Reč moral dolazi iz latinske imenice „mos“ – čije je značenje: običaj, ponašanje, vladanje. Moral je u najširem smislu; oblik društvene svesti, skup nepisanih pravila, običaja, navika i normi koji su prihvaćeni u životu neke zajednice. U filozofskom smislu, pojam morala identičan je sa praktičnom filozofskom disciplinom etikom.
I kao što nekad reče Aristotel: “Najvažnija ljudska težnja je težnja za moralnošću u našem delovanju. Naša unutarnja ravnoteža, čak i naša egzistencija zavisi o tome. Jedino moralnost u našem delovanju može dati lepotu i dostojanstvo našem životu.”, ili kao što je kazao Ernest Hemingway: “O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše.”, a Mahatma Gandi je kazao: “Jedno je u meni usadilo dubok koren: ubeđenje da je moral osnova svih stvari i da je istina supstanca sve moralnosti. Istina je bila moj jedini cilj.”
Dakle, kao što vidimo moral je oduvek igrao značajnu ulogu u društvu. Ali da se sad vratimo u našu stvarnost, da vidimo kakav trenutno položaj zauzima moral u našem društvu. Kriza morala u našem društvu postoji već duži period, možda unazad 20-tak godina. U tom periodu dolazi do moralnog posrtanja i postepenog nestajanja morala. Neposredno predratno vreme, rat i godine posle rata, odnosno vladavine nemorala u društvu, društvenim grupama i kod pojedinaca. Tačnije rečeno, mi trenutno nemamo osnovne elemente razvijenog i sigurnog morala kao važne kohezivne društvene snage. Nemamo moralne norme, jer se može raditi sve ono što je u ranijem periodu, kao i u današnjem razvijenom, demokratskom i civilizovanom društvu nedopustivo i podložno javanoj osudi kao što su: organizovani kriminal, otvoreno nasilje, krađa, otimanje, ratno profiterstvo, korupcija, prevare, manipulacije, pucnjava i ubistva, nepotizam, zloupotreba položaja, trgovina ljudima i nedozvoljenim sredstvima, narkoticima, sive zone, politička trgovina, prekomponovanje vlasti, pojava lažnih heroja i samozvanih vođa, stručnjaka, gatara, nadrilekara, seksualnost i prostitucija, homoseksualnost, porno industrija itd… Ono što je gore od toga je činjenica, da ne postoji ni osuda od strane društva, jer je društvo bolesno u toj meri da prihvata sve ove nemoralne pojave kako sastavni dio savremenog života. Zatim, slabo se sankcionišu takve pojave od strane vlasti jer mnogi pojedinci pa i grupe, uživaju veliki ugled i moć u svojim lokalnim zajednicama. Dakle, srušen je sistem vrednosti koji bi trebao da gradi zdravo, odgovorno i pravedno društvo, koje bi omogućilo dostojan život za sve njegove stanovnike.
Sve ove, prethodno pobrojane, vrednosti su stubovi morala, a nedostatak morala deluje na mlade ljude u dva pravca. S jedne strane se uključuju u sve patološke i nemoralne pojave, ili bolje reći snalaze se i plivaju u njima, a s druge strane i oni sami postaju kreatori i promoteri tih nemoralnih pojava. Normalno da nisu svi mladi uključeni u takve pojave jer neki su se povukli u apatiju i usamljenost, dok neki sve to izbegavaju i jednostavno gledaju svoja posla, dok su se neki aktivno uključili u razne pokrete i udruženja putem kojih nastoje dati svoj doprinos u borbi protiv tih nemoralnih pojava. I dok neki poput Šopenhauera, jedini izlaz vide u askezi, odricanju od života i utapanjem u nirvanu, a samim tim i propadanje. Po meni, drugi pravac je što pre reformisati same sebe, društvo i državu, i to što pre po pravilima koji nam se nude u procesu svetskih integracija. Čini mi se da većina naših ljudi ne shvata neminovnost ulaska u svetske integracije. Naime, na prvom mestu su ekonomski razlozi, odn. ekonomske zakonitosti kao što su slobodna fluktuacija radne snage, kapitala i tehnologije, pristup većim tržištima za izvoz robe, slobodna konkurencija, ukrupnjavanje preduzeća sa ciljem smanjenja troškova i sl. Ove zakonitosti jednostavno teraju države na saradnju i svako suprotstavljanje njima dovodi pojedinačne drzave u siromastvo. Pitanje je samo zbog čega veliki broj nasih građana i dalje to ne shvata? Razlog tome i krivac, leži i kod domaćih politicara i nevladinih organizacija i opšte ne postojanje tela zaduzenog za integraciju u evropske i svetske tokove. Upravo u odsustvu toga javlja se jedan broj ljudi koji tu i tamo ponešto kažu kao i onih koji to namerno zloupotrebljavaju i plaše narod Evropskom Unijom.
Naša država očito ne funkcioniše već duže vreme. Imamo haos u sudstvu, prosveti i zdravstvu, ekonomija loša. Vojska skoro i da ne postoji. Tehnološki prevaziđena i demoralizovana svim i svačim što se dešavalo u poslednjih 20-tak godina. Svake godine diplomira veliki broj studenata čija je budućnost i zaposlenje neizvesno. Sve više je fakulteta koji prodaju diplome, sa takvim diplomama ljudi dobijaju funkcije, napreduju u hijarahiji, pa je jasno što država ne želi da to sankcioniše. Mala ponuda radnih mesta i visoka nezaposlenost. Generiše se klima opšteg nezadovoljstva koje vodi ljude ka patologiji. Građani su nezadovoljni, izgubili su svako poverenje u državu, i gnevni i ljuti na sve i svakoga. Nemotivisani. Sistem vrednosti je patološki. Drugim rečima – ovo je država nezadovoljnih i nesretnih ljudi koja je nažalost sve manja i manja. Tome se jednom mora stati na put, i nadam se da je to svakome normalnom u ovoj državi jasno. Srbija sve više liči na brod bez kormilara. Brod koji čak ne zna ni kojim pravcem plovi. I dok su nam građani sve više nezadovoljni svim i svačim neko ko bi trebao o tome da brine prima debelu platu za svoj nerad. Građani Srbije nemaju više vremena za čekanje boljeg i normalnijeg života. Vlasti u poslednjih 20-tak godina od Srbije, najjače republike moćne SFRJ stvorili su otpad od države iz koje se mnogi rado i sa zadovoljstvom sele. Od države koja je bila Meka za svakog studenta iz trećeg sveta napravili su frankenstajn drzavu koja jedva da i funkcioniše. Samo stabilnošću možemo povratiti ugled države prvo kod svojih sopstvenih građana. Dok je god ona nestabilna niti ćemo živeti lepo i srećno u njoj niti ćemo je sami ceniti. Vraćanje poverenja u državu i njene institucije se može samo kad one pokažu da su efikasne i stabilne.
Samim činom približanjava EU dobijamo podsticajna sredstva kojima možemo menjati stvari i zakone, dobijamo konkretne upute i smernice da izgradimo i uskladimo sistem sa njihovim sistemima koji oprobano dobro rade već barem 200 godina. Tim usklađivanjima dobijamo da i Srpski građanin teži visokim standardima zapada, da se i naša diploma ceni i priznaje u EU. Da možemo i mi konkurisati za poslove bilo gde u prvoj svetskoj ekonomiji sa potencijalnim tržištem od skoro 450.000.000 izuzetno platežno sposobnih ljudi. U svakom slučaju mnogo više dobijamo nego što možemo izgubiti ne ulaskom u EU kao jedina nacija u svetu koja je to odbila. Nadam se da to nećemo biti mi. Da nećemo izigravati pametnijeg nego sto su sve države koje su vec u EU. Ako se išta može smatrati imperativom masonerije u Srbiji u ovim vremenima, onda je to iznalaženje modela daljeg pozicioniranja koji bi našao pravu meru između dobro oprobane masonske inicijacijske tradicije kao stuba individualnog duhovnog razvoja i potrebe da se organizacija učini atraktivnom savremenom čoveku koji sve teže prihvata diktat bilo kakvog dogmatizma, sa kojim smo suočeni.
Čovek se oduvek pita šta je to dobro a šta zlo, te nastoji da učini ono što je dobro a da odbaci zlo, to je priroda čoveka, nešto kakvim ga je Bog stvorio. Razlozi zbog kojih čovek teži ka dobru su mnogobrojni: da bi za sebe izabrao ono što je bolje, da bi izbegao bol i patnju, da bi društvo u kom živi učinio boljim i na kraju, zbog činjenice da ga na to tera neki urođeni strah od višeg Bića, vrhovnog Autoriteta. Stoga, zadatak svih nas je kako povećati drustveni uticaj, da bi sto vise mladih usmerili ka pravom putu i istinskom svetlu, koga verujem, ima na kraju tunela u kome se trenutno nalazimo.
Br. D.K. Solomonov Hram, Niš