Svet se nalazi na prelomu stare i nove ere. Promene koje se dešavaju velike su i domašaj im u ovom trenutku i sa ovog mesta nije ni vidljiv, a kamoli jasan. Niko nije izuzet od posledica rata na Istoku Evrope, klimatskih promena, nedoumica koje nosi tehnološki razvoj. Zaspi se sa jednom, a budi sa drugom stvarnošču.
Ništa od gore navedenog nije se desilo naglo: velike mene, istorijske, ljudske, prirodne, porodične, nastupaju naglo, ali pre toga traju već jako dugo, s tim što su teške za primetiti. Od opažanja ljudskog oka ih štiti potcenjivanje onih koji bi trebalo da ih primete, površnost onih koji bi morali da ih otklone, pohlepa za lakim dobitkom koja uslovljava nedostatak dubljih promišljanja, onih koji bi trebalo da ih sagledaju i analiziraju.
Promene, novo doba, nova era, novost kao, nažalost, opasnost pre nego novost kao prilika, tu su da ostanu.
Tu je, da ostane i masonerija. Formirana, razvijana, građena kao struktura koja prevazilazi vremenske, geografske, verske, nacionalne, kulturološke granice, biće da bi trebalo da je kadra da na promene koje su tu pred nama, koje i u kojima živimo odgovori adekvatno.
Adekvatno? Pridev koji znači sve, a u ovom trenutku ništa ili jako malo. Šta je adekvatan odgovor? Šta masonerija može da ponudi i da uradi u tranutku kada sve mudre i lude glave na ovom svetu (koja je glava mudra ili luda, o tome takođe postoji sporenje) uporno, konfuzno i očajno traže rešenje? Pri tome, masonerija je u svom personalnom sastavu odraz društva u kome fukcioniše: snage koje su u njoj su i snage koje su tamo gde se odlučuje o sudbini države i naroda. Nema tu nikakvog „deus ex machina“, nikakve neočekivane sile koja rešava problem.
Odgovor na pitanje šta masonerija i masoni mogu da urade leži u pristupu koji glasi: u teškim trenucima, vratiti se na bazične vrednosti, na elementarnu etiku, na osnovne interese. U opasnosti se prvo štiti porodica. Iz požara se prvo spašavaju deca. Valjalo bi, češće nego inače, čitati Dekalog: voli svoju zemlju, čuvaj i brani svoju ženu i decu. U njemu se nalazi suština onoga što je masonska misija i cilj. Cilj kome se, više puta je to ovde rečeno, teži, ali se zna da se do njega ne doseže. Klešemo kamen koji će uvek ostati nedoklesan, svesni da lepota nije u cilju nego u pređenom putu.
Dekalog i masonska pravila su u ovim slučajevima samo vodič: svako ima pravo i može da ih koristi u skladu sa, kako pravnici kažu, okolnostima konkretnog slučaja. Neko može više, neko manje, neko je hrabar, neko neustrašiv, neko kukavica i ne treba ga osuđivati zbog toga; neko je jak, neko je slabiji. I politički se razlikujemo. Da, i politički. Levi, desni, germanofili, rusofili, anglofili, frankofili, liberalni, konzervativni, nacionalni, globalisti. Nebitno je i nevažno. Ali je bitno je i važno da mason uradi ono što može: ništa nije nemoguće kada svako uradi ono što je moguće. U tome što je moguće, naći ono što nas spaja.
Šta bi na sve ovo rekao Slobodan Jovanović, po kome loža u kojoj smo danas nosi ime?
Vrhunski pravnik, patriota, profesor, dekan, rektor, izgnanik, izdajnik, pa ponovo (okasnelo i bez pravog učinka) vraćen u panteon srpskih velikana. Šta bi rekao taj prvi Slobodan u našem narodu, ta patricijska glava koja je svetsku mudrost, principe, dijalektiku velikih evropskih država pokušala da primeni ovde? Kao mason, pretpostavka je, sigurno je težio stvarima koje nisu isljučivo svakodnevne, već je brinuo i o tome da narod kome pripada napreduje ka sferama koje nisu samo materijalne, već su i duhovne, etičke, transcendentalne. Istine radi, kao praktičan političar Slobodan Jovanović nije imao uspeha. Bio je predsednik emigrantske vlade u Londonu za vreme drugog svetskog rata, već u ozbiljnoj starosti i okružen saradnicima koji su ga kontrolisali. Tek 2007. rehabilitovan je u punom obimu. Njegove ideje bazirane na puritanskom shvatanju demokratije (a takva mu je bila i rečenica i misao) ostale su primer akademske preciznosti, jezgrovitosti, stila u izražavanju ideje. Puritanizam je poželjna osobina pravnog pisca: u politici je ona, međutim, indikacija principijelnosti: one principijelnosti koja oduzima mogućnost da se politički stav upodobi vremenu i kontekstu u kome se iznosi. Kako god, postavlja se pitanje: da li ga izostanak njegovog uspeha u praktičnom kontekstu čini manje važnim?
Ukoliko se sagledava kao političar, odgovor bi bio da je vreme svedok njegovog neuspeha.
Ukoliko se posmatra kao mason, činjenica da njegovi stavovi nisu odneli „pobedu“, ukoliko tako nešto u istoriji uopšte postoji, Slobodanu Jovanoviću ne oduzima na značaju. On je klesao sebe kao kamen od početka do kraja svog zemnog života, vođen principima, željan pravde, naviknut na jasnu i preciznu tezu, temeljan zaključak i argumentovanu kritiku. Taj njegov kamen, klesan i nedoklesan, kao i svakog od nas, poslužiće ne znamo kada i ne znamo kome da na njega stane, da se taj neko na njega osloni i da se od njega otisne dalje i više.
Dakle, šta da se radi, Braćo u kolonama, na svojim mestima i dužnostima?
Skromno kažem, svestan da drugi mogu da misle drugačije: klešimo naš kamen, ne uvek beo, nekada i uprljan, nepravilan, ponajmanje okrugao: baš takav, nekome će, a možda i nama samima, biti od koristi u vremenu koje ne samo da je pred nama, već ga i živimo.
Svi smo i tek ćemo biti na iskušenjima. Na njih može da se odgovori.
Imamo temelj. Temelj sam po sebi ne znači ništa: potreban je neko da se na njega osloni. Potrebna je volja da se pripadne masonskoj ideji:
Držimo se jedan za drugog, učvršćujmo bratski lanac. Ne trgujmo etikom, čašću, poštenjem. To su, za masona stvari van prometa. To su za nas, stvari van prometa.
Hrabrije nego što bih smeo, slutim i kažem da bi nam to rekao i Slobodan Jovanović.