U masonskoj literaturi sa kraja 19. i početka 20. veka vodile su se rasprave o tome da li je Karađorđe bio slobodni zidar. Veoma teško je dati decidiran odgovor na ovo pitanje jer, iako po-stoje tvrdnje nekih autora da je vožd bio bio primljen u bratstvo, do danas nisu pronađeni dokumenti koji bi dokazali ili opovrgli njegovo članstvo. Razmotrićemo sada delove njegove biografije i neke koincidencije koje dokazuju da je imao bliske veze sa masonima, ali ne pružaju dovoljno dokaza da on ikada bio član neke lože.
Đorđe Petrović – Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i utemeljitelj dinastije Karađor-đevića, rodio se u selu Viševac kod Rače Kragujevačke, najverovatnije 14. novembra 1762. go-dine.
Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka tako da je mladi Đorđe imao priliku da upozna ljude iz cele Šumadije. Kada je stasao, Đorđe je počeo da radi kod imućnih Srba i Turaka, pa se njegova materijalna si-tuacija ubrzo značajno popravila.
Krajem 1785.godine Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili bogati seljaci koji nisu bili voljni da mu daju svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i potom oženio. Neposredno posle venčanja napušta Srbiju i navodi se da je tada predvodio zbeg kojim je manja grupa njegovih seljana prešla u Srem. Neposredan razlog za bekstvo, prema Vuku Karadžiću, bila je namera da spreči Turčina, čitluk-sahibiju u njegovim selu Zagorica kod Topole, da ostvari tzv. pravo prve bračne noći. Radoš Ljušić navodi da je Karađorđe zajedno sa porodicom, proveo bar dve godine u Sremu, a pouzdano se zna da je u početku bio šumar u manastiru Krušedol[1]. Počeo je da radi u Krušedolu u vreme kada je starešina manastira bio arhimandrit Stefan Stratimirović i sasvim je sigurno da je između njih postojala komunikacija. Kontakte sa Stratimirovićem održavao je sve do njegovog imenovanja za episkopa i odlaska u Budim, a verovatno su nastavljeni posle izbora za mitropolita, i povratka u Sremske Karlovce, 1790. godine.
Već sama činjenica da su se Stratimirović i Karađorđe poznavali, a kasnije postali i prijatelji, odnosno da su se družili u dužem vremenskom periodu, upućuje na ideju da je vožd bio upoznat sa masonskim tajnama, odnosno da je mogao biti iniciran i pre nego što je, 1796. godine, bila osnovana prva loža u Srbiji, loža Ali Koč. Do toga je moglo da dođe u karlovačkoj loži Hrabrost ili petrovaradinskoj loži Poštenje, naravno uz jemstvo ili bar podršku mitropolita Stratimirovića. Ako je do inicijacije došlo, ona se odigrala posle 1790. godine, ali svakako pre pre 6. juna 1795, kada je masonerija u Austrijskoj monarhiji stavljena van zakona.
Naime, krajem 1787. Karađorđevo ime našlo se u frajkorskim spiskovima, a on je, kao frajkor, učestvovao u akciji osvajanja Beograda, početkom decembra 1787. godine. Beograd nije osvojen zbog loše vođene akcije austrijskih oficira. Četa u kojoj je bio Karađorđe, uspela je da uđe u grad, ali su austrijske rečne jedinice, sastavljene najvećim delom od Srba, zbog guste magle promašile gradske kapije. Karađorđe, kao i većina učesnika u prepadu, jedva su se spasli iz Beograda, a on se odmah uputio u svoje selo Zagoricu. Međutim, ubrzo je morao da se skloni u Srem, da bi, po objavljivanju austrijsko-turskog rata, kao frajkorac još jednom prešao Savu. Učešće Srba u ovom poslednjem ratu između Austrije i Turske bilo je masovno, pa je poprimilo obeležje ustanka. Srbi su bili isključivi učesnici Kočine krajine, činili su glavninu frajkora, mnogobrojne hajdučke družine krstarile su Pašalukom, a deo naroda sklonio se u zbegove. Skoro celokupno stanovništvo bilo je u pokretu, a Karađorđe je u vreme rata bio i frajkorac, i hajduk, i zaštitnik zbegova.
Sa Mihaljevićevim frajkorom prešao u Srbiju i učestvovao je u osvajanju Šabca, 27. aprila 1788. godine. Posle borbi za Šabac i početnih čarki oko Beograda, Mihaljevićev frajkor je, juna 1788. godine, osvojio Valjevo. Tada je Karađorđe napustio frajkorske jedinice, verovatno uz dopuštenje oficira, i okupio hajdučku družinu. Nemoguće je tačno utvrditi kada je sve Karađorđe četovao samostalno, a kada u sastavu Mihaljevićevog frajkora. Kad se od njega zahtevalo, on se priključivao frajkoru, a kada je ovaj mirovao, on je, kao hajduk, nastavljao sukobe s Turcima. Poznata je epizoda iz borbi za Beograd, u kojoj se istakao kao junak. Frajkorski komandant, kapetan Radič, našao se u velikoj opasnosti i život mu je visio o koncu. Karađorđe mu je pritekao u pomoć i kako beleži njegov poverljivi čovek i pašenog, Gaja Pantelić: …ranjenog Radiča oslobodio pošto je prethodno ubio četiri Turčina. Ovim se delom on razglasi po svetu kao junak.
Kada se 1790. godine Austrijska vojska povukla, frajkorci, iz Srbije, masovno su dezertirali, a do kraja godine raspušteni su dobrovoljački odredi. Zatim je usledio period primirja, do 4. avgusta 1791. godine, kada je sklopljen Svištovski mir, kojim je vraćeno prethodno stanje, a Srbi amnestirani.
Iz ovog rata Srbi su izvukli značajne pouke, od kojih je najbitnija ona o načinu sticanja slobode. Za Karađorđa je karakteristično da je ratujući kao frajkorac i četujući kao hajduk stekao ratno iskustvo i pripremio se za vođenje ustanka. U godinama na kraju 18. i početku 19. veka obišao je celu Srbiju, i upoznao mnogo ljudi u zemlji i u Austriji. Sasvim je sigurno da su se njegova poznanstva i veze sa masonima tada proširile i ojačale. Krug prijatelja koji je tada stekao ostao je njegovo okruženje i u vreme ustanka. A među njima su bili masoni: Janko Katić, Petar Ičko, Stefan Stratimirović, Aleksa Nenadović, Jovan Jovanović Šakabenta, Petar Novaković – Čardaklija i drugi.
Posle sklapanja mira u Svištovu Karađorđe se sa porodicom nastanio u Topoli, a političke prilike u Beogradskom pašaluku su se stabilizovale. Okanuo se hajdučije, a novcem stečenim u ratu mogao je da kupi kuću i imanje. Radeći ratarske poslove i trgujući stokom stekao je pristojan imetak, sasvim dovoljan da mu osigura položaj uobičajen za dobrog domaćina u to vreme. Istoričar Radoš Ljušić potvrđuje ove podatke, ali navodi da: …preteruju oni koji tvrde da je Karađorđe u vreme kad je Pašalukom upravljao Hadži Mustafa-paša bio dobar domaćin i imućan gazda[2].
Njegov život za vezirovanja Hadži Mustafa-paše bio je ispunjen radom na imanju i povremenim učešćem u srpskim odredima. Krajem 18. veka severne provincije Turskog carstva našle su se u tipičnom građanskom ratu koji se vodio između janičara i drugih turskih odmetnika i Porte u Carigradu. Dobar primer koji oslikava karakter ovog rata su sukobi između Hadži Mustafa-paše i Osmana Pazvan-Oglua. Lokalno stanovništvo, Srbi, Turci i Bugari bili su raspoređeni u obema vojskama. Književnik i istoričar, Jovan Hadžić, u delu Ustanak srpski pod Karađorđem kaže da je Karađorđe bio predvodnik jednog odeljenja, odnosno buljubaša i da je učestvovao u sukobima s Pazvan-Ogluovom vojskom kod Jagodine (1796), Požarevca i Smedereva (1798). Međutim, nekima je smetala Karađorđeva popularnost i ugled, tako da je posle ubistva komandanta srpskih odreda, Stanka Arambašića i pesnika Rige od Fere, Karađorđe stekao utisak da je on sada na redu. Posebno stoga jer je Hadži Mustafa paša bio više meseci otsutan iz Beograda i masonske linije nisu funkcionisale. Osetivši opasnost on se čuvao i niti je više smeo ići ni u Beograd niti u drugu koju tursku varoš sve do Mustaj-pašinog povratka u Beograd[3]. Ovakav sled događaja posredno ukazuje, ako ne na pripadnost Karađorđa masonskom bratstvu, ono na jake veze koje je on imao sa masonima iz Beogradske lože.
Vojislav M. Rosić, u tekstu o prvoj loži u Srbiji, između ostalog piše: Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka, je, sudeći prema mnogim znacima, bio član ove lože, i pod njenim uticajem produžio je rat protiv dahija i slomio ih[4]. Pored njega, više masonskih autora, među kojima su neki priznati istoričari, potvrđuje odlučujuću ulogu masona u Prvom srpskom ustanku kao i Karađorđevu pripadnost prvoj srpskoj masonskoj loži[5].
A kada je Dositej Obradović, 9. avgusta 1807. godine, prešao u Beograd noseći sa sobom i svoju biblioteku, Karađorđe mu je odmah poverio na vaspitanje svog sina Aleksu. Izvesno vreme, Dositej i Aleksa stanovali su kod ruskog predstavnika u Beogradu, Rodofkina, koji je takođe, bio mason.
Dositejev prosvetiteljski, ali i slobodnozidarski rad naročito se ispoljava u školstvu. Njegovim zalaganjem 1808. godine otvorena je Velika škola u Beogradu. Osvedočeno poverenje Karađorđa prema Dositeju i Petru Novakoviću – Čardakliji, koji su: …na vožda umnogome uticali u formulaciji ideje o nacionalnoj srpskoj državi koja bi potom bila oslonac u oslobodilačkoj borbi u drugim krajevima u kojima žive Srbi[6], neki autori, slobodni zidari, tumače, upravo time da su sva trojica bili masoni.
I na kraju još jedan detalj. Posle boja na Ivankovcu i velike pobede ustanika nad Hafiz pašom i njegovim odredima, Karađorđu i Proti Matiji Nenadoviću čestitku je poslao i Osman Pazvanoglu[7]. Da li je u pitanju bila masonska solidarnost ili je vidinski pasvandžija: …bio naravno neiskren i sa zadnjim namerama, kako navodi Radoš Ljušić, ko zna? Čestitka Karađorđu može se tumačiti zadnjim namerama, jer je Pazvanogluu Porta bila najveći neprijatelj, ali čestitka proti Matiji verovatno je vezana za pripadnost istom diskretnom bratstvu. Ima mnogo indicija i koincidencija koje ukazuju da je Karađorđe ipak bio mason, ali istorijski izvori koji bi dokazali ovu tvrdnju, do danas nisu pronađeni. Ali, ako bismo se upitali, da li se na osnovu raspoloživih činjenica stiče utisak da je Karađorđe bio mason, odgovor bi bio: da, bio je.
Br. D.Č. „Mudrost“ Beograd
[1]Prof. dr Radoš Ljušić:Vožd Karađorđe 1-2, izdavači: Invest-Eksport, NIU Vojska i Dečje novine, drugo, dopunjeno izdanje – Beograd, 2000, (313 i 315 str.)
[2]prof. dr Radoš Ljušić: Karađorđe istina i mit, Večernje novosti, feljton, 29. avgust 2003. godine.
[3] Isti izvor
[4] Balkan, br. 334 (1913. god.)
[5] Dr Vojislav Kujundžić, Sreta Stojković, dr Vladimir Ćorović i drugi.
[6] Prof. dr Radoš Ljušić: Karađorđe istina i mit, Večernje novosti, feljton
[7] Osman Pazvanoglu je bio mason, jedno kratko vreme i član lože Ali Koč koja je radila u Beogradskoj tvrđavi od 1796. do 1801. godine.