Jedna od osnovnih postavki Slobodnog Zidarstva je da „Mason treba da radi na sebi i da pomogne da se čovek napravi još boljim što će u krajnjem ishodu kao rezultat imati da takav čovek (Mason u našem slučaju) postane još bolji deo društva u celini“.
Ima onih koji kažu „Možda je pomalo sebično koristiti znanja stečena u Slobodnom Zidarstvu samo za sebe i sopstveno samounapređenje, treba ih koristiti i za unapređenje društva u kojem živimo“. Takav stav sa sobom vuče i potrebu da se aktuelni društveni problemi (ne religija i politika) mogu raspravljati u ložama i tražiti rešenja koja bi bila na korist i na dobrobit zajednice, odnosno društva u kojem živimo.
Gde je uopšte granica između rasprave o politici i religiji i tzv „društvenim pitanjima“. Da li je razmena mišljenja o boljoj zaštiti Timoka ili Nišave društveno ili političko pitanje? Kako ćemo to pomagati siromašne, ako ne pričamo o siromaštvu? Naravno da je granica između političkih i društvenih pitanja veoma tanka, ili još bolje reći maglovita, nejasna ponekad. U Srbiji, nam se čini da je ova granica možda još tanja, još manje razumljiva jer se često kaže da je u „Srbiji sve politika“.
Ima dosta onih koji će već na ovom mestu reći „pošto nema jasne razlike izmedju društvenih pitanja i politike, i pošto je kod nas sve politika, nema rasprave o nikakvim društvenim pitanjima, to je protiv pravila Slobodnog Zidarstva. I tačka.
Da li je baš tako?
Da li mi treba da radimo samo na svojoj unutrašnjoj izgradnji ili treba da naša oruđa (samo simbolička, naravno) znanja i metode koristimo i na izgradnji zajednice čiji smo deo?
U prilog ovoj raspravi se može izneti jedno viđenje pitanja šta je uopšte Hram? Probajmo da definišemo termin „hram“. Ovaj termin obuhvata više značenja. Najpre, to je materijalni prostor u kome se okupljaju Slobodni Zidari da bi klesali neobradjen kamen. Zatim, prema D. Ližuu, „izgraditi Hram“ je u stvari „lični napredak putem meditacije“, što bi značilo, Hram, to smo mi Masoni koji se upravo usavršavamo u potrazi za našim idealima. Ali, Ližu dodaje takodje „poboljšati se lično… ili poboljšati društvo“, što znači, Hram. to je takođe celo čovečanstvo.
Ako D. Ližu napominje „poboljšati društvo“, Lenhof i Posner su u svom „Međunarodnom rečniku Slobodnog zidarstva“ još izričitiji. Pod terminom „Solomonov hram“ čitamo „Hram u svojoj vlastitoj unutrašnjosti, koji radom na samom sebi mora da bude dovršen i koji treba oblikovati takođe kao simbol čovečanstva, preko koga izgradnja Hrama treba da bude započeta“. Po ovome proizilazi da Slobodni Zidari moraju da se uključe u spoljni svet – čovečanstvo jer su ka njemu okrenuti.
Jedan od argumenata da se u loži ne raspravlja ni o čemu (pa ni o tzv „društvenim pitanjima“) je taj da svaka rasprava nužno vodi rušenju harmonije lože. Ovakav stav podrazumeva da pošto smo različitih mišljenja po različitim pitanjima, ako otvorimo raspravu o bilo kojoj temi verovatno će doći do neslaganja, nejedinstva i slabljenja lože.
Sa druge strane može se reći i ovako: Ako je čovek u potrazi za svetlom i ako zaista želi da unapredi sebe, ako čini najbolje za sebe, Velikog Neimara i bližnjega svoga, i ako smo svi u loži takvi i tome težimo, onda ćemo se svakako složiti i naći zajednički način da to i uradimo. Dakle, umesto nejedinstva imaćemo veće jedinstvo. Umesto dishramonije imaćemo veću harmoniju. Nećemo biti kao loža slabiji nego ćemo biti jači.
Moguće je da ovakva tvrdnja deluje idealno i možda „previše savršeno“. Ali zar baš „savršenstvu“ i ne težimo?
Brat V.J. Solomonov Hram, Niš