Draga braćo da li se vidimo?! Da li me zaista vidite?!
Ja sam ono što ste i vi nekada bili. Nosim belu kecelju i tek sam napunio 3 godine. Ja sam vaše ogledalo! Ja sam vaš kamen, od kojeg vi gradite hram čovečanstva. Ja sam ono kako me vi naučite da merim i klešem. Ja sam vaš budući kamen temeljac!
Mlad sam! Kao i svaki učenik, željan znanja. Počastvovan da bude primljen u ovakvo društvo. Mada, ponekada se pitam, šta ste to videli u meni? Šta sam ja uradio da bih ovo zaslužio? Čime sam ja njega zadužio da me počastvuje na ovaj način? Šta sam uradio da mi dozvoli da se okružim ovako plemenitim ljudima?
Ali, draga Braćo, želim da vas podsetim da ste stajali na istom mestu gde i ja sada, da ste bili obučeni kao i ja, da su vam ista pitanja bila u glavi i da ćemo jednog dana svi otići sa ovog mesta na isti način. Ostavljući iza sebe samo naša dela i ljude koji nas kad-kad pomenu.
Dobio sam svetlo. Vidim! Mada, ponekada nisam siguran šta? Verujem da će sve biti jasno vremenom. Odrastao sam u porodici, gde sam ja bio jedino dete, jedini kalem nekada velike i uticajne porodice. Uvek sam žalio što nisam imao brata! Al na dan kada mi je skinut povez, moja porodica se ustostručila!
Volim da vidim svakoga od vas! Volim kada sedimo i slušamo radove koje su braća pisala, volim kada se sretnemo na večeri! I da se ja pitam, voleo bih da vas viđam svaki dan! Često se zapitam, zašto? Zašto postoji toliko prostora u našem lancu? Zašto smo tako blizu a opet tako daleko jedan od drugog? Zar je bitno da li mi je kecelja bela ili ima ukrase? Oči se uvek ispune radošću i osmeh pojavi na licu kada zazvoni telefon i pojavi se slika ili ime jednog od vas, kao da sam čuo nekoga ko mi je najbliži! Ali, na žalost, osetim i jednu distancu. Jedan tihi ton, koji kao da mi kaže: “Budi tu, al’nije ti mesto tako blizu!”. Zar je to ono što brat bratu treba da prenese? Zar je to osećanje koje treba da osetimo?
Kao što sam rekao, voleo bih da vas viđam mnogo češće. Neke od vas ne poznajem dovoljno, a neke sam upoznao toliko dobro da odgovorno mogu da tvrdim da su velikani sami po sebi! To ne mora niko da mi dokaže! Vidim! Ipak nemam povez preko očiju! Sa nekima imam čak strah da razgovararam, iz velikog poštovanja koje osećam! Niko ne želi da ispadne nedostojan, ili još gore glup. Pa ćutim! Moje reči će te retko čuti, ali dolaze iz srca i to su što jesu.
Ne! Nije mi želja da bilo kome držim pridiku, na kraju krajeva ja na to nemam pravo! A i da imam, ne bih mogao da vam zamerim bilo šta! Jer ste moja braća! Ne retko u šali kažem, idem na porodičnu večeru večeras. Ljudi oko mene bi me gledali zapanjeno, jer ipak ne mogu da shvate na koju porodicu mislim. Imaju na umu da je moja porodica mala.
Braćo! Nemojmo gurati jedni druge od sebe! Nemojmo biti nešto što nismo! Tu smo jedni za druge! I u dobru i u zlu! Nije li to tako?! Nije li to ono što znači imati brata? Ja ne bih znao, jer je tek godinu dana kako imam porodicu osim svoje majke!
Molim vas! Ne! Preklinjem vas da me naučite šta to znači biti brat nekome, jer je ovo sve meni novo i nalazim se na neistraženoj teritoriji! U ruci mi je mapa, šestar i crte na mapi izvučene pod savršenim uglom… Ali ja tu mapu još ne znam da protumačim!
U dekalogu često kažemo “Volite jedan drugog! Onaj ko kaže da je na svetlu, a mrzi svog Brata, ostao je i dalje u tami!” Zašto je politika bitna? Zašto je bitno ko nosi kecelju, čekić, mač, žezlo ili bilo šta slično? Zašto? Jednom prilikom jedan brat mi je odgovorio
na pitanje jako lepo. Pitao sam ga, šta to razdvaja masone u loži? Koja je razlika? A on mi je odgovorio
sa osmehom: “Dragi
moj budući brate, cipele! Cipele su jedino što nas razdvaja jedne od drugih”. Kada sam to čuo u meni je porasla želja da pristupim! To je to, rekao sam sebi! Zna osam da je to ideal koji se teško nalazi u surovom profanom svetu! Ali sam zatim shvatio
da taj odgovor mogu da tumačim na više načina… Shvatio sam da postoji još jedno tumačenje… Pa zar cipele?, upitao sam sebe? Zar je to ono što nas razdvaja? Nešto tako profano? Alegorija i dualitet
odgovora su mi tada bili još jasniji!
Zar je bitno? Ponovo ću vas pitati? Ništa od ovoga nećemo odneti sa sobom! MEMENTO MORI! Osim ljubavi koju nosimo jedni prema drugima! Jednog dana kada moju kecelju budu krasili razni vezovi, podsetite me braćo moja i ponovite mi, da sam rekao sledeće:
“Molim vas Braćo kao učenik! Kao neko ko treba da ćuti, sluša i uči. Učite me pravom bratstvu! Obucite svoju belu kecelju ponovo i pogledajte se još jednom u ogledalo, u ogledalo koje stoji sada pred vama, između ova dva stuba!”
Brat, učenik