S obzirom na nepromenljivost u vremenu prirodnih ili fizičkih zakona i božanskih ili moralnih zakona, ti zakoni garantuju isti ishod ili pravičnost. Isti ishod ili pravičnost na kraju jednog procesa u osnovi je svakog prava i pravde. Da li se delovanjem zakona, i postizanjem pravičnosti, dostiže i pravednost? Ili je pravednost izvan dometa zakona i nalazi se i van fizičkog i van metafizičkog? Na moguće odgovore naišao sam u Knjizi svetog zakona, u našem slučaju Svetom pismu ili Bibliji, jednom od tri Velika svetla nad kojima polažemo sve naše zakletve.
Dela apostolska, Apostol Pavle, Poslanica Galatima, Glava 3:
Pravednost se ne postiže zakonom nego verom
„O nerazumni Galati, ko je opčinio vas kojima je Isus Hristos pred očima naslikan kao raspeti? Želimsamo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili time što ste čuli propoved o veri? Zar ste tako nerazumni? Počeli ste duhom, a sada završavate telom? Zar ste tako mnogo uzalud prepatili? Ako je stvarno uzalud bilo. Koji vam, dakle, daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri? Kao što je i Avraam „poverovao Bogu i uračuna mu se u pravednost“. Poznajte, dakle, da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere. A Pismo je predvidelo da Bog opravdava mnogobošce na osnovu njihove vere, pa je unapred objavio Avraamu: „U tebi će biti blagosloveni svi narodi.“ Na taj način oni koji veruju primaju blagoslov zajedno sa vernim Avraamom. Jer koji čine dela zakona – pod kletvom su; napisano je, naime “Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona – da to čini“. A da se kod Boga niko ne opravdava zakonom, jasno je, jer „pravednik će živeti od vere“. A zakon nije od vere, nego „Ko ih izvrši, živeće u njima“. Hristos nas je iskupio od kletve zakona time što je on postao kletva za nas, jer je napisano: „Neka je proklet svako ko visi na drvetu“, da Avraamov blagoslov dođe na mnogobošce u Hristu Isusu, da mi posredstvom vere primimo obećanog Duha.“
Hristos oslobađa od služenja zakonu
„Braćo, ljudski govorim: niko ne poništava ni ljudski punopravni testament, niti mu što dodaje. A obećanja su rečena Avraamu i njegovom potomstvu: Ne kaže „i potomcima“, kao mnogima, nego kao jednom „i tvom potomku“, koji je Hristos. Nego ovo velim: zakon, koji je postao posle četiri stotine i trideset godina, ne poništava zavet koji je Bog pre potvrdio, niti uništava obećanja. Jer ako nasledstvo dolazi od zakona, ne dolazi više od obećanja; Bog ga je, međutim, obećanjem darovao Avraamu. Šta će onda zakon? On je određen posredstvom anđela, rukom jednog posrednik, pa je poradi prestupa dodat – dok ne dođe potomak kome je obećanje dato. Posrednika pak nema tamo gde je samo jedan, a Bog je jedan. Da li je prema tome zakon protiv Božijim obećanjima? Daleko od toga. Da je, naime, dat zakon koji je u stanju da oživi, onda bi pravednost stvarno bila od zakona. Ali Pismo je sve zatvorilo pod greh da se na osnovu vere u Isusa Hrista da obećanje onima koji veruju. A pre no što je došla vera, mi smo bili čuvano pod zakonom i zatvoreni za veru koja je imala da se otkrije. Tako je zakon postao naš pedagog za Hrista, da mi budemo na osnovu vere opravdani. A pošto je vera došla, nismo više pod pedagogom. Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božiji; jer svi vi koji ste u Hristu kršteni – u Hrista ste se obukli.Nema više ni Judejaca ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu. Ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju.“
Ovi genijalni silogizmi, jedinog apostola koji nije lično poznavao Hrista, već je poverovao nakon što mu se Hrist prikazao na putu za Damask i na kraju čudotvorno iscelio i život spasao, postavljaju Pravednost van domašaja Zakona. Zakoni prave jasne distinkcije šta je moguće i šta nije, šta je dozvoljeno i šta je zabranjeno, definišu postupke i procedure, propisuju kazne, jednom rečju izviru iz razlika ili neravnoteže.
Pravednost se postiže ukidanjem svih razlika i postizanjem ravnoteže, ujedinjenjem suprotnosti, celovitošću. Ako je isto i za muško i za žensko, i za siromaha i bogatog, cara i prosjaka onda je pravedno. Nažalost, tako teško dostižno u ovozemaljskom životu. Ali, treba težiti tom cilju. Jedan od glavnih poziva masonerije je upravo da ponudi alate i pomogne u tim težnjama.