Sa unošenjem svetla u ložu i sa svakom inicijacijom novog brata, uvek se iznova u svojim radovima osvrćemo i na neka elementarna pitanja koja se postavljaju kao dileme o masoneriji u razgovorima što vodimo između sebe, ali i između nas i profanog sveta. Dva su karakteristična pitanja koja oslikavaju te dileme:
„Zašto je dobro biti slobodni zidar?“
„Zašto je pripadnost bratstvu slobodnih zidara bolja stvar nego pripadnost političkim partijama, raznim klubovima ili nekim drugim organizacijama?“
Odgovor nije jednostavan i na samom početku priče obavezno se zapitamo o čemu se tu, zapravo radi, i šta to nagoni pojedinca da pokuca na vrata lože i zatraži prijem u bratstvo. Motivi su različiti i apsolutno individualni, a preovlađuje njih nekoliko:
- Motiv može biti potreba za zajedništvom, bratskom ljubavlju, iskonska čovekova želja da ima prijatelja. Današnji tempo života, potrošačko društvo i tržišna ekonomija ostavljaju pojedincu malo vremena za druženje, tako da steći novog prijatelja postaje zadatak tipa “Mission Impossible”. Strah od usmljenosti i izolacije je jedan od najčešćih motiva.
- Intelektualna radoznalost je još jedan od veoma čestih motiva koji dovodi kandidate pred vrata lože. Naučnici, stručnjaci iz oblasti empirijskih i prirodnih nauka, profesionalci u praktičnim zanimanjima, i pored titula i priznanja na koja su ponosni, veoma često postavljaju pitanje ima li tu još nečeg skrivenog iza hladne logike brojeva i fizičkih zakona. Ne radi se o alhemiji i veštičarenju, već o onom duhovnom delu koji pokreće pojedinca i svet oko nas. Za ispunjen život, pored upoznavanja materijalnog, čoveku je neophodna svest i znanje o duhovnom, a taj svet mnogim profesionalcima ostane obavijen velom tajne. Slobodno zidarstvo svojim ljudima omogućava da upoznaju i taj drugi segment života, jer posle nekog vremena i rada u loži oni najčešće shvate da su i pre toga postojali, ali nisu živeli i disali punim plućima.
- Jedan od motiva da se pristupi loži jeste i želja da se postane plemić, vitez-templar, Malteški vitez, Grand-Master ili nešto slično. Neki od kandidata koji uđu u ložu možda na kraju i postanu nosioci nekog od ovih zvanja, ali nikad u onom obliku i na način kako su to zamišljali na početku.
- Većina učenika u ložu dođe na preporuku prijatelja ili rođaka. Neko misli da je dolaskom u ložu postao član nekog jako ekskluzivnog kluba. Neko dođe pokušavajući da nadoknadi ono što je sticajem okolnosti propustio u detinjstvu, a to može biti i vera za one koji misle da je masonerija verska organizacija – slična crkvi. Mnogo je i onih koji misle da je masonerija moćna i bogata poslovna organizacija i da je članstvo u njoj dobro za biznis, da je članstvo prečica do veće zarade. Neko smatra da će mu članstvo u loži otvoriti vrata koja na drugi način ne može da otvori i da će mu omogućiti brži i lakši napredak u karijeri.
Nijedan od ovih motiva ne treba okarakterisati kao potpuno pogrešan. Svi su oni legitimni jer onaj ko kuca na vrata lože ne može unapred da tačno zna šta ga iza vrata čeka. Važno je da je smogao snage da potraži svetlo, a slobodno zidarstvo se kroz vekove pokazalo kao sposobno da kod svojih pripadnika razbije iluzije i zablude, kao i da pogrešne motive zameni pravim. Slobodno zidarstvo se pokazalo kao sposobno da čoveka menja, gradi i omogući mu da promeni svoje planove i ciljeve. Ako nekada sa nekim kandidatom i ne uspe, nije to kraj sveta jer je uvek lakše naći put za napuštanje lože nego put za ulazak u ložu.
U ovoj zadnjoj rečenici krije se najjednostavniji odgovor na jedno pitanje koje se veoma često javlja u razgovoru masona i profanih, posebno u našoj zemlji, jer je od II svetskog rata masonerija bila na tapetu komunističkog režima i lepljene su joj najrazličitije etikete. Pitnje glasi:
„Da li je masonerija sekta?“
Svima nama koji smo upoznali masoneriju iznutra ovo je pitanje smešno, ali prosečnom stanovniku Srbije pozitivan odgovor deluje jako prihvatljivo. Najjednostavniji odgovor je „ne, masonerija nije sekta“, a najočiglednija razlika koja se uočava i bez poznavanja masonerije jeste činjenica da je u masoneruju teško ući, a iz nje je vrlo lako izaći. Za bilo koju sektu važi pravilo da je u nju vrlo lako ući, ali se iz sekte teško izlazi. Iz nijedne sekte se ne može izaći bez teških izičkih i duhovnih posledica po njenog člana a vrlo su česte sekte iz kojih se može izaći samo ležeći i to sa „nogama napred“.
U masonskoj loži pojedinac nauči da „vidi“, a ne samo gleda, nauči da „čuje“, a ne samo sluša. Tu leži osnovna razlika između slobodnog zidarstva i drugih organizacija kao što su političke partije, klubovi i razna društva. Kroz rad u loži pojedinac bolje upoznaje druge kao što bolje upoznaje i samog sebe. Upravo ta činjenica da kroz rad u loži slobodni zidar proširuje svoje vidike i počinje bolje da razume sebe, a potom i druge, čini ložu jedinstvenom orgnizacijom. Nameće se logično pitanje na koji to način radom u loži postižemo taj cilj.
Učenik prvo nauči da sluša, da bude strpljiv, da sasluša ono što drugi imaju da kažu. Kada postane strpljiv on dobije dovoljno vremena da razume ono što mu druga braća saopštavaju tokom radova i prepozna poruku koju mu braća prenose. Vremenom učenik uspeva da identifikuje prave vrednosti i prepozna prave ciljeve u životu. Sa boljim upoznavanjem i razumevanjem braće iz lože slobodni zidar bolje upoznaje i samog sebe jer su naša braća kao ogledala u kojima gledamo sopstvenu sliku.
Rad u loži nauči slobodnog zidara da strpljivo sasluša i mišljenje koje je dijametralno suprotno od njegovog, natera ga da bar pokuša da razume ono što je čuo. U tom stalnom preispitivanju svojih stavova i preispitivanju stavova svoje braće on suštinski napreduje. Jednakost među braćom i sloboda govora su temelji na kojima počiva rad u loži. Učenici se brzo nauče da ćute i saslušaju izlaganje brata do kraja, sve dok on sam ne završi izlaganje i kaže sve što je imao nameru da kaže. Iako je možda njegova priča suprotna nečijim ubeđenjima, iako neko oseća snažan poriv da ga prekine i direktno iznese svoj stav, on, slobodni zidar, na samom početku rada u loži nauči da kontroliše svoje nagone i uvek ostaje miran i pribran, uvek do kraja sasluša ono što je njegov brat započeo da govori.
Nakon saslušanog izlaganja komentariše ono što je čuo, a pri tom vodi računa da ne povredi ličnost i uvredi izlagača. Slobodni zidar u svojim komentarima uvek polazi od toga kako bi se on sam osećao da je na mestu predavača kojeg je počeo da napada argumentima, a to je već prvi pokušaj ka boljem razumevanju brata. Čak, iako je ono što se čuje u loži nekada na ivici razuma, treba biti veoma obazriv i eventualnu dijagnozu „gluposti i ludila“ zadržati za sebe, ostaviti je po strani i preispitati je ponovo u budućnosti. Mnoge stvari su relativne i posle nekog vremena izgledaju drugačije.
Pošto je naučio da sluša, slobodni zidar zatim uči da govori. U svojim izlaganjima pokušava da sebe približi drugoj braći i učini da ga drugi bolje razumeju. Tolerancija i strpljenje sa kojima je slušao druge sada mu se vraćaju i drugi slušaju njega. Braća koja nisu nikada imala priliku ili nisu imala hrabrosti da govore pred drugima sada kroz instrukcije govore o najrazličitijim temama iz struke, filozofije ili neke druge oblasti. Braća koja su bila nesigurna u sebe, što zbog lošeg akcenta, zbog sumnje u sopstvene govorničke sposobnosti ili urođene stidljivosti, opušteni saznanjem da ih sa druge strane čeka bratska ljubav i razumevanje, bez treme i poteškoća izlažu svoje instrukcije. Braća koja u životu nisu napisala ništa sem sastava na pismenom zadatku iz srpskog jezika u školi, posle par godina rada u loži počnu da pišu odlične radove.
Braća koja nikad nisu ništa napisala jer su mislili da nemaju šta da kažu, ili oni za koje je napisati par redova bilo najgore mučenje i tortura, nakon izvesnog vremena otkriju da to nije ništa strašno, a neki otkriju da su, zapravo, veliki talenti i pravi pisci. Teme kojima se radovi bave su iz najrazličitijih oblasti. Kako u loži jedan pored drugog sede naučnici, zanatlije, biznismeni, lekari, inžinjeri, službenici i mnogi drugi, kroz rad u loži, ali i posle toga tokom rada za trpezom, slobodni zidar čuje mnoge stvari koje nema priliku da čuje na drugom mestu.
Slušajući filozofsku raspravu, bila ona izneta od strane profesionalnog filozofa ili amatera, slobodni zidar dobija priliku da napravi korak ka boljem razumevanju mehanizama koji pokreću pojedinca, društvo i svet oko nas. Slobodnom zidaru nije potrebno da u potpunosti prihvati ideje koje je čuo, dovoljno je da ga ono što je čuo natera da razmišlja i isprovocira da definiše svoje stavove. Slušajući inžinjera, eksperta za Internet, slobodni zidar će bar donekle upoznati principe na kojima funkcioniše ta fascinantna tvorevina savremene tehnologije. Predavanja o duhovnosti, veri, tehnologiji, istoriji, filozofiji, nauci i drugim temama na kraju doprinose izgradnji svestranijeg i prosvećenijeg čoveka.
Ne sme se zaboraviti ni tradicija, odnosno znanja koja se prenose kroz generacije. Ritual, običaji, znaci, gestovi, tajne i simboli, pruzeti su od prethodnika i treba ih predati dalje budućim generacijama. U tim znanjima ima i nečeg višeg od pukog čuvanja i prenošenja tajni Tokom tog procesa svako od nas gradi Hram, gradi Palatu, gradi samog sebe. Kroz ideje, znanja, veštine i utiske koje je svesno ili nesvesno pokupio tokom radova u loži, kroz mnogobrojna druženja sa braćom, dobar čovek postaje još bolji, baš kao što neobrađeni kamen, isklesan veštom rukom, postane spreman za ugradnju. Na tom putu ne nađe svaki kamen svoje mesto, za neke se, na žalost, utvrdi da ne pasuju i oni ostanu po strani.
Slobodni zidar unapred zna da taj Hram koji gradi nikad neće biti završen. Ma koliko se trudio uvek može sebe da izgradi u još boljeg čoveka, uvek ima mesta za usavršavnje, a jedan život je kratak i konačan.
A zašto onda raditi na nečemu što nikad neće biti završeno? Zato što nismo sami. Zato što imamo braću. Kamen koji smo mi klesali poslužiće nekom drugom da nastavi gradnju svog Hrama. Sve što smo mi uradili olakšaće rad našim naslednicima. Zahvaljujući trudu koji smo mi uložili, oni koji dođu posle nas manje će tumarati po mraku i pre će pronaći sopstveni put. Poneki kamen se neće uklopiti u planove naših naslednika i biće gurnut u stranu, ali možda u nekoj daljoj budućnosti opet pronađe svoje mesto u zidovima hrama. Kada se iznova preispita o čemu se tu, zapravo, radi, on ipak nađe svoje mesto, mnogo važnije i istaknutije nego što bi ga imao u svoje vreme. I tako to ide iz decenije u deceniju, iz veka u vek. Prenose se tajne, znanja, rituali, čitaju se radovi, a braća jedan drugom pomažu u usavršavanju i izgrdnji njih samih klešući neisklesan kamen, i baveći se još po nekim poslom uz put.