Među braću sam došao između ostalog zato što sam tražio odgovore na neka pitanja i još uvek to činim, a nove dileme ubrzano se množe. Počeo sam da zapažam stvari koje ranije nisam primećivao, čitam članke koje sam ranije preskakao, bavim se problemima koji me ranije nisu interesovali. Kako mi se čini, ne postoji ozbiljno društveno, socijalno, versko ili filozofsko pitanje na koje je moguće dati savršeno precizan odgovor. Izgleda da ljude u većoj meri definišu pitanja koja sami sebi postavljaju i problemi koje istražuju. Odgovori se mogu naučiti i saznati, a pravo pitanje se osmišljava.
Tema kojom se bavim danas spada u grupu onih o kojima nikada ne bih razmišljao pre nego što sam otpočeo potragu za Svetlom. A inspiracija za nju su neka saznanja jednom o pravcu političke filozofije koji se zove libertarijarizam i o kom sam se poslednjih meseci informisao na različite načine. U prilično gruboj aproksimaciji radi se o pravcu koja zastupa stanovište da bi pojedinci trebalo da budu slobodni da čine što god žele sa sobom i svojom imovinom sve dok ne ugrožavaju ovu istu slobodu ostalih. Od mislilaca koji sebe smatraju ili su od strane drugih smatrani libertarijancima, mogu se čuti i stavovi kao što su “Altruizam je osobina inferiornih” ili “Sebičnost je moralni imperativ”. Kroz njihove ideje provlači se razmišljanje da pojedinac treba da bez previše obzira vodi računa najpre o svojim potrebama i da je to uslov napretka zajednice. Ponavljam, informacije o ovom pravcu bile su mi samo inspiracija, a nadam se da ću u budućnosti kada svoja znanja o tome budem smatrao dovoljno zrelim, biti u prilici da se njime sistematski pozabavim. Obradovalo bi me da ovim kratkim osvrtom motivišem nekog od Braće da učini isto.
Povedenom svežim saznanjima koje sam vam opisao, nametnula mi se tema svrsishodnosti i racionalnosti dobrote, poštenja, “dobrog glasa” i altruizma. I aktuelna dešavanja u društvu, državi pa čak i u gradu podstakla su me na razmišljanje o tome.
Evo o čemu se radi. Bratstvo, na način kako ga mi shvatamo, treba da bude sačinjeno od mislećih, poštenih ljudi, ljudi na dobrom glasu. Naravno gotovo neizostavno se uz sve to koriste pridevi uspešni i uticajni. Baš ovde zastajem i promišljam. Šta znači “uspešan” i o kakvom se to “uticaju” radi da bi bio potreban, a po nekima (sa kojima se ne slažem) i dovoljan uslov za zasluženu pripadnost Masoneriji? Jasno vam je na šta ciljam. Do uspeha i uticaja dolazi se na različite načine. I tako je uglavnom bilo tokom istorije. Čitajući Makijavelijevog “Vladaoca”, prepoznao sam algoritam vladanja i gospodarenja različitih osoba na različitim nivoima vlasti i upravljanja. Veoma često su ljudi koji su smatrani uspešnima (a neki od njih su ostavili trag u istoriji svojih naroda) bili beskrupulozni, bezosećajni, neosetljivi na bilo šta što ih je udaljavalo od cilja. Sa druge strane, svojom posvećenošću su svoje ciljeve ostvarili. Neki od tih ciljeva predstavljaju često ostvarenje istorijskih težnji socijalnih grupa ili naroda kojima su pripadali. Pomenuću imena kao što su Karađorđe, Ataturk, Staljin, pri čemu prvu dvojicu neki izvori povezuju sa slobodnim zidarstvom. Neću ići dalje jer istoriju poznajem na nivou opšte kulture.
Dakle i u našoj profanoj okolini na različitim nivoima postoje ljudi koji su svojom posvećenošću cilju došli do određenih pozicija u društvu i u pojedinim situacijama delovali na korist šire zajednice. Društvena klima je međutim uslovila da su pravo na takva mesta često sticali ljudi čiji je osnovni cilj lična korist (opšta je bila samo prateći rezultat), odnosno osobe koje se nisu libile da tokom svog uspinjanja na društvenoj lestvici bezosećajno gaze preko moralnih, etičkih, socijalnih i drugih normi. Dakle, sa jedne strane imamo činjenicu da su među nama u profanom okruženju ljudi na dobrom glasu, uspešni i uticajni, sa rezultatima u različitim društvenim oblastima. Kao takvi su poželjni u Masoneriji i daju joj specifičnu težinu. Podižu joj ugled gledano spolja. Možemo li zažmuriti na činjenicu da se do pozicija u društvu često dolazi mimo svih etičkih i moralnih kodeksa? Da li su libertarijanci u pravu? Da li masa sebičnih ljudi doprinosi napretku zajednice?
Bez namere da sudim o nečemu tek što sam počeo da promišljam, čini mi se da među ljudima u profanom svetu koji se nisu anđeoski čistim stepenicama popeli do svojih visina, treba prepoznati one koji se mogu isklesati. Oni koji su životnim okolnostima bili uslovljeni da pregaze preko nekih načela na kojima počiva Bratstvo. Treba im dati neku vrstu praštanja, zapravo šansu da se doklešu i spoznaju lepotu traganja za Svetlošću.
Da malo razbijem ozbiljni ton: Bivši mangupi su najbolji očevi. Naravno, sve ovo važi samo za one koji makar u tragovima pokazuju da mogu da se ponašaju u skladu sa Masonskim principima. Odgovornost za to pada na pleća članova Bratstva. I opet, treba biti dovoljno mudar i oprezan i prepoznati one koji se mogu isklesati. U vezi onih ostalih, kompromisa nema niti ga može biti.
Postoji i druga strana medalje. Među nama se u Bratstvu često nađu inteligentni, načitani i mudri ljudi koji promišljaju svet, ali ih u društvenim sferama uticaja nema ili ih ima jako malo. Njih profani svet uglavnom ne sagledava kao osobe koje se izdvajaju iz proseka i oni kao takvi možda ne doprinose ugledu spolja u prevelikoj meri. Ipak, takva Braća donose nam samopoštovanje, oni svetle iznutra. Retki su i to ih čini dragocenim.
Draga
braćo, ovo je tema koja me zaokuplja poslednjih nedelja i zato sam mislio da je
prikladno da svoje nedoumice podelim sa vama. Potpuno sam svestan da sam tek
malo zagrebao po površini, a gotovo siguran da su se mnogi od vas sličnim
problemima bavili na nivoima Masonerije višim od onog kojem trenutno pripadam.
Zato se unapred radujem
svakom Bratu koji će mi u
formi rada ili neke drugačije diskusije pomoći da u ovu vodu zaronim dublje.
MKU N.C., Loža “Slobodan Jovanović”, Niš