„Čim se društvo razvija bez razuma, proizvodi sve moguće zlo.
Sve bi propalo bez temelјnog začina, bez i ličnosti koja odbija da bleji po tonu i taktu.
Ličost koja misli protiv društva koje je uspavano, eto večne priče,
i proleće uvek mora istu zimu da pobedi.“
(Alen)
„Ako nam ostaje još neka šansa naše civilizacije…
uslov za to jeste da se politička životinja seti da je i odgovorna životinja.“
(Leon Brinšvik)
Mnogo je pisano o odnosima slobodnog zidarstva i crkava, a možda još više o osnosima slo-bodnog zidarstva i političkog sveta; uostalom, najčešće preterano pojednostavlјujući, iskrivlјujući pravu prirodu tih odnosa i zapadajući u zablude od kojih je najveća da se izjednačavala masonska institiucija s nekom vrstom „mafije“ koja svim sredstvima nastoji da se domogne vlasti. U tom dome-nu želeo sam da razmotrimo te odnose, polazeći od samih činjenica, od istorije, nastojeći da svedemo najkrupnije greške, neodređenosti i nesporazume koji su najčešće plod umovanja zasleplјenih strana-čkim ostrašćenostima.
Slobodno zidarstvo kao i druge institucije jeste institucija „od ovoga sveta“, a lјudi koji čine lože, žive jednako u svom vremenu. Ima dakle, zbog te činjenice, ukrštanja između slobodnog zidarstva i sveta, posebno političkog sveta. Uzaludno ih je poricati i nemoguće ih je isklјučiti. No, ta se ukrštanja ne odnose na samu prirodu slobodnog zidarstva, na ono što čini njegovu bit, jer kao takvo, tradicionalno slobodno zidarstvo ne bi moglo biti definisano kao političko udruženje, a još manje kao politička institucija stranačke prirode.
Pre no što nastavim, trebalo bi odrediti šta podrazumevamo pod „politika“. Može se taj pojam shvatiti u širem smislu, kao ono što obuhvata sve aktivnosti „grada“, „nacije“, neke grupe u smislu „civilnog društva“. Može se taj pojam shvatiti u užem smislu kao izraz vlasti i same drža-ve, obe nužno povezane: države kao organa samog društva.
Da bi se bolјe razumeli priroda i obuhvat ovih odnosa, smatramo prikladnim poći od samih činjenica, to jest od istorije, posebno moderne. Ispravno su konstatovali istoričari da su mnogi masoni zauzimali istaknute funkcije u građanskom društvu: filozofi, naučnici, književnici, liko-vni umetnici, muzičari, lekari… Bilo bi dosadno navoditi listu svih poznatih „slobodnih zidara“ od početka 18. veka do danas.
Takođe je činjenica da su suvereni, državnici generali i maršali, sudije, lјudi na visokim položajima u vladi i administraciji neke zemlјe, bili slobodni zidari. Većina engleskih vladara, skandinavskih, pruskih, autrijskih… francuski prinčevi kralјevske krvi… Napoleonovi maršali… (a možda i sam Napoleon, ako e verovati F. Kolaveriju), pa čak i visoki dostojanstvenici Angli-kanske i Katoličke crkve, kao i većina predsednika SAD i južnoameričkih država. U Francuskoj, posebno Ancien regime imao je ministre i državne sekretare koji su bili slobodni zidari, kao i u vreme Prvog i Drugog carstva, najzad i za vreme Treće, Četvrte i Pete republike…
No, jesu li raznim istorijskim epohama, u Francuskoj kao i u stranim zamlјama, ti eminentni „slobodni zidari“, angažovani u političkom životu, slušali naredbe i „tajna“ uputstva od „nepo-znatih starešina“, kako se smatralo? Znamo da takve tvrdnje proističu iz grubih izmišlјotina. Ti lјudi, „slobodni zidari“ koji u društvu i u državi zauzimaju i izvršavaju značajne funkcije pripa-daju unutar svih zemalјa društvenim i ideološkim grupama često udalјenim i podelјenim, prihva-tajući poglede svojih političkih grupa.
Za vreme revolucije u Engleskoj, bilo je masona međi kralјevim pristalicama, a bilo ih je i među pristalicama Kromvelovog „Parlamenta“. U Americi, u trenutku rata za nezavisnost, masoni su se borili na strani Engleza, ali ih je bilo i na strani „pobunjenika“. U Francuskoj, da uzmemo često citiran i navođen primer, za vreme revolucije 1789, slobodni zidari su bili podelјeni na razne delove javnog mnjenja. Suprotno od onog to se tvrdi, Francuska revolucija nije bila plod ili posle-dica zavere skovane i pripremane dugo i u tajnosti loža, kako je tvrdio čuveni opat Bariel u svom delu Izveštaj namenjen istoriji jakobinizma. Čak i ako nalazimo u spisima stereotipe formule to nije dovolјno da se „dokaže teza hierarhiskoj i centralizovanoj zaveri“, kao što je i F.Fire pokazao u delu Promišlјanje Francuske revolucije.
Ono što zaprepašćuje kad se posmatraju događaji nastali posle revolucije 1789, jeste to što nalazimo masone u svim „sektorima“ mišlјenja, u svim grupama koje će se sačinjavati konstitutivnu i zakonodavnu skupštinu, kao i Konvent… Nalazimo masone i kod najpravovernijih rojalista. (Masoni su bili grof od Provanse, budući Luj XVIII, grof od Artoa, budući Šarl X). A vojvoda od Montmo-rensi-Liksambura, zastupnik Velikog majstora Velikog orjenta Francuske, jedan je od prvih koji je izabrao put emigracije i umro u egzilu. Masone nalazimo i kod „konstitucionalnih rojalista“, kao što ćemo ih naći i kod „fejantinaca“; kasnije, jedne kod „žirondinaca“ ili „ jakobinaca“, druge kod „montanjara“.
Najvažnija pitanja koja je pokrenula Francuska revolucija – ustavna pitanja, pravo veta, civilni ustav klera, objava rata Austriji, osuda Luja XVI na smrt, finansijska i ekonomska politika, zakon maksimuma – zateći će slobodne zidare podelјene, čak oštro suprostavlјene. Bilo je mnogo masona među emigrantima i među vandejskim vođama. Treba podsetiti takođe da su lože, počev od 1791, prestajale malo po malo da se okuplјaju i gotovo potpuno će nestati u doba terora. To je značajna činjenica koja pokazuje da slobodnom zidarstvu, i nekadašnjem i današnjem, pogoduje klima slobode da bi se razvijalo i živelo. Ideja zavere i nekog monolitnog bloka koji je ne samo pripremio nego i ostvario i izvršio revolucionarni „plan“, proizilazi iz izmišlјotine i legende. Dodajmo da, iako su tu legendu stvorili protivnici Revolucije, nekom vrstom paradoksalnog obrta, kasnije su je preuzele i razvile zanesene pristalice Revolucije.
U osnovi te grube greške nalazi se apsurdna ideja da ložu čini neka vrsta kompaktnog, mono-litnog religioznog, ili antireligioznog, ili ideološkog bloka, neko udruženje zaverenika, koji nastoje da obore trenutnu legitimnu vlast. Dakle, svaka loža podrazumeva lјude različitih i raznih ideja i senzibiliteta. U ložama se sreću jedni pored drugih religiozni, mistični i racionali-stički umovi, isto tako se sreću lјudi čija su politička i ideološka ubeđenja različita, pa i suprostavlјena. Ova različitost i pluralitet sreću se kroz čitav 19. vek u ložama Engleske, Evrope, Amerike i u samoj Francuskoj, gde nalazimo pristalice monarhije, pristalice Carstva, jedne verne uspomeni Napoleona I, druge verne Republici. Svakako, krajem veka prvi će malo – pomalo nestati i sve više će ustupati mesto drugima, ali u ložama će još biti, i pre i posle 1900, bonapartista, umerenih republikanaca, radikalnih republikanaca i sovijalista.
Ovi masoni će se podeliti oko aktuelnih političkih pitanja pariske komune iz 1870, pa će slobodnih zidara biti na strani komunara, drugih uz versajce, podelјenih oko francuske kolonijalne politike, pa čak i oko pitanja odvajanja crkve od države. Ako sa rasprava od pre rata 1914. pređemo na posleratne rasprave, nalazimo na nova delјenja među slobodnim zidarima, oko kolonijalne politike, na primer oko Minhenskog sporazuma, oko politike Narodnog fronta. Isto tako i posle rata 1940-1945, tu su kolonijalno pitanje, rasprava oko CED (Evropska zajednica za odbranu), ustavno pitanje (Četvrta i Peta repu-blika) koji će jednako deliti masone i masonske lože oko različitih predloženih rešenja. Ove činjenice utvrdili su svi ozbilјni istoričari političkih zbivanja i „svi slobodni zidari koji istinu stavlјaju iznad propagande i mistifikacije“.
No, isto je i u drugim zamlјama: u Engleskoj ima masona „konzervativaca“, drugih koji su „liberali“. U SAD, mnogo ih je uz demokrate, ali i uz republikance. Nekoliko predsednika SAD, i republikanaca i demokrata, bili su eminentni slobodni zidari. Isto je i u drugim zemlјama, naravno u onim gde slobodno zidarstvo nije zabranjeno, jer stav izvesnih i ideoloških i političkih sistema u vezi s tim, značajan je. Slobodno zidarstvo su stvarno zabranili, a masone proterivali i proganjali nacizam, fašizam i frankizam, ali i danas to čine i drugi sistemi i ideoligije, komunistički sistemi i države s tim nazivom, islamske države, uopšte svi totalitarni sistemi (često se poziva-jući na iste argumente) i to, dodajemo, bez obzira na ložu i obedijenciju kojoj pripadaju ti slobodni zidari.
Ovim redovima želimo srušiti legendu koja dugo živi, legendu koju su stvorili odlučni protivnici slobodnog zidarstva, kao i, treba to reći, neki slobodni zidari. Slobodno zidarstvo ne predstavlјa, neku okultnu ili superiornu silu, neku vrstu nad – sile koja tajno upravlјala sudbinom sveta. Kako je slobodni zidar demokrata, ovakve tvrdnje nam izgledaju nenormalne, pre svega suprotne samom duhu demokratije kakav je, na primer, za francuski narod izražen u Deklaraciji o pravima čoveka: „Princip svakog suvereniteta u suštini počiva na naciji; ni jedno telo, ni jedan pojedinac ne može vršiti vlast koja iz nje izričito ne proističe“ ili u onoj iz 1791. koja određuje da je „Suverenitet je jedan, nedelјiv i nezastariv. On pripada naciji, ni jedan deo naroda, ni jedan poje-dinac ne može sebi prisvojiti vršenje vlasti“. Danas kao i nekada, ove tekstove, fundamentalne u političkom životu nacije, treba najstriktivnije poštovati, i usudili bismo se reći, da su oni izričit uslov postojanja demokratije dostojne tog imena.
I u političkom i u religijskom domenu, slobodno zidarstvo je stalno propovedalo, i uvek će podržavati princip slobodne savesti, slobodnog ispitivanja i slobodnog izbora, te po definiciji ne može (a da sebe ne porekne) nametati svojim sledbenicima tu i tu stranačku politiku u bilo kom domenu. U principu i po definiciji, smo kad bi legitimno bila ugrožena egzistencija masonskog reda i izvrgnut ruglu njegov ideal slobode i lјudskog bratstva, dužnost masona bi bila da se ujedine kako bi sačuvali Red i osnovne slobode bez kojih ne postoji prihvatlјiv lјudski život.
Ako su nekada politiki problemi bili usko povezani s pripodom države, na primer u Fran-cuskoj (monarhija ili republika) i određivali podele među lјudima kao i među slobodnim zidarima, danas je ta podela često određena problemima ekonomske prirode (u Francuskoj i izvan nje). Ekonom-ski izbor je taj koji stvara diferencijaciju između lјudi i građana. Tako pred teškoćama koje stvara danas razvoj industrijskih društava, neki misle da samo uz slobodu stvaranja, preduzetništva i razmene možemo osigurati ekonomski razvoj, prosperitet i, polazeći od toga, progres našeg društva. Ljudi koji sebe nazivaju liberalima misle da su ekonomske slobode najbolјi način (ili najmanje loš) razvoja produktivnosti i razmene, kvalitativno i kvantitativno. Liberali i neoliberali takođe misle da su privatni preduzetnici najsposobniji da razreše teškoće koje izaziva finkcionisanje ekonomije i zato žele da vođenje poslova vežu za ličnu odgovornost. S druge strane imamo one koji veruju da ekonomski problem može biti rešen samo kolektivizacijom sredstava za proizvodnju i razmenu, to jest etalizacijom, ili nacionalizacijom industrijskih, trgovinskih i bankarskih predu-zeća.
Ova kolektivizacija bi jedina bila sposobna da pokrene ekonomiju, razvoj produktivnosti, da osigura društveni progres. Oni obično misle da je država najkompetentnija i najefikasnija za razrešenje ekonomskih teškoća našeg doba. I svakako između te dve pozicije namerno šematizovane, ima mnogo nijansi i stupnjeva. Ima ih koji misle da za tako velike teškoće nema apsolutnog rešenja, vezanog za neki sistem ma kakav bio, i da bi trebalo najpre da prevladava pragmatični duh, odvojen od svakog sistemskog duha, jer ekonomija nije nauka kakve su matematika, fizika ili hemija, već je pre veština, veština nužno empirijska i zasnovana na pretpostavkama.
Ostaje da čovek, građanin posebno slobodni zidar, mora da izabere, da učini politički izbor. U tom izboru, ako se okrene principima slobodnog zidarstva, može li naći odgovor i kakav odgovor?
Podsetimo se još jednom člana II čuvenih Andersonovih konstitucija kojima se želi utvrdi-ti pravilo vladanja slobodnog zidara. Ono je ako se tako može reći više moralno, etičko nego u pravom smislu političko: „Mason je mirolјubivi podanik u odnosu na civilne vlasti, ma u kom mestu prebivao i radio, nikad ne trebe da se meša u urote i konspiracije protiv mira i dobrobiti nacije, treba da izvršava svoje dužnosti prema vlastima, jer masonerija je uvek trpela od rata, prolivanje kvi i razdora“. Konstatujemo da u ovom tekstu nema ni traga od neke teorijeili nekog posebnog političkog sistema. Samo opšte pravilo ponašanja koje obavezuje slobodnog zidara da bude „mirolјubivi podanik u odnosu na civilne vlasti“, danas bismo rekli građanin koji poštuje zakone i legitimnu vlast zemlјe u kojoj prebiva.
I danas slobodno zidarstvo iz svojih principa i svojih ponašanja islјučuje svako zauzimanje strnačkog stava; tradicionalno slobodno zidarstvo, posebno Velika loža Francuske koja u svojoj Deklaraciji o principima kaže: „Velika loža Francuske, kao i njene lože, ne upliću se ni u kakve rasprave koje se tiču političkih i konfesionalnih pitanja. Za obrazovanje braće, odobravaju se izlaganja o ovim pitanjima praćena razmenom stavova. Ipak rasprava po ovim temama ne treba nikad da dovede do glasanja, niti do usvajanja rezolucija koje bi mogle vršiti pritisak na mišlјenja ili osećanja neke braće. “U oblasti politike kao i religije, Velika loža Francuske, slobodno zidarstvo s tradicijom, ostavlјa svojim članovima slobodu da se odrede prema sopstvenoj savesti, onako kako misle da je najkorisnije i najpravičnije za njihov grad, zemlјu, a sve proštujući zakon. Konstitucije nas na to podsećaju. „Slobodni zidari moraju da poštuju zakone i legitimnu vlast zemlјe u kojoj žive i slobodno se udružuju. Oni su disciplinovani i prosvećeni građani i oblikuju svoju egzistenciju u skladu sa imperativima svoje savesti“
Dakle, kao što principima i osnovama slobodnog zidarstva ne nalazimo indikacije za kakav poseban religiozni ili konfesionalni izbor, tako ih ne nalazimo ni za određeni ideološki ili politički izbor, progotovo ne stranački. Što ne znači da se zabranjuje članovima kao građanima i kao lјudima, sopstvena opcija i preuzimanje vlastitog angažmana, ali slobodno zidarstvo smatra da i jedno i drugo proističe jedino iz individualne savesti, s punom autonomijom i nezavisnošću. Politički izbor i angažman tiču se građanina i obavezuju samo njega.
Kao nezavisna i suverena institucija, Velika loža Francuske „ne priznaje i odbija svaku asimilaciju i svaku vrstu stranačkog vrbovanja, što važi za postojeće vlasti i za sve oblike opozi-cije toj vlasti. Slobodno zidarstvo kao institucija ne prisvaja sebi pravo da interveniše u javnom životu, osim ako oseti da joj je ugrožena egzistencija i identitet totalitarnim, subverznim proganjanjem, ili ukoliko veruje da je stvarno ugrožena lјudska ličnost“.
Osim toga, slobodno zidarstvo se definiše kao institucija pluralističkog karaktera, okuplјajući lјude svih položaja, nacija, rasa, vera, filozofija, što od njenih članova zahteva reci-pročnu toleranciju, sigurnu potvrdu sopstvene slobode i isto tako poštovanja slobode drugoga. Ovaj pluralitet i različitost koji karakterišu slobodno zidarstvo i izražavaju njegovu filozofiju, sreću se i na jednom drugom planu.
Čovek nije samo homo politicus ili homo oeconomicus, već je on i „naučnik“, „pesnik“, „filo-zof“, „glumac“… Nije sve politika u čoveku, kako se katkad govorilo, a to je neodređena i simplicistička formulacija. Koje je značenje jedne takve tvrdnje? Koji čisto politički smisao treba dati Anštajnovoj teoriji relativiteta? Koji je politički smisao Bodlerovog Poziva na putovanje ili Valerijeve Mlade Parke? Koji je politički smisao Betovenove Mesečeve sonate ili Šubertove Nedovršene simfonije? I mogli bismo nabrajati primere u beskraj. Nije sve politika u lјudskom životu, pa iako politka ima važnost, ne može sve biti na nju svedeno. Postoji deo stvarnosti koji podleže političkim razmatranjima: upravlјanje gradom, departmanom, pokrajnom, vladanje nacijom… ali ima stvarnosti koju su kao takve strane političkoj dimenziji; postoji oblast religije, oblast nauke i umetnosti, ili filozofije koji se ne mogu svoditi na političke kriterijume i određenja. Tako je religija određena traženjem spasenja, nauka istraživnjem istine, umetnik u stvaranju, podle-žu kriterijumima, normama, vrednostima koje ne mogu biti svedene na specifično političke kriterijume i norme, osim zloupotrebom jezika ili zbrkom misli. Ako postoji partija „desnice“, „levice“ ili „centra“, ne postoji nauka „desnice“, nauka „levice“, kao što ne postoji „kapita-listička“ estetika i „socijalistička“ estetika. Uostalom kriterijumi koji služe za definisanje i evaluaciju naučne misli nisu isti kao oni koji služe za definisanje i vrednovanje umetničkog mišlјenja. Svesti čoveka na građanina, svesti ga samo na njegovu političku dimenziju, ne znači li to oskatiti ga, a samim tim i otuđiti ga? Politička aktivnost je bez sumnje potrebna i legitimna, ali ona ne bi smela obuhvatiti čitavog čoveka.
Čovek je građanin, no ne može biti samo to; on jeste i može biti pesnik, glumac, muzičar, filozof. U ovom domenu, kao i u drugim, treba se čuvati siste-mskog duha i tendencije svođenja čoveka na samo jednu dimenziju. Treba voditi računa o svim dimenzijama lјudske svesti, treba znati da svi oni koji ga žele svesti na samo jednu, obogalјuju ga, osiromašuju, otuđuju. Dakle upravo tradicionalno slobodno zidarstvo nastoji da uvaži sve dimenzije svesti, sve dimenzije čoveka: istorijskog i prolaznog, ali i čoveka duhovnog, racionalnog, senzibilnog, čoveka logike i čoveka mašte, čoveka u kome je logos, ali i eros. Slobodno zidarstvo odbija da zatvori čoveka u jedan red, jedan poseban sistem, pogotovo onaj koji bi ga svodio na samo jednu političku dimenziju. „Istina“ slobodnog zidarstva sastoji se u tome da čoveka poima i želi da ga promišlјa pluralitetu njegovih dimenzija, u njegovoj univerzalnosti i slobodi.
U prethodnom poglavlјu želeo sam pokazati da je slobodno zidarstvo težilo da religiju dove-de do njene etičke dimenzije ostavlјajući po strani sve teološke rasprave, i verovali smo da možemo reći da ono nije poimalo religiozni i duhovni život bez slobode. Zar neće biti isto i u istoriskom, ili tačnije političkom domenu? I tu slobodno zidarstvo ne priznaje ni jedan poseban politički sistem, a odbacuje one koji hoće da ponište svaku slobodu i Moralni zakon, to jest svako pravilo i vrednost.
Konstitucije slobodnih zidara podsećaju nas na velike principe i onu istinu prema kojoj ne može biti istinskog lјudskog društva, ako se ne poštuje građanski mir i ako nije osigurana lojalno-st suverenu, a u našem modernom svetu to znači da je priznato i obezbeđeno poštovanje zakona, garanta slobode građana i čoveka. Jer i danas, kao i nekada, u pravu postoji samo jedno legitimno sredstvo da se u zemlјi održi građanski mir, slobode za svakoga, a ono se sastoji u tome da se poštuje demokratski zakon.
„Politička životinja treba da pamti da je razumna životinja“ prisao je filozof Leon Brinšvik u tragičnom času neposredno pred rat. U isto doba jedan drugi filozof, Alen, govorio je: „Čovek treba da nauči da sluša čoveka“. Jer danas, kao i juče, nepoznavanje ovih istina i preziranje vrednosti kakve su razum i prijatelјstvo, čini se da su odveli naše društvo u propast, a time i samog čoveka. Spas za društvo kao i za čoveka nalazi se u spoju ove dve tvrdnje. Uništenje racionalnosti kao pravila svakog mišlјenja i kao norme svakog života, i urušavanje prijatelјstva, izazivaju neumitno raspad našeg društva i destrukciju samog čoveka, njegove političke, društvene, moralne, kulturne i duhovne dimenzije. Platon je pre dvadeset pet vekova zapazio da je mizolog (onaj koji mrzi razum) istovremeno i mizantrop, onaj koji ne voli čoveka. I danas bi trebalo učiti da iz misli i ponašanja izbacimo svaki oblik hybrisa, to jest nerazumnosti i nasilјa, da znamo pronaći sophrosune, to jest razboritost, umerenost, jednom rečju, uzvesnu formu mudrosti. Takođe bi trebalo odstraniti iz naših osećanja bezrazložnu budalastu mržnju i znati pronaći vrlinu prijatelјstva među lјudima i istinsko lјudsko bratstvo. To su hitni i neophodni zadaci i svakako težak poduhvat pun zamki, ali bez toga lјudi našeg doba neće pronaći put mira, harmonije i sreće.
Po neproverenim podacima u našoj zemlјi ima oko 2000 slobodnih zidara, a u državnoj vlasti više od 50, od kojih je većina u Ministarstvu spolјnih poslova, Ministarstvu odbrane, Minista-rstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu kulture.
U intervjuu Starešine Velike nacionalne lože Dragoslava Pavlovića jasno se kaže da su skriveni samo naši rituali a sve ostalo je javno. Kako masonerija u Srbiji okuplјa ugledne i obrazo-vane lјude, akademike ali i članove Vlade Srbije, može se reći da je to naša intelektualna elita. Ta masonska elita nije bogata, jer ima i siromašnih masona, a nije ni svemoćna jer nisu sva naša braća uspešni, uticajni i moćni lјudi. U ovom trenutku masoni nemaju svoju braću u vrhu Srpske pravo-slavne crkve, nema nas previše ni u političkom i vojnom vrhu zemlјe, tako da ne možemo da govorimo o nekom sudbinskom uticaju masona u Srbiji.
Brat S.J. „Nemanja“ Niš