Tekst pred vama presečna je tačka više misaonih i životnih tokova koji me okružuju ovih dana. Ona može prilično dobro da se modeluje kao dilema samonametnuta nakon što sam se našao u Severnoj koloni:
„Sve ove priče o klesanju i
svetlosti lepo zvuče, ali koliko je zaista u profanom svetu moguće poštovati
etiku koju nameće pripadnost Bratstvu?“ Svedoci smo da se u prisustvu tri
velika i mala svetla slažemo u razmišljanjima o bazičnim postulatima masonske
etike i morala. Ti postulati, najlepše sažeti u Dekalogu, predstavljaju široko
postavljenu osnovu na kojoj funkcionišu civilizacije i društva još od drevnih
vremena i ja ih neću ponavljati.
Sve to sjajno zvuči. Kada bismo izvan Lože živeli u savršenom svetu postulati Dekaloga režirali bi i funkcionisanje društva i pojedinca u profanoj sferi. Nažalost, savršenog sveta nema. Kompromis je neopho-dan. Postavio sam sebi pitanje gde je granica do koje bi trebalo tolerisati upliv profanih interesa svih vrsta u funkcionisanje Masonerije. Ovo utoliko pre što je Dekalog usmeren prilično široko, dok se sa druge strane detalji funkcionisanja profanog društva i parametri o tome šta je etički i moralno menjaju kroz vreme i (nešto manje izraženo) kroz prostor. Ono što je smatrano etičkim u drevnim vremenima nije to i danas i obrnuto. Moralne norme u evropskim i napr. islamskim zemljama u nekim aspektima se snažno razlikuju.
Dakle, masonska i profana etika nisu potpuno identične. Profani tok je noseći, snažan i dinamičan. Masonerija je snaga koja teži da taj tok usmeri u meri u kojoj je to moguće. Ova dva toka se prepliću, razmenjujući međusobno uslovljene uticaje.
To je neka vrsta korisne borbe evolutivnog tipa. Lično, uporedio bih život sa rečnim tokom, a moralne, vredne i sposobne osobe (u koje ubrajam i masone), sa ljudima koji pokušavaju da taj tok na svom malom delu obale (odnosno vremenu u kome postoje) učine bistrijim (ili manje mutnim kako god se kome sviđa). Domet i snaga ovakvog uticaja nisu neizostavno uslovljeni vremenom koje proživimo na planeti i uz uloženi trud i talenat mogu da budu u bitnoj nesrazmeri sa njim.
Pomenuo sam da smo u profanom životu prinuđeni na kompromise. Nekada zbog potrebe da ostanemo dosledni nekoj moralnoj normi našim ponašanjem okrnjimo svoj ekonomski ili socijalni interes. I to po pravilu bude nešto na šta smo ponosni.
Sa druge strane, ne poznajem nikog ko se nije bar jednom zarad pozicije, ličnog i/ili poslovnog interesa ponašao suprotno načinu koji se smatra moralnim i etičnim. Takav postupak nas nikada ne čini previše srećnim. Ipak, to je nešto što je neizbežno i pitanje je samo povoda, mere i granice koju ne treba preći.
Ono što sam takođe zapazio je da, kako ja, tako i neki od vas, često sa dozom prezira govorimo i pišemo o određenim pravilima logike profanog života. Zaboravljamo da nas je ono što smo učinili i postigli u tom domenu dovelo na dobar glas i među stubove. Svog garanta nismo upoznali u Loži, već na zajedničkom poslu, druženju sa prijateljima ili porodičnom skupu. Te profane utakmice smo dakle prilično uspešno odigrali, a pobeda ipak nije moguća bez ponekog faula.
Hajde sada da se vratimo u Ložu. Nema razloga da ne pomenem da kao što postoji logika ostvarivanja interesa u profanom, postoje i ne bitno različiti načini kako se partikularni interesi pojedinca realizuju u masonskom okruženju. I tu postoji neophodnost kompromisa, ponekada vezana za sopstveno shvatanje masonske etike, a ponekad i za sopstvene interese u samoj Loži. Bez toga se ne može i opet je najvažnije biti svestan neizbežnosti takvih pojava i u skladu sa tim ih kontrolisati u meri u kojoj je to moguće.
Konačno, svedoci smo da se masonski i profani interesi često prepliću, pa se onda kompromis proširuje na obe sfere. Ovakav kompromis je takođe neizbežan, ali je, čini mi se i najopasniji jer se najteže kontroliše.
Ne mislim da je ostvarivanje ličnih masonskih i profanih interesa, pojedinačno ili isprepletano, nekakav greh. Naprotiv, često je to na korist, bilo Bratstva bilo društva kao celine. To je i nephodnost, jer smo deo i jednog i drugog sveta. Ipak, partikularni bilo masonski bilo profani interesi treba da se u što manjoj meri ostvaruju na uštrb interesa masonerije, odnosno šire profane zajednice. Što se dešava i dešavaće se jer, ponoviću, pripadamo i jednom i drugom domenu.
Lično sam imao i još uvek imam problem da igram na toj tankoj žici uverenja i interesa. A onda mi je jedan nešto iskusniji profani prijatelj nedavno dao savet koji sam mnogo puta slušao ali tek sada čuo: „Ponašaj se tako da ti savest bude mirna“.
Pomislio sam da je zapravo savest taj lakmus koji odvaja truli kompromis od onog drugog. Kao teg koji se na našoj misaonoj vagi nalazi nekada na tasu ličnih socijalno-ekonomskih i drugih profanih interesa, a nekad na tasu koji bih nazvao etičkim.
Dok nisam krenuo sa izradom ove instrukcije, nisam se bavio definicijom savesti. Onda sam malo istraživao i našao zamašan broj ozbiljnih tekstova koji uključuju različita objašnjenja ovog pojma. Navešću neka od njih:
“Savest je suštinsko znanje dobra i zla, za razliku od pojavnog znanja fizičke egzistencije.“
“Savest je neophodna smernica za postizanje konstruktivnog razvoja ljudi i njihove okoline.“
“Savest je kao bol, ona nas upozorava kada smo prekršili Božije zakone.“
Meni se najviše dopala rečenica švedskog filozofa i naučnika iz 18. veka Emanuela Svedenborga: “Savest je Božje prisustvo u čoveku”.
Razumem savest kao duboko lični osećaj pravednosti, pre svega u odnosu na sebe (što smatram prirodnim), pa tek onda na okolinu. Termin “kolektivna savest” smatram etičkim oksimoronom koji u praksi predstavlja odličan paravan za licemerje.
Etičkim sazrevanjem koje pripadnost Bratstvu podrazumeva i odrastanjem u profanom životu i savest se menja i zri. Menja je iskustvo, interesi i delanje. Vremenom, sve uspešnije nam omogućava donošenje odluka koje najmanje “krnje” bilo princip, bilo interes. Bilo lično, bilo opšte. I omogućava i jednom i drugom da opstanu i nastave da postoje. Izmenjeni ili krnji, to je stvar lične moralno-etičke procene. Na isti način kao što je delo nekog vajara nekom najviša umetnost a nekom oštećen kameni blok. Prosto stvar ukusa.
Bitno je trajanje, koje je svrha života u najširem smislu. Naš boravak u Hramu je samo jedan od načina za baždarenje savesti koja to trajanje može načiniti moralno i etički udobnijim.
Brat N.C.
MKU PL “Slobodan Jovanović” Niš