Ko je u stvari Slobodan Jovanović? Ovo pitanje bilo bi svakako izlišno da taj čovek nije imao tragičnu sudbinu, sudbinu punu nesrećnih paradoksa. Da je bio lišen iskušenja kojima je dopao u samoj završnici svoga dugoga života, danas njegovim sunarodnicima ne bi bilo potrebno otkrivati jednog od njegovih najvećih mislilaca i pisaca. Nacionalna veličina, a gotovo nepoznat u svome narodu. Da li je to jedna od specifičnosti Srba?
Rođen u emigraciji (1869), umro u emigraciji (1958). Ime Slobodan, prvo takvo u Srba, dade mu ćerka Svetozara Miletića namesto svoga oca koji je ležao u apsu. No mora da je u toj odluci o imenu bilo i mnogo volje oca mu Vladimira, liberal-emigranta; Slobodanovoj sestri daće ime Pravda. Imena su to čiju simboliku je bilo časno, ali ne i lako nositi. Gimnazist u Beogradu, student prava u Ženevi, diplomatski službenik Vlade Kraljevine Srbije, četiri i po decenije profesor univerziteta, akademik i predsednik Srpske Kraljevske Akademije, član desetine inostranih akademija i naučnih društava.
U oba svetska rata bio je na svoj način sa svojim narodom. U prvome ratu simpatije za Apisove Crnorukce i njihove zavere protiv Aleksandra odvele su ga u neku vrstu internacije – kod Nikole Pašica na Krf. U drugom svetskom ratu savezništvo sa pučistima generala Simovića dovelo ga je na vrh jugoslovenske vlade. U mladim godinama odoleo je da se sav prepusti politici, u poznim godinama predao joj se do te mere da je ona odredila njegov život do kraja.
Mimo i iznad svih ovih stvari stoje njegove knjige i tekstovi pisani stilom za koji je još Skerlić kazao da je najbolji primer srpskog književnog stila. Istorija obrenovićevske Srbije XlX veka ni kod jednog pisca srpske istorije nije data sa toliko sveobuhvatnosti i zanimljivosti. Njegova naučna dela mogu se čitati sa lakoćom kao romani i drame najbolje vrste. Na žalost, njegovi sunarodnici i drugi nisu imali priliku čitavih pola veka da uživaju u tome. Pa i poslednja, ako ne i najveća zabrana u srpskoj kulturi vezana je za ime i delo Slobodana Jovanovića. Pokušaj izdavanja njegovih sabranih dela 1985. godine, završio se partijskom anatemom. Cilj izdavanja dela Slobodana Jovanovića koji je bio postavljen onemogućenim pokušajem iz 1985. godine. ostvaren je pet godina docnije. Ali po svemu sudeći, to nije kraj nego početak povratka Slobodana Jovanovića među svoje sunarodnike.
Konačan povratak dogodio se posle sedamdeset godina, kada su posmrtni ostaci Slobodana Jovanovića sa Londonskog groblja Krensel Grin, iz grobnice rođaka Pavlovića sa horizontalnom pločom nadgrobnog spomenika na kojoj je natpis “Slobodan Jovanović 1869-1958” i otvorena knjiga sa 19 naslova njegovih knjiga, uz sve počasti preneti na beogradsko Novo groblje u Aleju velikana. Neprocenjiv dobitak za srpski narod, a da je od velike važnosti i za Engleze potvrđuje to što je engleska kraljica lično odobrila prenos posmrtnih ostataka.
Međutim, bogata zaostavština je ostala u tuđini, nepoznata i još u dobroj meri nedostupna. Njegov povratak u univerzitetsku nastavu i ulazak u đačku lektiru još niko i ne pominje. O spomeniku i ulici u gradu u kojem je ostavio tolike tragove da i ne govorimo. I neuporedivo manjim imenima nego što je njegovo nazivaju se nagrade, fondacije…Kada će se naći prostor za zaslužno ime Slobodana Jovanovića? Emigracija koliko je mogla taj dug je ispunila. U Londonu, ne u Beogradu, postoji spomen ploča sa njegovim imenom. U Engleskoj, ne u Srbiji, dodeljuje se već četrdesetak godina nagrada sa njegovim imenom.
Na žalost, ni posle smrti Slobodan Jovanović nije imao mnogo sreće sa svojim sunarodnicima. Ne samo što ga nisu slavili, nego su i njegovu staru slavu nastojali da izbrišu iz istorije i pamćenja. Iz svečane sale rektorata Beogradskog univerziteta u Kapetan Mišinom zdanju, gde su portreti svih bivših rektora, jedino je njegov portret izbačen iz te plejade.
Pre nego što će se 1941. godine kobno i bespovratno sasvim otisnuti u politiku, posvršavaće, srećom, svoje najveće poslove. Završiće karijeru velikog profesora prava i objavljivanje svog velikog naučnog i književnog opusa sabranog u sedamnaest knjiga.
Đavo politike počeo je godinu-dve pre ovoga, da od glasovitog profesora stvara svog učenika. Slobodan Jovanović prišao je sa strašću formiranju Srpskog književnog kluba (SKK), ne bi li kroz njega, između ostalog, pokrenuo i rešavanje srpskog nacionalnog pitanja i formiranje srpske “nacionalne jedinice” kao pandana tek uspostavljenoj Banovini Hrvatskoj. Taj rad u SKK klica je njegovih budućih srdačnih odnosa sa pokretom Draže Mihajlovića.
Jovanović jeste bio na čelu jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, ali i to samo do sredine 1943. godine. Bio je međutim te sreće, da mu se piše kao da je vodio vladu kroz čitav rat, pa i više od toga. Shodno tome, osuđen je od komunističke vlasti u odsustvu, na procesu Draži Mihajloviću kao “ratni zločinac” i na najteži oblik života za svakog patriotu-izgnanstvo.
O snazi njegovog duha i nepokolebljivosti govorio je na groblju, pre nego što je kovčeg sa posmrtnim ostacima Slobodana Jovanovića spušten u zemlju, 20. decembra 1958. godine, dr Prvislav Grisigono, član JNO. Između ostalog je rekao: ”Izgnaničkog hleba tvrda je kora. Mnogo koji je klonuo i vratio se pod diktaturu. Niko nikad nije pomislio da bi se Slobodan Jovanović sklonio da ode tim putem, niko osim diktatora. Pre godinu dana poslat je naročit glasnik u tu svrhu Slobodanu Jovanoviću: biće primljen časno i dostojno, poništiće se dvadesetogodišnja robija, vratiće mu se konfiskovana imovina. Odgovor Slobodana Jovanovića “drugu” bio je: ”vratiću se sa slobodom.” Vitez slobode!”
Da je izuzetno dobro shvatao svoju sudbinu govori i pismo Milošu Crnjanskom iz 1952. godine u kome Jovanović piše: ”Ja nalazim sa svom potrebnom filozofskom mirnoćom da ja u celoj stvari igram ulogu onog ortaka iz jednog Dikensovog romana, koga su držali kao člana firme stoga da bi imali na koga da svale odgovornost. Primam najzad i tu ulogu. Ali treba znati da niko i pored najbolje volje ne može podneti veći teret nego što mu snaga doseže. Ezop priča o jednom magarcu na koga su navaljivali tovare, sve dok se najzad nije skljokao i lipsao. Onda su mu kožu upotrebili za bubanj i on je posle smrti dobijao maljem još vise udaraca nego za života. To će čini mi se, biti i moja sudbina.”
Veliku pažnju posvetio je intelektualcima i njihovoj ulozi. Posebno je zanimljiva i aktuelna njegova analiza poluinteligenta i poluintelektualca. Reč je o čoveku koji ima diplomu, ali je u suštini ostao primitivan, ”diplomirani primitivac”, čovek spreman da se posluži svim mogućim sredstvima da bi se domogao cilja, naročito u politici. Niko nije toliko nagrdio naš nacionalni karakter kao domaći poluintelektualac.
Izgleda da se ništa u tom pogledu nije izmenilo. Naprotiv. Poluintelektualac je u velikoj meri na našoj društvenoj, političkoj, kulturnoj pa i istorijskoj sceni kako u Jovanovićevo, tako i u ovo naše vreme.
U celini posmatrano, Jovanovićeva rasprava o srpskom nacionalnom karakteru i danas deluje kao otrežnjenje, opomena i putokaz. U vreme nacionalne pometnje kakvo je i naše, ona može biti izvor pouzdane orjentacije i uporište promišljenih odluka.
Draga braćo, nadam se da je moja malenkost u odnosu na ovakvog intelektualca, mislioca, profesora, diplomatu i književnika, uspela da makar malo pronikne u svest, razmišljanja, filozofiju patriotizma i intelektualizma prvog Slobodana u Srba,”viteza slobode, demokratije i nauke”.
Brat M.S., Loža „Slobodan Jovanović“, Niš