Želim da vam večeras iznesem jedan tekst o jenom čoveku i Masonu iz novije Srpske istorije, čije ime i nosi ova Poštovana Loža.
Kao što već svi prepoznajete reč o Velikom Đorđu Vajfertu. Đorđa Vajferta svi poznajemo, to je onaj gospodin koga vrlo često gledamo, a i on nas, sa naše novčanice apoena 1000 dinara.
Rođen u Pančevu 1850 godine 15 dana meseca juna, od roditelјa etničkih Nemaca majke Ane i oca Ignjata tada građana Mađarske i Austrugarske. Te krajeve je početkom IX veka naselio njegov deda Georg, koji se početkom bavio trgovinom da bi kasnije svoje poslove proširio i na pivarstvo. Nјegov otac Ignjat koji je zanat izučio u nemačkim pivarama kod majstora Sodelmajera u Minhenu i sam postaje školovani pivar. U to vreme u Pančevu Vajfertovi su sagradili i posedovali najveću pivaru na Balkanu. Đorđe rođen kao dete bogatih roditelјa nije predpostavlјao da će i sam jednog dana postati jedan od najbogatijih i najpoznatijih imena Balkana za čije će ime čuti i Evropa.
Đorđe završava nemačku osnovnu školu i mađarsku gimnaziju u Pančevu, trgovačku akademiju završava u Budimpešti 1869. Godine, a porodica ga šalјe u Vajenstefan (Vajenštofen) jedno mesto pored Minhena gde završava Ekonomsku pivarsku akademiju 1872, te postaje jedan od prvih školovanih pivara na Balkanu.
Po povratku u Srbiju zajedno sa ocem zida pivaru na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu. Međutim pre njegovog povratka njegovi otac i deda su zakupili „Kneževu“ pivaru ili Bajlonovu pivaru, odnosno pivaru koju sada zovemo stari BIP, a pomenuta zidana nova pivara na Topčideru je sadašnji BIP. Novozidana pivara BIP daje se na upravlјanje upravo mladom Đorđu koji se u Beograd doselio upravo u kuću – vilu koja ja izgrađena ispred same pivare i koja tu i dan danas stoji . Na samom početku rada uočava da je jedan od problema kojim se susreće nedostatak dobrog uglјa te taj problem rešava traženjem i dobijanjem koncesija nad rudnikom uglјa u Kostolcu čime značajno unapređuje svoju proizvodnju. Ohrabren početnim uspesima svu dobit ulaže, može se reći avanturistički ili teran nagonom velikog i hrabrog preduzetnika u istraživanje i otkrivanje rudnih blaga po Srbiji. Nakon rudnika u Kostolcu, Đorđe Vajfert je otvorio mnoštvo rudnika, kao da se u njemu razvila neka posebna strast ka tome. Međutim, nije uvek imao sreće. Otvorio je davno napušteni rudnik žive na Avali, a u selu Ripanj podigao topionicu, ali nažalost žive tamo gotovo da nije ni bilo. Nije imao sreće ni sa rudnikom olova “Sveta Ana” na Deli Jovanu, kao ni sa rudnikom “Sveta Varvara” na Peku. Istraživao je na Miroču, Rudniku, Zlotu… Mnogi rudnici koje je otvarao su se vrlo brzo pokazali kao neprofitabilni, a on je stavlјao imovinu pod hipoteku, izdavao menice i na kraju dogurao dotle da je nastala izreka “Dužan kao Vajfert”. Novac je odlazio, pa je Vajfert morao da proglasi prvi bankrot. No i pored toga je uspevao da se, zahvalјujući pivari, povrati. Pivara je bila jedino što je imalo kontinuirani profit, a zasluga za to pripadala je i Vajfertovom vernom knjigovođi Areri. On je pivaru na Topčideru uspeo da sačuva od odlaska na doboš više puta. Ipak nije baš sve išlo kako treba, pa pored brojnih promašaja u otvaranju novih rudnika zapada u velike finasijske probleme. Sve tadašnje Beogradske banke su mu okrenule leđa, osim Trgovačke Banke čiji direktor Miloš Tucaković prihvata Vajfertovu menicu i odobrava mu zajam od tadašnjih 50.000 dinara u zlatu koji Vajefert u celokupnoj sumi ulaže u rudište bakra kod Bora i time stvara rudnik bakra Bor. Zahvalјujući mnogim ulaganjima u rudarsko istraživačke poslove smatra se i rodonačelnikom rudarstav u Srbiji. Ispostavlјa se da je Vajfert otkrio glavno rudište bakra u blizini Bora, a time i Borski rudnik. On je 1903.godine postao i njegov prvi vlasnik, seoce Bor postalo rudarski grad, a Đorđe Vajfert najbogatiji čovek u Srbiji dobivši nadimak “otac srpske rudarske industrije”. Zahvalјujući novcu od rudnika proširio je pivaru, a u Sremskoj Mitrovici i u Nišu je otvorio pivarske pogone. Vrlo brzo njegovo pivo postalo je najpoznatije u Srbiji. Ovaj pivar je bio daleko ispred svog vremena. Ljude i gradove povezivao je gradeći pruge i puteve, a podizao je kompletna radnička naselјa,
Jedan je od osnivača Narodne Banke Srbije i njen prvi guverner od 1890 godine gde stiče velike zasluge za održanje vrednosti dinara te olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Guverner je bio od 1890. do 1902. godine kao i od 1912. do 1926. godine kao i doživotni počasni guverner. U prvom svetskom ratu 1915. godine kompletan trezora banke prebacio je u Marsej gde je banka radila do kraja rata. Godine 1919 pretvara Narodnu Banku Srbije u Narodnu Banku Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je dobrovolјac u Bugarskom-Srpskom ratu, odlikovan medalјom za hrabrost, jedna od mnogih sa kojom je želeo da bude sahranjen. Bio je nemac po poreklu a za sebe je umeo da kaže da je Srbin po opredelјenju, a državlјanstvo Srbije dobio je 1873 godine, kada se i oženio Marijom Gisner.
Veliki kolekcionar i numizmatičar, svoju numizmatičku zbirku od 14.000 eksponata poklonio je Beogradskom univerzitetu, a Muzej grada Beograda od njega dobija kolekciju od 250 gravira, karata i slika glavnog grada. Kao velikom dobrotvoru jako je teško pobrojati sve njegove poklone a kao jedan od primera je i poklon zemlјište na kome je danas bolnica Dr.Dragiša Mišović.
Teško je pobrojati sva udruženja, naučna, prosvetna i humanitarna, kojima je Vajfert bio osnivač ili dobrotvor. Bio je počasni predsednik Industrijske komore, predsednik ”Novčanog zavoda Beogradske zadruge”, predsednik Upravnog odbora ”Samostalne monopolske uprave Kralјevine Srbije” i predsednik pančevačke ”Pučke banke”. Jedan je od osnivača i potpredsednik finansijskog odbora društva „Svetog Save”. Takođe, bio je i osnivač, a kasnije i predsednik društva „Kralј Dečanski” za zbrinjavanje i obrazovanje gluvoneme dece, na čijem čelu je ostao sve do smrti, a omogućio je i dobijanje kredita za podizanje zgrade fonda na Vračaru. U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemlјište na Dedinju i dao kreditnu granciju za „Dom gospođa Svete Ane”. Takođe, na Dedinju je ustupio, potpuno besplatno, zemlјište za ”Društvo beogradskih žena lekara”, gde su one uz pomoć žena lekara iz škotske sazidale bolnicu. Zajedno s Edinburškim savetom škotskih žena i Londonskim savetom škotskih žena, Vajfert je finansirao izgradnju Bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu, današnju “Tiršovu”. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju i garanciju za kredit za izgradnju zgrade u današnjoj Knez Mihailovoj ulici. Pomagao je i Udruženja gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih pilјara. O svom trošku 1924. godine, a za svoj rodni grad Pančevo, sagradio je rimokatoličku župnu crkvu „Svete Ane” i portalnu zgradu na rimokatoličkom groblјu. Jednu pravoslavnu crkvu Svetog Đorđa podigao je u Glogovcu kod Bora, a drugu svojim Pančevcima. Ta lepa bogomolјa i danas postoji. Najpre je trebalo da bude kapela u kojoj bi bili sahranjeni Vajfertovi roditelјi Ignjat i Ana, ali Srbi iz Pančeva požalili su mu se da nemaju pravoslavnu crkvu sa tornjem i satom koji bi svi mogli da vide i crkva je nikla.
Na opasku da nije štedlјiv odgovarao je: “Treba davati da bi se opet steklo”. A evo i jedne anegdote… Dođe Vajfertu u kancelariju neki selјak s juga Srbije, koji je imao nešto ušteđevine, ali mu je nedostajalo 500 dinara da otvori aščinicu – restoran domaće kuhinje. Onako neukom, neko mu je rekao da do novca može doći putem menice, pa je potražio prvu banku. Međutim, tamo su rešili da se našale, te ga pošalјu u Narodnu banku i objasne da menicu treba da potpiše neki Vajfert. I taj selјak poslušao, otišao do Narodne banke, provukao se pored portira, našao kancelariju tog, nekog Vajferta i pravo s vrata reče: “Ti li si, bre, taj Vajfert koji potpisuje menice? De, turi si potpis i meni.” Vajfert je odmah shvatio da je nesrećnik nasamaren, ali ga je oduševila njegova otvorenost i prostodušnost. Osmehnuo se i setio svoje pozajmice od 50.000 dinara u zlatu. Stavio je paraf i dodao da on lično garantuje za vraćanje selјakovog duga. Selјak se vratio u banku odakle su ga poslali kod Vajferta i tresnuo im menicu na sto.
Da se zapitamo kakv je to čovek bio, humanista, dobrotvor i aktivsta, kakav je to bio sjajan graditelј, suvišno je pitati se da li je bio Mason. Da bio je Mason , Slobodni zidar.
Masonske veze su značajan posrednik u prenošenju filozofskih i političkih koncepcija građanskog društva. Opšte je prihvaćeno da je karakter društvenog delovanja masonerije, još od njenih začetaka, usmeren ka kulturnom, filantropskom, ali i političkom polјu. Od 1908. godine, kada su srpski masoni došli pod zaštitu Velikog Orijenta Francuske, a što je podržao i Leon Deko, tadašnji francuski poslanik u Beogradu i aktivni član srpske lože „Ujedinjenje”, značajan uticaj na francusko-srpske odnose imala je ova vrsta veza i saradnje. Međutim, to nije bio početak veza između srpskih i francuskih masona. Saradnja je otpočela devet godina ranije, kada su mnogi srpski intelektualci posećivali Pariz i ostvarili brojne kontakte sa francuskim intelektualcima. Tada došlo je i do kontakta masona. Bitan uticaj masonskih organizacija u Srbiji i njihov uticaj na srpsku politiku bio je izražen krajem 19. veka. Godine 1894. Svetomir Nikolajević izabran je za predsednika Vlade Kralјevine Srbije, a u istom periodu ministar prosvete Andra Đorđević je rekao da pripada „humanoj, kulturnoj i patriotskoj ustanovi Slobodnih zidara”. Bio je to prvi javni istup dve ugledne ličnosti u državnoj hijerarhiji koje su istakle svoju Slobodno Zidarsku pripadnost. Povezivanjem francuskih i srpskih masona, koji su u okvirima svojih profesija bili aktivni na polјu nauke, ekonomije, prosvete, diplomatije i politike, ostvareno je preplitanje zvaničnih i nezvaničnih sredstava uticaja Francuske u Srbiji, kao i afirmisanje srpskih nacionalnih cilјeva u Francuskoj. To su one godine prijatelјstva i bratstva između dve naše zemlјe koje istorija pominje kao “zlatne godine” novije srpske istorije, pune junaštva, časti, prosvetnog, kulturnog, ekonomskog napretka.
Dostupni izvori kažu da je Đorđe Vajfert iniciran u loži “Demokratija” u Budimpešti 1890. godine, a da je predsedavao ložom srpskih slobodnih zidara “Pobratim” osnovanoj 1890. godine. Za Velikog Komandera Vrhovnog Saveta Drevnog i Prihvaćenog Škotskog reda Srbije izabran je 1912 godine 9 dana meseca maja kada je i uzdignut na 33.stepen, a za Velikog Majstora Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Velike Lože Jugoslavije, izabran je 1919. godine. Za vreme njegovog komanderstva, je održan ”Svetski Kongres Masona” 1926. godine, u Beogradu a upravo iz tog perioda ostala je zabeležena i ova priča:
Naime, svetskom kongresu prethodili su burni pregovori oko mesta održavanja. Jedna od glavih tačaka ovog susreta masona iz celog sveta bila je ideja o izmirenju sa masonima iz Nemačke. Mišlјenje većine loža bilo je da germanska braća nisu učinila dovolјno da spreče Prvi svetski rat koji je gurnuo svet u do tada nezapamćenja razaranja i stradanja. Nemačka delegacija je činila sve da se kongres održi u nekom nemačkom gradu – Beču, Berlinu ili Minhenu, a nikako ne u Beogradu – prestonici države koja je prva napadnuta u ratu. Pritisak je vršen i na Đorđa Vajferta, kao etničkog nemca da podrži tu inicijativu. Priča kaže da je slavnog industrijalca na jednom od pregovora jedan brat pitao kako on, Nemac po rođenju, poreklom iz donje Austrije, može glasati za Beograd, pre nego za neki nemački grad. Vajfert ga je samo pogledao i jednostavno rekao: “Gospodine, ja sam Nemac po rođenju, a Srbin po opredelјenju!”
Kongres je održan u Beogradu 1926. godine i imao je moto: “U znak mira”, bio je pod pokrovitelјstvom Međunarodne masonske asocijacije i prisustvovali su predstavnici obdinijencija ili loža iz 15 evropskih i dve prekomorske države. Ovo je nešto štao sam ja uspeo ili veovatnije deo nečega što sam ja supeo da pronađem, zapišem i Vama prenesem, a sigurno ostaje još mnoga toga što nisam uspeo, što stvara i otvara mogućnost da se o velikom Đorđu još istražuje i pronalazi.