Priznajem da teme o kojima
pišem još uvek biram tako da mi omoguće da sa sobom i pred vama iznova preispitam
šta očekujem od masonerije i šta ona očekuje od mene. Tako je i ovaj tekst zapravo
ogrtač u koji sam lukavo zaodenuo osvrt na već skoro dve godine otkako zajedno sa
vama tragam za Svetlošću. Taj pogled duboko je ličan i fokusiran na to kako sada
doživljam Ložu, bilo kao hram, bilo kao grupu ljudi. Probao sam da sagledam čemu sam se na do sada
pređenom putu naučio, čega sam se odučio, kao i pravce svojih nadanja.
Iskrenost je uvek težak zadatak. Kako pred sobom, tako i pred Braćom. Nedostatak iskrenosti (namerno izostavljam reč neiskrenost koja ima negativan predznak) nije uvek posledica zle namere. Ona je često izraz straha, nesigurnosti ili nepoverenja u osobu koja stoji pred tobom. Baš tu vrstu neiskrenosti, možda i neke vrste introvertnosti (stvarne a ne manifestacione) počeo sam da iskorenjujem. Tekst koji sledi možda bude dokaz da mi dobro ide.
Ulazak u Ložu i vreme koje sam proveo u njoj kao učenik bili su ispunjeni jednom čudnom, ali većini ljudi potpuno svojstvenom, upotrebiću reč velikog Vladike, “Mješavinom”. Sa jedne strane tu je bila nelagoda izazvana nepoznatim prostorom, ritualima i ljudima. Sa druge radoznalost i želja da sebe iskažem i predstavim na najbolji mogući način. A ćutanje koje ritual nameće, nije mi baš izgledalo kao najbolji način za to. To je prva stvar koju sam naučio. Da ćutim. I još bolje, da uživam u tome. Da u tom ćutanju često svodim misli na način za koji u profanom životu jednostavno nemam snage. Jer to nije pitanje vremena i mogućnosti već snage. Tremu, nervozu, zapravo (iskoristiću pravu reč) stres koji su pratili moj početni boravak u Loži, postepeno je zamenilo zadovoljstvo viđenja i razgovora sa braćom, razmišljanje o tekstovima odslušanim u Loži, znatiželjno otkrivanje detalja u ritualu. Ne sumnjam da su mnogi od vas prošli slične faze. Ponovo sam pročitao svoju prvi rad iz tog vremena. Na sreću, deluje mi i dalje pristojno. Ipak mi sa ove distance iz tog teksta šljašti pomalo prenaglašena želja da se učenik posle šest meseci ćutanja konačno dokaže i pokaže pred ritualno ozbiljnim licima braće u Loži. Ima tu i nešto sujete na neka profana dostignuća. Čudan je to osećaj. Sa jedne strane shvatio sam da nema razloga za previše sujete (koja ima zatupljujuće dejstvo) i precenjivanja sebe zbog činjenice da sagledavam svet dalje od profanog nivoa. Uvideo sam da nisam toliko jedinstven u tome i da nas je više nego što sam slutio. Opet, na drugoj strani, već tada se začelo zrno ponosa zbog pripadnosti takvoj grupi ljudi. Odričem se sujete, a prihvatam ponos. Kao što rekoh na početku: Nešto učim, od nečeg se odučavam. Ne posipam se pepelom, već iskreno prepričavam ono što vidim u svom duhovnom retrovizoru.
Pomoćnički status u Loži mi prija od početka. Nema nelagoda koje su bile vezane za učenički period. Poznaješ braću, poznaješ hram, raduješ se radu.
Kada si gost u nekoj kući, teško je opustiti se u njoj, čak i uz najgostoprimljivije domaćine. Kada počneš da je osećaš kao svoju, u njoj je puno prijatnije. Tako sam doživeo razliku između učeničkog i pomoćničkog statusa. I rekao bih da je ta razlika više subjektivna i posledica dužeg vremena koje pomoćnici provedu u Loži, nego što je ritual objektivno nameće u njihovu korist. S druge strane, ako kuću doživljavaš kao svoju, a ja sam u status pomoćnika ušao sa tim osećajem kada je o Loži reč, onda se neizbežno rađa domaćinska odgovornost prema njoj. Rađa se sloboda da se pita, bude zainteresovan, možda nešto i popravi, ako je u granicama moći i ovlašćenja koje poseduješ. Ponavljam, ritual u tom smislu eksplicitno nije previše izdašan prema pomoćnicima, ali im na neki čudan i neizreciv način, implicitno daje slobodu preuzimanja odgovornosti u granicama koje su sami odredili. A mera za preuzetu odgovornost je jedan od parametara koji mi pomaže da podelim ljude na mudre i one druge.
Kao pomoćnik ne sagledavaš više braću kao gomilu namrštenih lica u keceljama i lentama. S nekima se zbližiš više, sa nekima manje. Situacija, koja je potpuno normalna kao i u profanom životu, u kojem sam često bio ponosan (a ko nije) na intuiciju vezanu za prepoznavanje karakteristika osoba koje srećem. Ipak, druženjem sa vama postao sam bogatiji za iskustvo da prvi utisak često vara. Ono što je razlika u odnosu na profane socijalne običaje je neophodnost da se bude uz Brata na isti način, kako uz onog najbližeg, tako i uz onog drugog sa kojim si još uvek, figurativno rečeno na “Vi”. (mada se ja još uvek borim sa problemom nepersiranja).
Konačno, tokom pomoćničkog staža u meni snažnije sazreva osećaj istinske, a ne deklarativne pripadnosti Loži. On se gradi, kao i četvrti stub u središtu hrama. Istovremeno, počeo sam da racionalno prihvatam činjenicu da naša zajednica, (kao ni jedna druga) nije savršena i da baš odatle crpi svoju suštinu zasnovanu na brušenju sebe same i pojedinaca koji je čine. Ovaj proces uporedio bih sa odrastanjem deteta. Jedan od prvih znakova dečjeg sazrevanja jeste svest o tome da porodica, koja nam je svima prvo poznato utočište od svih problema, ipak nije idealna. Sa druge strane, u svakom dobrom, pravom domu, probleme na koje imuna ni jedna zajednica ukućani znaju da prepoznaju. Čak i onda kada se pojedini članovi familije trude da problem ili sukob drže izolovanim između sebe i da zaštite ostatak ukućana, to je teško učiniti ako su odnosi u porodici pošteni i zdravi. A naša Loža čini mi se dobrom porodicom.
Brat N.C., Loža “Slobodan Jovanović” Niš