… vi ste jedan pol čovečanstva,
nikada ne zaboravite da je muškarac drugi pol …
Ovo je jedna od prvih pouka koju
novoinicirana Sestra dobije kroz Ritual škotski stari i prihvaćeni u našoj
obedijenciji, u Velikoj ženskoj Loži Francuske. Zašto je baš ova poruka prva, i
zašto dobija tako svečani i značajan prizvuk. Da li na neki način, svaka Sestra
u tom, našem, izdvojenom okruženju oseća određenu premoć kasnije, kada postane
u potpunosti Slobodna zidarka, i uđe svoj poseban intelektualni i duhovni svet,
pa ju je potrebno opomenuti da ipak živi u muškom svetu? Da li ova rečenica
služi da nas opomene gde nam je mesto, ili da onda kada osvestimo svoju snagu
treba da je upotrebljavamo na takav način da održimo balans, a ne da ga
narušimo?
Ovaj rad ima poseban zadatak da sagleda na relativno realan način stvarno stanje rodnu ravnopravnosti, u Evropi i Srbiji, sa osvrtom na Masoneriju.
Da bi se to postiglo potrebno je odvojiti različite sfere gledanja na ovu problematiku. Ovaj problem može se tretirati kroz politički stav, kroz pravnu regulativu, kroz faktičko stanje, i najzad kroz subjektivni osećaj. U svakoj od ovih oblasti pogled može biti profan i masonski.
Politički stav je jednoglasan i jedinstven: ravnopravnost polova predstavlja preduslov za sveobuhvatni, demokratski i održivi razvoj svakog društva, pri čemu je ključni preduslov ove ravnopravnosti osnaživanje ekonomskog položaja žena. Tako je u Evropi, tako je i kod nas. Nakon političkog stava na red dolazi pravni okvir, koji treba da stvari uslove da se ovaj politički stav i sprovede, kako se sve ne bi završilo na gromoglasnom aplauzu posle izvrsnog izlaganja o rodnoj ravnopravnosti.
Na nivou Evropske unije, kao celine, otišlo se daleko sa pravnim okvirom. Treba podsetiti a je Evropska unija ipak samo ugovorna a ne državotvorna tvorevina, i da čak i najozbiljnije njene odluke ne mogu ni da žive ni da budu sprovedene bez aktivnog učešća njenih članica i sprovođenja evropskog zakonodavstva kroz zakono-davstvo članica. Veoma je mali broj pitanja koja su regulisana na nivou Evropske unije a sprovode se direktno u zemljama članicama. Rodna ravnopravnost nije jedna od njih. Zbog toga u zemljama Evropske unije funkcioniše „Equinet“ – mreža nacionalnih organa zema-lja članica za rodnu ravnopravnost sa osnovnim ciljem stvaranja platforme za nacionalna tela članica i njihovo delovanje na nivou EU. Nacionalne aktivnosti zemalja članica u domenu ravnopravnosti polova podstaknute su primarnim i sekundarnim zakonodavstvom EU, kao i strateškim dokumentima i smernicama nadležnih institucija EU na polju rodne ravnopravnosti. U tom sistemu direktive EU pokazale kao najoptimalnije i najfleksibilnije pravno sredstvo za uskladjivanje nacionalnih propisa država članica.
Moglo bi se reći da postoji čak nekih devet grupa evropskih direktiva koje se odnose na uvođenje ravnopravnosti žena i muškaraca od kojih se najvažnije odnose na:
● jednak pristup zapošljavanju, stručnoj obuci i unapredjenju uslova rada, socijalno osiguranje i profesionalno socijalno osigu-ranje,
● na primenu principa jednakih zarada za muškarce i žene,
● na jednak pristup robi i uslugama,
● jednak tretmana muškaraca i žena anga-žovanih u nekoj aktivnosti, uključujući poljoprivredu, samozapošljavanje lica
● o zaštiti žena tokom trudnoće i materinstva, unapređenju sigurnosti i zdravlja na poslu zaposlenih trudnica i porodilja ili dojilja i zakonsko pravo na porodiljsko odsustvo od najmanje 14 nedelja, slobodne dane za lekarske preglede novorođenčeta i zaštitu od otkaza, o roditeljskom odsustvu koja sadrži pravo za svakog roditelja da odsustvuje u trajanju od barem 3 meseca i pravo ostanka kod kuće kada je dete bolesno, koja odražava princip ravnopravnosti majke i oca i priznaje važnost očeva u brizi o detetu, a nepovoljno postupanje prema ženi zbog trudnoće ili roditeljskog odsustva podiže se na nivo diskriminacije,
● na uznemiravanje po osnovu pola i seksualno uznemiravanje, čime je primena načela nediskriminacije značajno proši-rena, tako što je uznemiravanje po osnovu pola i seksualno uznemiravanje, takodje, definisano kao diskriminacija.
Srbija nije zemlja članica EU i nema pravne obaveze da primenjuje EU Direktive ali je zemlja zvaničnog statusa kandidata za članstvo, pri čemu, u statusu pridruženog člana, ima obavezu da svoje zakonodavstvo usklađuje sa zakonodavstvom Evropske unije i sa njenim direktivama, standardima i principima i to već godinama čini. Ono što je žalosno, to je činjica da je Srbija danas uopšte u poziciji da joj je ovo usklađivanje potrebno. Pre samo 30 do 40 godina, ono što bi se implamentiralo na osnovu ovih direktiva izazvalo bi neverovatan revolt na svim nivoima, zbog smanjenja prava koje su žene, a i sve ostale diskriminisane kategorije stano-vništva imale u samoupravnom socijalizmu.
To samo govori u prilog činjenici da napuštanje jednog, makar i neispravnog sistema vrednosti, ekonomskih, filozofskih i moralnih, bez jasne ideje šta treba da budu nove vrednosti dovodi do potpune degradacije i urušavanja načina života i do prevage najgorih pojava kao što su sve vrste disriminacije i eksploatacije, ekonomskog izrabljivanja, trgovine ljudima, vladavine kriminala i njegove sprege sa politikom. U Srbiji smo devedesetih godina živeli u potpunoj izolaciji, ratnom okruženju, svim mogućim strahovima, uključujući strah za život. U takvim uslovima politikom podstaknuti privrednici mogli su sve, pa i da degradiraju vrednosti slobode, jednaksti, bratstva i solidarnosti, i to su i učinili, tako da smo od jedne od najmodernijih zemalja u pogledu svih do sada pomenutih prava, došli do tačke u kojoj treba da se ugledamo na Evropu, u kojoj se žene bore za svoja prava koja su žene u Srbiji dobile još 1945. godine. Žene su posebno absorbovale tranzicioni šok putem intenziviranja njihovog neplaćenog rada zbog kresanja nacionalnih budžeta u osnovnoj javnoj potrošnji na usluge kao što su: obrazovanje, socijalna i zdravstvena zaštita.
A treba podsetiti da su žene u
Srbiji bile jedine u Evropi, između dva, rata koje su imale poslovnu sposobnost
ukoliko ostanu udovice, a glasačko pravo su dobile pre svih ostalih žena u
Evropi.
Danas, žene u Srbiji bore se za Evropske vrednosti.
Kakvo je to stanje u evropskim zemljama, koje su zakonodavstvo rodne ravnopravnosti razvile u velikoj meri? Postoji opšte uverenje da je u tim zemljama ekonomska rodna diskriminacija svedena na najmanju meru, a realnost ukazuje na sledeće činjeice. Izračunato je da prema sadšnjem tempu promena članicama EU, treba:
● skoro 30 godina da se dostigne cilj EU od 75% učešća žena u zapošljavanju,
● preko 70 godina da bi jednaka plata bila realnost,
● više od 20 godina da se postigne paritet u nacionalnim parlamentima (barem 40 % manje zastupljenog pola ),
● više od 20 godina da se postigne ravnoteža polova u upravnim odborima najvećíh kompanija Evrope i
● skoro 40 godina da se osigura da se kućni poslovi obavljaju ravnopravno.
Drugim rečima, ako se nešto ne promeni u dinamici, mnogi od nas neće živeti dovoljno dugo da vide na delu faktičku jednakost između žena i muškaraca u EU.
Iako žene prednjače u visokom obrazovanju, stopa zaposlenosti žena iznosi 63%, a muškaraca je 75%. Uprkos višem obrazovanju, u EU žene su placene 16% manje po radnom satu od muškaraca. Razlika prema polu medju penzijama iznosi 39%, u krist muškaraca. Više od trećine samohranih majki u EU su siromašne. Žene imaju u proseku visoku stopu nesigurnih ugovora, prinudno skraćeno radno vreme, razlika u platama za isti rad iznosi 16% (prosek u EU), dok je čak 23% u Nemačkoj. Stopa rizika od siromaštva je viša kod žena (17%) nego muškaraca (15%) u državama članicama EU.
Da bi se uskladila sa ovim evropskim vrednostima, država Srbija donela je u skladu sa pomenutim direktivama Evropske unije, Zakon o rodnoj ravnopravnosti 2009. godine, i on predstavlja osnovni, sistemski pravni dokument za regulisanje i pospešivanje rodne ravnopravnosti. Ovaj Zakon daje pravnu osnovu složenog procesa poboljšanja položaja žena u Srbiji u pravcu intenziviranja ravnopravnosti među polovima u oblastima zapošljavanje, socijalne i zdravstvene zaštite, porodičnih odnosa, obrazovanja, kulture i sporta, političkom i javnom zivotu, u sudskoj zaštiti i u suzbijanju porodičnog nasilja.
Radi implementacije ovog osnovnog zakona potrebno je doneti niz zakonskih i podzakonkih akata koji će omogućiti implementaciju proklamovane politike, jer je zapravo potrebno smanjiti jaz između proklamovanih principa i politika i njihove de facto primene, tako da one imaju učinak na svakodnevne živote svih ljudi.
Evidentan je raskorak između važećih ustavnih i zakonskih obaveza u sferi rodne ravnopravnosti i jednakih mogućnosti, sa jedne strane, i pristupa ženske populacije zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvenim i ostalim uslugama, sa druge strane. Glavni uslov za pravedno društvo je jednako učešće žena i muškaraca u privrednom životu. U našoj zemlji i u regionu postoji specifična ravnopravnost, koja se sastoji u jednakoj nedostupnosti privrednom životu, zapoš-ljavanju, obrazovanju, zdravstvenim uslu-gama i socijalnoj zaštiti.
Teško je govoriti o rodnoj ravnoprav-nosti ili neravnopravnosti i dostizanju strategije Evropske unije koja poziva na:
1. jednaku ekonomska nezavisnost, kada čitave porodice zavise od umanjene penzije najstarijih članova,
2. jednaku zaradu za jednak rad i rad jednake vrednosti, kada nam je oko trećine radno sposobnog stanovništva nezaposleno, ili radi na crno ili radi a ne prima zaradu, nadajući se da će im bar doprinosi za socijano osiguranje biti plaćeni.
3. na ravnopravnost u donošenju odluka, ako sve odluke, na svim nivoima, od preduzeća do naviših vrhova vlasti donosi jedna osoba, ili mala interesna grupa,
Ako ekonomska nezavisnost predstavlja „conditio sine qua non“ za rodnu ravnopra-vnost i poštovanje prava žena, onda nedosta-tak radnih mesta uopšte i opšta nezaposlenost dovodi do odlaganja rešavanja problema u nedogled.
Ravnopravnost u siromaštvu nije nikakav cilj, o ravnopravnosti uopšte, pa i o rodnoj ravnopravnosti se može govoriti samo u uslovima pristojnog života.
Srbija raspolaže oskudnim budžetskim sredstvima za socijalnu politiku, a u okviru toga i za podsticaj ekonomske ravnopravnosti polova. Otuda je za Srbiju značajno da osnaži saradnju sa relevantnim medjunarodnim organizacijama, a posebno sa Savetom Evro-pe, sa naglaskom na rodnu ravnopravnost i obezbedjivanje sredstava za afirmativne akcije podrske ženama na tom planu. Postoji mogućnost da se nađu fondovi koji bi finansirali obuku, dodatno obrazovanje, biznis „start-up“ projekate, pravnu pomoc i posebne kreditne olaksice za žene preduzetnice, socijalne povoljnosti za samohrane majke, ali ih Srbija kao država, a i nevladine organizacije i pojedinci ne koriste i o njima nisu dovoljno obavešteni.
Jednake mogućnosti i ravnopravnost polova se veoma često tretiraju prevashodno kao deo socijalnih politika, a zatim i u sklopu zaštite ljudskih prava, ali ne toliko – kao što bi trebalo – kao fundamentalni ustavni princip demokratskih društava, koja teže socijalnoj pravdi i rodnoj demokratiji.
Upravo u osnovi, u fundamentu, u onim pravima koja proklamuju ustavi leži i odgovor na pitanje kako afirmisati ravnopravnost i rodnu ravnopravnost.
Ustav jeste najviši akt jedne države, ali on suštinski štiti osnovne vrednosti koje nisu zavšna već polazna tačka civilizovanog života. Ustav liči na skup želja i fraza, ali on to ne treba da bude, baš kao što Masonske konstitucije ne treba da za nas budu propis već uputstvo.
Ovi osnovni propisi, koje iznova i iznova treba čitati, zapravo su bukvar i bonton civilizovanog čoveka, koji nam uklanja sve ukorenjene rodne stereotipe, negativne kulturološke obrasce ponašanja koji počinju od najranijeg uzrasta i utiču na živote i slike muškaraca i žena.
Na slobodnozidarskom nebu, na kome svi prepoznajemo isti Istok, politički stav je isti kao i u profanom životu. Niko nije brži i glasniji od slobodnih zidara u proklamovanju vrednosti demokratije, tolerancije, jednakosti, bratstva, pa i rodne ravnopravnosti.
Ipak, čitava jedna grana Masonerije, koja samu sebe smatra najznačajniom istaknuće sve ove vrednosti, udaraće belim rukavicama po kolenima u oduševljenju, ali žene neće pustiti u svoj Hram nigde na Svetu. Čak i one nedogmatske Obedijencije na našim prosto-rima odbijaju da u potpunosti razumeju da različitost obogaćuje, i da žene mogu samo da obogate masonski rad, a ne da ga „uprljaju“. Jedino mešovite obdijencije imaju stav potupne jednakosti i ravnopravnosti muška-raca i žena i svih drugih rodnih određenja, ali, slučajno, baš ova obedijencija je u Srbiji najmalobrojnija.
Ali žene su mudre, žene su strpljive, one imaju svoj put, koji se ne boje da podele, i dugoročno, i u svetu i u našem regionu žene će postići svoj Masonski cilj, a to je da šire upravo one suštinske, duboke vrednosti ispravnog i moralnog čoveka. Istrajnost je nešto što krasi ženu, i muška masonerija to ne može da ne primeti i da ne prigrli.
Uzori se menjaju po prirodnom toku stvari i prihvatanje i promena uzora treba da bude jedan od temelja uloge muškaraca u borbi za rodnu ravnopravnost.
I kao što je u profanom životu potrebna jasna politička volja za postizanje rodne ravnopravnosti, tako je ista politička volja, koja prevazilazi deklarativnost, potrebna i u Slobodnom zidarstvu, da se prizna ozbiljnost, mudrost, snaga i lepota onoga što žene rade.
Da li će i kada doći do promene slobodn-ozidarskog zakonodavstva u tom smilu da se priznaju sve one obedijencije koje ozbiljno rade bez obzira koje je njihovo rodno određenje, ne možemo odgovoriti, ali niko ne može da negira činjenicu da mi postojimo, i da se zna da radimo u korist Slobodnog zidarstva i profanog okruženja. A ko se bavi pravom zna da retko koja faktička činjenica ne može dugo ostati neregulisana, i da za regulisanjem faktičkih odnosa postoji potreba.
A što se tiče subjektivnog osećaja, Sestre su u najvećem broju, ako ne i sve zadovoljne svojim položajem i rodnim tretmanom u profanom svetu. A u Masonskom svetu – nemamo razloga da budemo nezadovoljne. Slobodne smo, jednake smo, Sestre smo.
V.:Ž.:L.:F.:
P.:L.: DANICA, Br. 480, Or.: Beograd