoliko koliko taj rad vredi, i da treba da radi ono za šta je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onaj čovek koji stoji baš na pravom mestu, i radi ono što najbolje može i punom i jednakom merom vraća za ono što dobija. I zato bi društvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa jer bi svaki član stajao na svom mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila. Pravda u jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom se planete održavaju u svom pravilnom hodu. Tako organizovano društvo bi bilo sposobno za dalji život. Gde ljudi ne stoje na mestu, gde trgovac pritiska državnika ili gde ratnik hoće da bude vladar – tu je koordinacija delova razorena, veze pucaju i društvo se raspada. Pravednost je stvaralačka koordinacija. Svako zlo je disharmonija.
Tako Platon odgovara: ,,Pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine.”
Heraklitovo određivanje pravde
Heraklit kaze: ,,Ime pravde ne bi ljudi poznavali kada ne bi bilo nepravde.”
Shvatanje pravde u okvirima hrišćansko-političko-filozofske misli, izgrađivalo se na osnovu različitih prethodnih temelja. Tu spadaju misli i učenja brojnih istočnjačkih filozofa, aristotelovske ideje o razlici između distributivne i komutativne pravde, stoička tumačenja opšteg zakona prema kojem su svi ljudi jednaki i racionalni, učenja rimskih jurista, da svakome treba da pripada ono što zaslužuje, i tako dalje. Jedno od izvorišta hrišćanskog sistema pravde je učenje hebrejske političke folozofije u okviru koje je ideja pravde pratila različite faze razvoja jevrejske države. Prvi tip društvene pravde u okviru ove koncepcije, zasnivao se na principima samopomoći, časti i uzajamne lojalnosti među ljudima, da bi se kasnije ovaj tip transformisao u božju pravdu.
Jedan od uzroka razvoja eshatološkog poimanja pravde kao naknade za zemaljske postupke, koja će se ostvariti spasenjem i povratkom u carstvo božje, svakako je razočarenje njenim zemaljskim neostvarivanjem. Pravda na taj način dobija utopijsku formu koja značajno utiče na ponašanje ljudi u skladu sa proklamovanim religijskim načelima. Crkveno pravo je u vreme vladavine cara Justinijana predstavljalo osnovu religijske pravde, a kulminirao je stvaranjem crkveno – pravnog korpusa. To je bio samo jedan period u razvoju religijskog shvatanja pravde jer je zakon, po svojoj suštini statičan i ne može trajno da uredi različite odnose koji se neprestano menjaju.
Toma Akvinski pri definisanju pravde razlikuje tri osnovna tipa: zakonsku pravdu, komutativnu i distributivnu. Zakonska pravda proističe iz dobrih zakona pa je obaveza svih da je poštuju. Komutativna reguliše odnose medju individuama i počiva na ugovoru i razmeni. Distributivna pravda je kreacija onih koji vladaju i zavisi od njihovog mesta u društvenoj hijerarhiji i ličnih karakteristika. Koji će principi pravde biti dominantni zavisi od tipa političkog poretka. Osnovna merila distributivne pravde u demokratiji jesu sloboda i jednakost, u oligarhiji bogatstvo, a u aristokratiji vrlina.
Religijsko shvatanje pravde je zavisilo od Boga, da li se ono više oslanjalo na helensku kulturu ili na rimsko pravo, u suštini za svoju osnovu uvek je uzimalo neku trajnu vrednost iz koje su se razvile religijske poruke.
Ja lično duboko verujem, želim da verujem, da govoreći o pravdi kao pojmu, nemam ništa da dodam što bi bilo posebno vezano sa masoneriju, jer pravda je, kao što rekoh, jedna jedina u svim društvenim uređenjima, vremenima, institucijama i organizacijama, a što je najvažnije u nama samima. Neka svako od nas promisli o tome kada govori o pravdi, ona je relativna i zavisi o subjektivnom odnosu pojedinca, pa joj nemojmo dozvoliti da se vitoperi i transformiše. Ona je kostur naše ličnosti, društva, postojanja i svake organizacije koju formiramo, a vratio bih se na rečenicu sa početka, na prvu društvenu zajednicu, gde je glavni i jedini član pravde bila REČ.
Brat N.V. Beograd “D.M.Tapi”