Svetlost kao motiv, cilj i simbol jedan je od nekoliko ključnih pojmova masonerije (verovatno i najbitniji među njima) sa kojima se susreću i oni koji o masonskoj ideji poseduju samo površne informacije. Za Svetlošću tragamo, rađanje Lože odvija se uz unošenje Svetlosti, kandidat se u toku inicijacije nalazi u tami. Kao suštinski termin, Svetlost se takođe pojavljuje i u okviru učenja i rituala nekih drugih diskretnih i/ili tajnih organizacija kao što su iluminati ili poklonici kabale.
Jednim delom, ono što ću saopštiti u okviru ovog teksta zasniva se na široko dostupnom, ali ne i bezuslovno pouzdanom internet-materijalu koji se na različite načine bavi masonerijom i tajnim društvima. U procesu izbora izvora i podataka bio sam selektivan u skladu sa kriterijumima zasnovanim na mojoj ličnoj proceni o njihovoj validnosti. Tekst takođe sadrži i neka moja lična zapažanja i stavove, bazirane na sopstvenom doživljaju masonske ideje i profanom iskustvu.
Pojam Svetlosti je od drevnih vremena univerzalno prihvaćen kao
izvor svega što je dobro i blagotvorno u prirodi. Sve što postoji oko nas
pripada ili Svetlu koje se najčešće povezuje sa Bogom, ili njenom podjednako
značajnom antipodu Tami, koja se Svetlosti konstantno suprotstavlja. U drevnim
filozofijama, sukob ova dva večito suprotstavljena simbola nalazi se u osnovi
svih problema, pitanja i nepoznanica vezanih za razumevanje i spoznaju bilo
jedinke, bilo Kosmosa.
Na prvi pogled, (usuđujem se da iskoristim termin „površno“ posmatrano), pojam prosvetljenja odnosi se na intelektualno sazrevanje jedinke koja se nalazila u mentalnoj tami u odnosu na velika pitanja o poreklu samog postojanja, o sudbini, o suštini i svrsi kosmosa. Za ova pitanja zajedničko je to da se Svetlost prostire od pojedinca prema okruženju, dakle ka problemima smeštenim izvan jedinke. Proces usmeren na ovaj način, iako i te kako spada u okvir masonskog učenja, može se naći i izvan njega, kao sastavni deo pojedinih filozofskih pravaca i ideja.
Puno karakterističnije za masoneriju je prosvetljenje usmereno ka samom sebi. Svetlost usme-rena ka jedinki (uslovno rečeno ka „unutra“) omogućava povratak čoveka u neukaljan, čist izvor sopstvenog bića. Bez šumova u moralnom i etičkom smislu koji se neizbežno pojavljuju u većoj ili manjoj meri u toku profanog sazrevanja. Naravno, ova dva aspekta su snažno povezana jer prosvetljavanjem, odnosno spoznavanjem okolnog sveta neizbežno spoznajemo i same sebe i obrnuto.
U tekstu koji sledi, detaljnije je opisan aspekt unutrašnjeg prosvetljenja, odnosno duhovnog procesa koji podrazumeva Svetlost usmerenu na jedinku kao takvu. Pri tome su osnovne teze preuzete iz knjige „Počeci Masonerije“, Franka Higinsa.
Čovek, prema drevnoj tradiciji, jedan je od stanovnika Kraljevine Svetlosti koja je dom svih naših praroditelja. Ona je smeštena među zvezdama, nastanjena čistim dušama ljudi načinjenim od svetlosne supstance. Iskušenje i pad čoveka ima veze sa kasnijim dobrovoljnim trgovinama sa silama Tame i mešanjem pozitivnih i negativnih elemenata u okviru Kosmosa. Kao posledica pomešanog uticaja Svetlosti i Tame, čovek je proteran iz Kraljevine Svetlosti na Zemlju (u ovom slučaju ona je negde „između“ dve krajnosti). Na njoj on mora da živi duha zarobljenog u sopstvenom telu. Od tada, čovekova duša traži put za povratak u izgubljenu Svetlost odakle je i potekla. To u najširem smislu podrazumeva i moralni integritet, mudrost i čistoću. Tama je tu da da dušu spreči da se vrati svom korenu i početku, odnosno u čistu Svetlost koja joj po rođenju i pripada. Da je za svagda ugasi i devastira je.
Mi tražimo dakle, čistu, Tamom neokaljanu Svetlost. Istu onu kojoj pripadaju i Mudrost, Snaga i Lepota, koje pomenemo svaki put kada brat Obrednik zapali sveće i prospe Svetlost sa tri stuba u centru hrama. Simbolika pojedinih rituala u Loži (kao što su povez na očima kandidata prilikom inicijacije ili količina svetla u različitim delovima hrama srazmerna pripadajućem stepenu braće smeštene u njima) sada mi je više nego očigledna. A ne zamerite mi na dečijoj radosti njenog otkrivanja.
Napokon, dozvoljavam sebi da u ovaj tekst “prokrijumčarim” i nešto od svojih saznanja iz profanog sveta koje ću pokušati da smestim u okvire simbolike koju sam do sada upoznao. Ako je ovaj pokušaj isuviše hrabar sa moje strane, saznaću to od vas.
Kao što je poznato, svetlost u fizičkom smislu jedna je od retkih pojava u prirodi koja ima dualni karakter. Čestični i talasni. Ovaj model predložen je početkom XX veka i potvrđen u meri u kojoj je to bilo moguće učiniti. Kao takav široko je prihvaćen i primenjivan do danas u okviru kvantne fizike i njoj srodnih naučnih oblasti. Prema toj teoriji, nosioci svetlosti su fotoni, čestice koje imaju masu samo dok se kreću. Kada se ne kreću, fotoni nemaju masu i ne postoje u smislu u kom koristimo reč “postojanje”. Ne utiču na svet oko sebe. Nema ih. Usuđujem se (ponavljam, potpuno svestan rizika greške), da napravim analogiju i ustvrdim da čovek koji se ne kreće, odnosno ne traži Svetlost u prethodno opisanom smislu moralne i etičke čistoće, zapravo veoma malo može da utiče na svet oko sebe. Pri tome naravno ne mislim da je traženje Svetlosti ekskluzivno pravo ljudi koji pripadaju masonskoj ideji.
Nadalje, svetlost u fizičkom smislu, što i iz iskustva znamo,
svako od nas subjektivno doživljava. Neko vidi sve boje, neko je daltonista,
potpuno ili delimično, dok je slep čovek uskraćen za doživljaj prave fizičke
svetlosti. Opet ću biti slobodan da izreknem svoj osećaj da i Masonski pokret
svako od nas doživljava na sebi svojstven način i prateći sopstvene staze traga
za zracima čistoće koji čine njegov početak. Do sada nisam osetio da je ta
individualnost u suprotnosti sa načelima Masonerije.
Činjenica je takođe da je brzina svetlosti najveća brzina prisutna u Kosmosu. Njoj se teži, ali se ne dostiže. Analogija sa saznavanjem i spoznavanjem mi se sama nameće. Trudeći se da saznamo istinu, stalno joj se približavamo, utoliko brže ukoliko je trud veći, ostajući pri tome potpuno svesni da je kompletnu nikada nećemo spoznati.
Konačno, vidljiva svetlost koja je zapravo elektromagnetni talas, predstavlja izuzetno uzak deo znatno šireg elektromagnetnog spektra kojim dominira opseg nevidljiv ljudskom oku. Ovu simboliku možda već slutite. Rekao bih da je parče stvarnosti koje čovek kao jedinka vidi i razume samo mali deo kosmičke slagalice. Bez ukupne slike, nemoguće je razumeti suštinu i sagledati istinu.
Svetlost sa velikim ili malim “s”? Nisam siguran da je razlika tolika kao što mi je to u prvi mah izgledalo.
Brat N.C. Slobodan Jovanović, Niš