Tema sedmog stepena su univerzalni postulati pravde, pravičnosti, prava i pravičnog suđenja. Iako slični, i po logici povezani, ovi principi dosta često nisu u istoj ravni, a ponekad se i isklјučuju. Na podudarnost, ili logički sled ovih pojmova, u velikoj meri utiču okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, društvena ocena vrednosti, etika i moral društva i pojedinca, racionalni kriterijumi, pa i profesionalna obučenosti i intelekt onoga koji primenjuje zakon, ili deli pravdu. Možda bi se odnos ovih univerzalnih pojmova, mogao opisati, kao niz koncentričnih krugova, koji imaju isti centar, kao krugovi koji nastaju bacanjem kamena u vodu.
Pojam pravde je najširi u odnosu na sve navedene principe. Pravda je najveći koncetrični krug. Po Aristotelu pravda je vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta treba dati subjektima društvenih odnosa. Ako se stavi u kontekst morala pravda može biti i koncept moralnog postupanja, prema drugima ili napor da se učini nešto što je ispravno. Najkraće, svakom prema zasluzi. Prva vrsta pravde je pravda kao jedna od vrlina, a druga je pravda uopšte, ili pravda kao vrlina. Međutim, baš zbog toga što zavisi od percepcije i procene, pravda ne može biti jedna, niti univerzalna. Pravda podleže promenama u vremenu i promenama okolnosti. Čovečanstvo stalno podleže pravu jačeg, pa nepravda često ima svoj uzrok u krivoj proceni onih koji žele da nametnu svoju pravdu. Pravdu smatramo dobrim delom samo ako smo adekvatno nagrađeni. U idealnom obliku pravda ne bi trebalo da bude ni dobra ni zla, nego samo pravedna. Da bi to postala mora počivati na istini. Razlika je u tome što istinu ne možemo menjati dok na pravdu možemo uticati. Razum je mnogo bliže prirodnim zakonima koje definišemo kao večite istine. Dakle, osnovni aksiom pravde bi trebalo da bude da ona počiva na istini. Ono što se ne zasniva na istini ne može biti ispravno. Nema moralnog postupanja, ako je njegov temelј neiskren ili neistinit. U pogrešnom vozu, ni jedan vagon ne vodi ka cilјu. Pravda bi trebalo da bude istina u akciji. Društvo koje u ime trenutnih cilјeva žrtvuje istinu, ne može biti ni pravedno. Po Ciceronu „Ništa ne može biti časno, ako mu nedostaje pravde“. Pravda ne sme da bude podložna osećanjima, niti da zavisi od njih. Osećanja nisu najpogodniji alat kad je pravda u pitanju. Na nju podjednako utiču i plemenita i ružna osećanja. Ni kada voli, ni kada mrzi, čovek ne može biti pravedan. Nјegova percepcija se krivi i nije u stanju da objektivno, ni racionalno sagleda stvari, a samim tim ni dođe do istine. Sa druge strane osećanje sreće prati svako pravedno postupanje. Sklonost prema pravdi, ili pravdolјubivost potiče od straha da ćemo sami pretrpeti nepravdu. Lice pravde često je upadlјivo nezgrapno. To je slika pogrešnih proporcija. Aristotel je smatrao da je odsustvo pravde „kada nejednaki dobijaju jednako, ili kada jednaki dobijaju nejednako“. Šta je jednako, a šta nejednako, utvrđuje se u svakom pojedinačnom sluačju, ali kriterijume lјudi po pravilu tumače i razumeju na različit način. Zamislite tri dečaka, različitog uzrasta, koji pokušavaju da dohvate jabuke na drvetu. I zamislite da je najstariji dečak toliko visok, da jabuke može da dohvati bez ikakvog postolјa, da je srednjem potreban jedan betonski blok da bi mogao da dohvati, a najmlađem dva betonska bloka. Ako bi sva tri dečaka uzela po jedan betonski blok, raspodela ne bi bila pravedna, bez obzira na jednak broj blokova koji su dobili, jer cilј ne bi bio postignut. Sva trojica će moći da dohvate jabuku, samo ako najmlađi dobije dva betonska bloka, srednji jedan, a najstariji ni jedan. Pravedan deo dakle, nije uvek jednak za sve. On zavisi od lične vrednosti i vrline, ili ličnog doprinosa. Pravda tako postaje priordan zakon. Nјen cilј je ravnoteža, balans, ili kako je Aristotel smatrao sredina. Baš zato što je pravedni deo nejednak i različit, ugao onoga koji deli pravdu mora biti nepristrasan i racionalan. Oštar, a ne tup.
Pravedan može biti samo onaj ko u korekciji nejednakosti vidi viši cilј. Onaj čija percepcija ne zavisi od ličnog afiniteta ili osećanja. Onaj koji svoj sud temelјi na istini i koji razume da nejednak delovi učesnika, vraćaju stvari u ravnotežu, a ne izazivaju nove nejadnakosti. Vektor pravde po mom mišlјenju zavisi od karaktera čoveka. Kod karakternih i pravičnih lјudi, onih koji drže do svog stava pravda je po mom mišlјenju uvek usmerena ka spolјa. Ka drugom. Ona je društvena, intersubjektivna. Takvi lјudi ne mogu biti nepravedni prema sebi. Onoliko koliko su pravični prema drugima, pravični su i prema sebi. Ako je svakom prema zasluzi, onda treba početi od sebe. Takvi lјudi sebe vide ogolјeno, kao u ogledalu i mogu odmeriti i sebe i sebi, onoliko koliko stvarno zaslužuju. Takvih je sve manje, ali čovek treba da trenira sebe i u racionalnoj oceni sebe i u pravičnosti prema sebi. Kod slabih karaktera, nema ni pravičnosti, pa je vektor pravde po pravilu okrenut i ka unutra. Takvi lјudi nisu u stanju da racionalno procene sebe, pa im se pravedni deo, koji treba da im pripadne uvek čini premalim . Ovakvi lјudi su po pravilu pravedni prema drugima, jedino kada nemaju lični interes, a prema sebi nikada nisu pravedni. Pravičnost je sledeći koncentrični krug. Pravičnost bi trebala da bude pravda u praksi, ili pravda svakog pojedinačnog slučaja. U tom smislu, pojam pravde i pravičnosti se podudaraju onda kada u svakom pojedinačnom slučaju svako dobije zasluženo. Ako je istina temelј pravde, onda je zakon ili zakonitost temelј pravičnosti. Ali odnos pravičnosti i zakona je nešto drugačiji od odnosa istine i pravde. Dok je pravda zasnovana na istini i ne može je menjati, ali se u odnosu na nju može korigovati, sa druge strane pravičnost iako zasnovana na opštem pravilu, ili zakonu, ima njegovu korektivnu funkciju. Suština pravičnog je da ispravlјa zakon u slučaju u kojem bi zakon, zbog svoje opštosti bio nepravedan.
Zakon ili bilo koja opšta norma je opšte pravilo, propisano u odnosu na sve na koje se odnosi. Zbog svoje opštosti ne može predvideti svaku pojedinačnu situaciju u društvenim odnosima. Društveni odnosi su živa stvar, koja se svakodnevno menja, a sa druge strane život je toliko široka pojava, da se ne može ukalupiti ni u jedno pravilo, koliko god ono bilo dobro. Zato svako opšte pravilo, pa i ono najprogresivnije i najhumanije može biti kruto kao bukagije na rukama. U takvim slučajevima, da bi odluka bila pravedna, opšte pravilo mora biti korigovano principom pravičnosti. Pravičnost je razboritost, koja koriguje opšte pravilo, najčešće pisani zakon. U tom smislu pravičnost ne znači odstupanje od zakona ili opšteg pravila, već njegovu humanu stranu. Pravičnost ne opovrgava zakon, ona ga ispravlјa, tako da ima pravedno lice. Tako pravičnost postaje pravda pojedničnog slučaja. Temelј korektivne uloge pravičnosti leži u pretpostavci da bi zakonodavac isto tako odlučio, da je imao u vidu okolnosti tog slučaja. Jedan od najvećih filozofa prava sa ovih prostora Valtazar Bogišić je rekao: Kada nema potrebnog pravnog pravila, onda treba rešiti po opštim osnovama pravde i pravice.“ Dakle, pravičnost je uvek zasnovana na zakonu i od njega može odstupiti jedino kada bi primena zakona bila nepravedna. Pravo bi trebalo da bude ostvarenje pravde. To je sledeći od koncetričnih krugova, sa istim centrom.
Uloga zakona je da društvene odnose prevede u opšta pravila ponašanja, odnosno da od njih napravi opšte pravilo ili normu. Kod naprednih društava, opštom normom moguće je regiulisati i odnose koji nisu još sazreli u društvenoj zajednici. Na taj način zakonodavac, u interesu pravde, unapređuje društvene odnose u jednoj sredini i vrši korekciju odnosa. Takav je primer ukidanja ropstva, ili uvođenja opšteg prava glasa, bez obzira na pol, rasu ili stalež. Međutim, koliko god interesi pravde to zahtevali nije uvek moguće opštom normom nametati uređenje društvenih odnosa. Ovo zbog toga što je pravilo da zakon proizilazi iz društvenih odnosa, a izuzetak od pravila, da zakon uređuje, stvara, društvene odnose. Ukoliko bi zakon nametao društvene odnose, koji ne odslikavaju stvarne odnose u društvu, onda se društvo prema njemu odnosi kao prema stranom telu, pa se stvaraju dva paralelna organizma. Jedan koji postoji fiktivno u zakonu i drugi faktički, koji živi u stvarnosti.
Mi smo danas savremenici tendencije, da društvu, koje nije sazrelo nije moguće nametnuti društvenu stvarnost drugačiju od one koje je društvo živi. Pokušaji da se ovom društvu, u interesu pravde, ažurnosti i efikasnosti pravosuđa, nametnu insituti, kao što je tužilačka istraga, medijacija, sporazumi sa okrivlјenima, ne samo da su se pokazali jalovim, nego su zloupotreblјeni na štetu prava i sloboda koje ustav garantuje. Tako pravo, odvojeno od realnosti, postaje negacija pravde, u čije ime postupa. Pravično suđenje, je najuži od svih navedenih instituta. Pravičnost u suđenju temelјi se u slobodama i pravima svakog kome se odlučuje o pravu, ali je ograničeno procesnim insitutima koje propisuje zakon. Ono teži pravičnosti, ali je pod velikim pritiskom efikasnosti suđenja i na žalost mnogo zavisi od onog koji sudi. Pravičnost u suđenju, bi trebalo da bude polazna tačka u utvrđivanju istine, na osnovu koje bi odluka mogla da bude pravična i pravedna. Nemoguće je doći do istine, makar ona bila i sudska, ukoliko onaj kome se sudi nema makar ista prava kao i onaj koji ga tuži. U pravu se ovaj princip zove jednakost oružja. Evropska konvencija za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda utvrđuje insitute koji bi trebalo da garanutju ova prava. Ipak, potreba da se pravosuđe prikaže kao efikasno, ugasila je većinu insituta koji garanutuju pravičnost suđenja.
Uvođenjem tužilačke istrage, u kojoj tužilac vodi ceo prethodni postupak, te u kojem ima mogućnosti ograničavanja slobode i drugih prava okrivlјenom, ozbilјno narušava princip jednakosti oružja. U takvoj situaciji uloga pravičnosti je presudna. Korigovanje loših i nakalamlјenih zakonskih rešenja, u interesu pravde je neophodno potrebna. Presude Evropskog suda za lјudska prava protiv naše zemlјe su postale ozbilјan, takoreći formalan izvor prava, naročito u delu pravičnog suđenja.
Ovaj rad imao je za cilј da ukaže na uslove i okolnosti, pod kojima bi suditi značilo pravedno odlučiti. Vremena, a naročito društvo u kojem živimo uspostavlјaju na pijedestal principe efikasnosti, brzine i uspešnosti. U tim okolnostima i istine su instant i jednosmerne. Alati koji su nam dati za saznavanjem istina su nesavršeni i plitki, sa nejednakim kracima ugaonika. Samim tim i pravda temelјena na ovakvim istinama ne može biti univerzalna i potpuna. Zato je na nama da tragamo dublјe, razmišlјamo temelјno i korigujemo u cilјu pravičnosti loše zakone i da sudimo o drugima, onako kako bi želeli da se sudi o nama.