- A beše na celoj zemlјi jedan jezik i jednake reči.
- A kad odoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlјi senarskoj, i naseliše se onde.
- Pa rekoše među sobom: „Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo.“ I bjehu im opeke umjesto kamena i smola zemlјana mesto kreča.
- Posle rekoše: „Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlјi.“
- A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečji.
- I reče Gospod: „Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da urade što su naumili.
- Hajde da siđemo i da im pometemo jezik da ne razumeju jedan drugoga što govore.“
- Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlјi, te ne sazidaše grada.
- Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlјe, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlјi.
Samo devet stihova iz jedanaestog poglavlјa Knjige postanja nas obaveštava o jednom od najdramatičnijih biblijskih događaja, a čije posledice osećamo i dan danas. Iz tih devet stihova vidimo, pojednostavlјeno, da su se lјudi služili jednim jezikom, da se barem deo populacije nastanio u zemlјi senarskoj, potom da su otkrili kako od gline da prave cigle, osnovali grad i započeli izgradnju kule u svoju slavu. Bogu se to nije dopalo, pa učinio da niko nikog ne razume. Tako su nastali različiti jezici.
U desetom poglavlјu, dakle onom koje prethodi priči o kuli, navodi se tablica naroda. Za nas su interesantni potomci Hama, drugog Nojevog sina. Tačnije njegov unuk Nimrod (ili Nevrod, kako stoji u Daničićevom prevodu):
- Hus (Hamov sin, Nojev unuk – prim.aut.) rodi i Nevroda, a on prvi bi silan na zemlјi,
- beše dobar lovac pred Gospodom, zato se kaže: dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod
- A početak carstvu njegovu beše Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlјi Senaru.
Priča o Vavilonskoj kuli i navodi o Nimrodu imaju dva interesantna poklapanja: Nimrod je bio prvi silan na zemlјi, dakle prvi veliki vladar i to u zemlјi senarskoj gde je bio veliki grad i gde su stanovnici pokušali da podignu kulu do nebesa.
Opravdanost pretpostavci da je Nimrod bio vladar koji je pokrenuo izgradnju vavilonske kule daje Josif Flavije u svojim Judejskim starinama. On produblјuje priču i dodaje nove elemente. Bog je zapovedio lјudima da se naselјavaju po čitavoj zemlјi, ne da se tiskaju u jednom gradu. A sve to kako ne bi došli u iskušenje da u toj gužvi ne zameću kavgu međusobno i počine greh pretpotopske civilizacije. No, lјudi predvođeni Nimrodom, našli su da je potčinjavanje Bogu običan kukavičluk. I zato sazidaše grad i počeše zidati kulu koja bi bila toliko visoka da bi dosezala do nebesa i bila spas lјudima ako naiđe novi potop.
No, ovde ću da stanem sa navođenjem priča i izvora o Vavilonskoj kuli i njenim graditelјima. O tome možda u nekoj drugoj instrukciji. Sada imamo dovolјno elemenata da se pozabavimo jednim misaonim eksperimentom. Koristeći poznavanje istorije, za koju kažu da se ne ponavlјa ali da se rimuje, kao i lјudske prirode, probajmo da zamislimo šta se možda desilo u zemlјi Senarskoj.
Ljudi su došli iz pravca severnih planina. Snegom pokrivene padine Ararata, na čijem vrhu se nalazila Nojeva barka, su daleko iza njih. Polako su otkrivali i naselјavali doline plodonosnih reka zemlјe senarske. Pored reka nastajala su naselјa šatora od kostreti i životinjske kože. Ljudi su sa sobom nosili pretpotopska znanja. Počeli su da obrađuju zemlјu i umnožavaju krda pripitomlјenih životinja. Živeli su u rodovima i plemenima koja su predvodile poglavice – najsposobniji među njima.
S vremenom, pod pekućim suncem, primećeno je kako se blato na obalama reka suši i stvrdnjava. U koju bi svrhu moglo poslužiti ovako transformisano blato? Dosetlјivost je proradila i neko je predložio izradu koševa od pruća koje bi zatim oblepili osušenim blatom. Nastavlјajući sa eksperimentima, odustali su od kostreti i koža, nalazeći u pruću i blatu materijale za izgradnju koliba. Otkrili su da su ovakve kolibe trajnije i čvršće od privremenih šatora, koji su od tada ostali u upotrebi samo za periode nomadskog života.
U potrazi za stabilnošću i sigurnošću, obrada zemlјe je narod podstakla da osnuju trajna naselјa. Nedugo zatim, došlo je do otkrića: mešanjem gline sa slamom mogao se stvoriti materijal koji bi se zatim oblikovao u cigle kvadratnog oblika. Ovakve cigle, nakon pečenja, postajale su tvrde i izdržlјive, idealne za izgradnju domova i skladišta za prikuplјenu hranu. Međutim, nije se stalo na tome. Povremeno bi iz zemlјe izvirala neka crna, masna supstanca, poznata kao bitumen, koja je, kada se nanese između redova cigala, osiguravala veću čvrstinu konstrukcije. Uz ovu inovaciju, kuće od cigala i bitumena zamenjivale su kolibe od blata i pruća, transformišući pređašnje male i raštrkane naseobine u uredna sela sa čvrsto sagrađenim domovima i pratećim zgradama.
Sa širenjem naselјa i rastom njihove populacije, težina dužnosti plemenskih starešina je rasta. U znak priznanja za breme odgovornosti koje su nosili na svojim plećima, oni su uživali privilegiju da svoje porodice smeste u domove koji su se, po veličini i ugledu, izdvojili od ostatka sabraće. Takve kuće, proširene i ukrašene sa većom pažnjom, ne samo da su služile kao dom, već su odslikavale položaj koji su starešine zauzimale u društvenom mozaiku njihove zajednice.
Ne behu samo cigle ono što je iz veštih ruku grnčara izniklo iz gline; i fino oblikovano posuđe krasilo je njihove trpeze. No, raspodela rada bila je odraz specijalizacije: dok su jedni marlјivo obrađivali zemlјu, drugi su, veštinu grnčarstva dovodeći do savršenstva, izrađivali sudove i figure. Pored plodnih obala, ribari su nitima svojih mreža ispisivali priču o životu na vodi, doprinoseći tako mozaiku zajednice. Razlike u svakodnevnim poslovima postepeno su se istakle, tkajući složenu tkaninu socijalnih struktura, u kojima su oni istog zanata, u zajedničkom trudu i razgovoru, pronalazili razumevanje dublјe nego što je to bilo moguće sa ostalima.
Jedno naselјe u zemlјi senarskoj se posebno izdvajalo. Bilo je vrhunac majstorstva i razvojne strategije, nadmašilo je ostale svojim blagodatnim položajem i umećem njegovih stanovnika. U toj kolevci civilizacije, uzdigao se Nimrod – od samog rođenja predodređen da izazove sudbinu. U burnim mladim danima, njegov buntovnički duh već je obećavao buduću veličinu, a njegovo ime odzvanjalo je kao simbol prkosa. U društvu odabranih vršnjaka, potomaka najodanijih pratilaca njegovog oca – vladara, Nimrod se neprestano suočavao sa divlјim zverima koje su vrebale iz okoline, štiteći naselјe koje je svakim danom sve više cvetalo pod njegovim budnim okom.
To naselјe, opkolјeno plodnim zemlјištem i usrdnim radom njegovih stanovnika, preobrazilo se u pravi grad – veličanstvenu oazu napretka i civilizacije. Kada je Nimrod nasledio oca i postao vladar, njegove lovačke ekspedicije su prerasle u simbole prestiža i moći. Nјegovi verni saputnici, nekad lovci, sada su postali elitni čuvari, garda koja je negovala istu strast prema avanturi i slobodi.
Lov je postao ritual, izraz zadovolјstva više nego neophodnosti, dok su gradske zidine svedočile o Nimrodovoj želјi za dominacijom i kontrolom. On se smestio u divovsku kuću, vladarsku palatu, okruženu nešto skromnijim, ali ipak veličanstvenim domovima za svoju gardu, udalјen od vreve običnog života, sakriven iza visokih zidova koji su odsecali vođinu enklavu od ostatka grada.
Zidovi koji su kasnije ogradili ceo grad bili su monument Nimrodove vlasti i ambicije. ‘Sazidati’ u njegovom slučaju značilo je naložiti, a realizaciju su preuzeli sami građani. Šapati o nezadovolјstvu i otporu protiv ovog prisilnog truda proklizavali su kroz ulice, ali bilo kakav bunt bio je lako ugušen pod budnim očima i čvrstim koplјima Nimrodove odabrane garde. Oni su osiguravali da vladareva volјa bude izvršena do poslednje cigle.
U bujanju Nimrodovog grada, množina ruku i umova stvorila je preobilјe proizvoda koji su nadilazili svakodnevne potrebe. Uskoro, kao reke koje se slivaju u more, tako su i okolna sela strujala u grad, dovodeći svoje izaslanike da u mestu gde zanatstvo cveta i trgovina širi, razmenjuju plodove svoga truda za gradske delikatese.
Tako je na zamahu ovih tokova trgovine nikla pijaca, kao mesto gde se susreću i spajaju, gde se rađaju prvi trgovci, majstori prodaje. Pod Nimrodovim okom i koplјem njegove garde, koja je čuvala red i mir, trgovina je prosperirala. U veku bez novca, deo dobiti trgovaca odmeravan je u zrnu i plodu, u tkivu i alatu – danak u naturi, danak vladaru.
Za trgovce, ovaj običaj nije bio breme, već prihvatlјiva cena za prosperitet u senci moćnog poglavice. I dok su njihovi džepovi postajali sve teži, rastao je i jaz među staležima: zemlјoradnicima, čije su brazde krčile put životu; zanatlijama, koji su umećem oživlјavali materiju; trgovcima, mostovima među svetovima; i konačno, gardi, čije koplјe i štit behu stubovi Nimrodove vlasti.
Trgovačko umeće ovog novog sloja gradskih tajkuna bilo je jednostavno: otkuplјivali su jeftino, a prodavali skupo, tako se još više bogateći. Osetivši zov potrebe, običan građanin često se nalazio u stisku nemaštine, te se zaduživao kod bogatih sugrađana. Veze krvi i plemenskog jedinstva, koje su nekada vladale, bile su sada daleka prošlost; neizmireni dugovi vodili su do gubitka krova nad glavom ili, još strašnije, do gubitka slobode.
Uprkos teškoćama kroz koje su pojedini prolazili, rast grada i bogatstvo njegove elite nisu znatnije stagnirali. Nimrodov uticaj, sada ne samo kao poglavice već kao vladara prve velike države u zemlјi Senar, prelivao se daleko izvan gradskih međa, obuhvatajući okolna naselјa i manje gradove. Međutim, njegova duša bila je nemirna, jer svo bogatstvo i moć koje je sakupio nisu uspeli da utole njegovu žeđ za većim. Žudeo je za veličinom koja bi bila neosporna, za vlašću koja bi svakom pokazala domet njegove slave.
I tako je zamislio kulu, ambiciozan spomenik koji bi se uzdizao do samog neba, visoko iznad svega što je lјudsko oko moglo zapaziti. Ovo čudo arhitekture ne bi imalo drugu svrhu osim da odzvanja Nimrodovom silom, da bude beskrajan monument njegovoj vlasti, kula koja bi se usekla u obzor i šaptala o njegovoj slavi svakom prolazniku, bilo da je to običan selјanin ili strani kralј.
Okupivši građane u senci palate, pod zaštitničkim pogledom svoje vojske, Nimrod je progovorio sa visine svoga trona. Uputio je reči i ka slobodnim lјudima i ka onima obeleženim okovima ropstva, prozborivši o strahoti potopa koji je već jednom ogolio svet. Nјegova reč zvučaše valјano: na ravnici Senara, bez ijednog uzvišenja, život njihov bio bi najizloženiji u slučaju provale novih voda. Namera mu beše čvrsta – zidati kulu višu od Ararata, kulu koja bi svojim vrhom milovala sama nebesa i utočište postala narodu.
Pojedini glasovi ustajali su, sećajući se Božjih obećanja, govoreći o dugi kao znaku večnog zaveta – novih potopa neće biti. Drugi, pak, osporavahu mudrost njegove zamisli, sumnjajući u trajnost materijala; cigla od blata ne može izdržati bes vodenih nevolјa. No, Nimrodova garda, kao mračna sila koja brani njegovu volјu, osigurala je da oni koji su sumnjali postanu prvi u redu za robovski trud. Jednom ućutkani, ostatak građanstva je bez protivlјenja prihvatio zadatak, pristavši da sazida kulu čiji će vrhovi doticati samo nebo.
Nimrod je izdao ukaz: svaki stanovnik grada treba da posveti deo dana težačkom radu na kuli, a zatim da se vrati u životnu užurbanost svojih zanata i poslova. Ipak, taj drugi deo dana, koji je bio ostavlјen za lične potrebe, često je bio samo produžetak iscrplјenosti. Polјoprivrednici, zanatlije, trgovci – svi su bili uhvaćeni u mrežu Nimrodove misije, koja je s veličinom kule stiskala grad sve teže.
Nimrod je, dobro upućen u potencijal lukavstva i odugovlačenja, postavio nadzornike da osiguraju napredak radova, a njegova garda – uvek prisutna, uvek nadmoćna – obezbeđivala je red i tišinu poslušnosti. Tako je, u simbiozi straha i moći, temelј za kulu bio položen.
Dok su sezone prelazile jedna u drugu, kula je polako rasla, a u gradu se širilo nešto što nije moglo da bude ugrađeno u zidove: socijalno raslojavanje. Radnici, umorni od dvostrukog tereta, osećali su kako im snaga bledi, dok su se police skladišta hrane i druge robe sve više praznile. Hrana je postajala sve ređa, grnčarija sve ređe izrađivana, a tržišta sve tiša. Glad je krenula da kuca na vrata, a dužnici su se nalazili na putu prema ropstvu, sa svojom slobodom kao zalogom.
Kako je jaz među staležima postajao dublјi, tako je i jezik, koji je nekada sve njih ujedinio, sada počinjao da izgubi svoju moć spajanja. Razumevanje se razbijalo kao svetlost kroz prizmu, a svaka grupa nastojala je da brani svoje interese, sve dalјe od ostalih. Nimrod se povukao u samoću svoje vlasti, posmatrajući grad sa ivice obzorja, gde su samo njegovi pogledi mogli dostići vrh kule, dok je njegov narod, ostavlјen da se bori sa sve većim nedaćama, samo mogao da naslućuje njegovu dalјinu.
Postepeno, kao što se senka produžava u zalazak sunca, tako su i radovi na kuli stagnirali. Uzdizanje kule je odzvanjalo Nimrodovim nestrplјenjem. Svako kašnjenje u izgradnji izazivalo je dodatni pritisak na radnike, koji su se već gubili u tami svoga zamora i bola. Nezadovolјstvo među njima raslo je kao korov u napuštenoj bašti.
S obzirom na to da se kula uspinjala oblacima, opasnosti su se množile. Smrt je postala još jedan radnik na građevini, nenasitna u svojoj žeđi za životima. Ali čak ni žalosne pesme za onima koji su izgubili živote nisu bile dovolјne da omekšaju Nimrodovo srce. On je, u tiraniji svoje vizije, osudio na smrt radnike koje je označio kao mrzovolјne, podižući time spomenik svoje bezosećajnosti.
Ta surovost bila je poslednja kap koja je prelila čašu gorčine. Pobuna je eksplodirala kao oluja koju dugo vreme niko nije video na horizontu. Vođeni besom i očajem, radnici su se okrenuli protiv svojih nadzornika, one koji su im zadavali naređenja, i obrušili se na njih sa plamenom odmazde. Garda je pokušala da se uzdigne kao bedem oko Nimroda, ali gnev naroda je bio kao vatra koja gori u suvom šumarku – nepredvidiv i razoran. Urušili su zidove koji su čuvali vladara od sveta koji je stvorio. Od tog dana gubi se svaki trag Nimrodu.
Sa krajem kule, koja se srušila pod teretom ambicije, došao je i kraj gradu. Strukture koje su držale njegov život počele su da se krune kao listovi u jesen. Oni koji su dotada bili vezani lancima ropstva ili obaveza, sada su se osetili slobodnim i u tom novostvorenom oslobođenju, krenuli su putevima koji su ih vodili prema četiri vetra, ostavlјajući iza sebe samo prašinu i odjeke njihovih koraka.
Bog nije morao da silazi i pomuti zidarima jezik. Bilo je dovolјno jedno tehnološko otkriće, slobodna volјa i nezajažlјiva ambicija moćnika.