Sam odnos izmedju ova dva pojma neminovno nameće, hteli mi to ili ne, vrednosno određenje koje na taj način određuje i stavove pisca ovih redova, hteo on to ili ne. Činjenica da se u ovoj analizi govori o dva, naizgled, potpuno različita sveta ili bar dva različita tumačenja tog istog sveta. Takođe, neosporna je činjenica da religija, bilo koja od aktualnih, vodećih, velikih ili malih,nastaje vremenski mnogo ranije od pojave Masonskog učenja u današnjem obliku. Ali, ta vremenska odrednica prioriteta, nikako ne utiče na bilo koji vrednosni sud i to je irelevantno za ovo razmatranje.
Ono što možemo da konstatujemo na samom početku je da govorimo o dva fenomenalna sistema koji su potpuno zaokruženi i dati u osnovi jednom za svagda. Sve kasnije izmene i u jednom i u drugom predstavljaju promene u datim vremenskim intervalima, poštujući egzistencionalna previranja i promene bez ikakvog uticaja na samu suštinu i strukturu sistema koji je dat.
Kada ovako postavimo osnovna načela razmatranja odnosa, tek tada možemo da se okrenemo suštinskom sagledavanju jednog i drugog misaonog i kreativnog dostignuća ljudskog uma i neverovatnog civilizacijskog dostignuća .
Ako je Religija nastala u istorijskom razvoju ljudske vrste iz potrebe verovanja u nešto ili u nekoga izvan sebe samoga, davanje nestvarnih moći silama koje su nepojmljive ljudskom umu, samo verovanje jeste iskonski početak i mnogo širi pojam od Religije i tu, u tom intelektualnom pregnuću u razvoju ljudske misli, nailazimo na pojavu institucionalnog postavljanja temelja religijske misli. A sama insitucionalizacija definiše i ograničava dalji razvoj i predstavlja dalje kočnicu u svakoj vremenskoj toleranciji. Ipak, sa druge strane, kako sačuvati osnovne postulate i principe od zaborava, promena i propadanja ako ih ne kanonizujete ili ne institucionalizijete. Ovaj ambivalentan odnos je u suštini nužan u određenom vremenskom momentumu kako se ne bi doveo u sumnju sam razvoj Religijskog učenja. Zato i govorimo o nužnosti promena i razumevanja religijske misli na sekundarnom planu da bi se u vremenu razvoja kroz istoriju sačuvala suština tog učenja. Uvek kada se govori o Religiji to podrazumeva postojanje Boga od koga sve nastaje…“U početku beše Reč, i reč beše u Boga, i Bog beše Reč. ( Sveto Jevanđelje po Jovanu, glava prva, prvi stih). Ovde je sve dato, ovo je i početak i kraj, sve ostalo je „unutra“, sva misterija i svo učenje i sav razvoj unutrašnjeg poimanja Religijskog učenja dešava se u ovim okvirima koji su dati i zadati jednom za svagda. Daljim sagledavanjem unutrašnjeg bića Religijskog učenja možemo da vidimo svu kreativnost i veličinu ljudskog uma koji definiše niz postulata ili kanona koji određuju, kako budućnost i razvoj ovog sistema, tako i, nažalost, sistemska ograničenja koja cementiraju mogućnost i sagledavanje inovativne i drugačije misli.
Baš tu, u tom delu, kako razvoja tako i ograničenja religijskog misaonog procesa, nastupa drugačije, nesputano bilo kakvim ograničenjima, kreativno i inovativno Masonsko učenje. Jasno je u potpunosti, da nijedan stav u Masonskom učenju, nije u suprotnosti sa Religijskim, nego, naprotiv, ono, Masonsko učenje, samo razvija dalje one delove gde Religija nije uspela da se oslobodi ograničenja koja su data i zadata, koja koče dalji razvoj. Postojati i menjati principe koji vam vremenom predstavljaju kočnicu u razvoju je nužno i nepostojanje ovog stava u Religijskom učenju je okosnica okoštavanje i ne napredovanja ovog sistema.
Masonerija je u suštini oslobođena svih mogućih ograničenja, kako Religijskih – prihvatanjem u svoje okrilje svih vernika bilo koje vere ili Konfesije – tako i besmislenih ograničenja po boji kože, po različitosti kultura, po polu, političkom opredeljenju ili bilo kojoj drugoj različitosti u okviru ljudske vrste. Da se razume, ne počiva Masonerija na Religijskim temeljima koje dalje na dograđuje i usavršava, ne, to su dva različita ali kompatibilna sistema koji egzistiraju potpuno nezavisno svaki u svom bogatstvu ljudskog uma. Otvorenost, složenost, jedinstvenost i celovitost Masonskog duha prevazilazi pojimanje Religijskog sveta ali bez da ga i jednog momenta negira ili ugrožava. Naprotiv, celovtost sistema i kreativnost u obliku vere pobuđuje inovativni karakter Masonerije nastale groz vekove i kroz žrtvovanje za osnovne principe Jednakosi, Bratstva i Ljubavi. Treba priznati da i Religijski principi neguju u svojoj osnovi ove postulate ali se tokom vekova i kroz različite kulture i institucionalizaciju ovi postulati česo zanemaruju i zarad očuvanje okoštalog sistema guraju u drugi plan.
Upravo zbog toga, retko postoji razlika između čoveka vere ili Brata Masona. Čovek vere obično postaje u svom duhovnom razvoju i Brat Mason, ali, put može biti i obrnut- : Brat Mason na svom razvojnom putu može da prihvati Religijske principe i da tako postane u svom razumevanju i delovanju i Čovek vere, bez da time ugrožava bilo koji unutrašnji deo svog bića. Visok nivo tolerancije i razumevanja između ova dva sistema može samo da doprinese obostranom razvoju i bratskoj ljubavi.
Možda bi pojmovno razlikovanje Boga u religijskom sistemu i Velikog Neimara Svih Svetova u Masonskom učenju moglo da predstavlja tačku sporenja ili nerazumevanja između ova dva različita ali kompatibilna sveta. Za Masoneriju to ne predstavlja kamen razdora ili nerazumevanja iz jednostavnog razloga što se prihvata Sveta knjiga, kod nas Biblija, kao knjiga Svetog Zakona, tj. kao jedan od elemenata Tri Velika Svetla. U drugim Obedijencijama ili kulturama i verovanjima dopušteno je da to budu druge Svete knjige ( Kuran, Talmud, Ji Đing…) Iz ovoga proizilazi visok stepen tolerancije i poštovanja različitosti kao temelj saradnje, jednakosti, bratstva i ljubavi. Ostati na ovim pozicijama u Masonskom svetu nije jednostavan zadatak. Drugoj strani, drugom delu sveta treba stalno otvarati vidike, osvetljavati principe i tražiti uvek tačtke dodira i slaganja a ne insistirati na detaljima nesaglasja. Različitost u sistemima treba prihvatati kao bogatstvo mogućnosti koje treba da vode ka poštovanju stvaralaštva i razvoja ljudskog uma, kulture i visokog dostignuća ljudske civilizacije.
Na kraju, ali ne manje važno, postavlja se pitanje mesta Ateizma u svetu Religije i sveta Masonerije. Nije problem ne-verovati, nije problem ni negiranje Velikog Neimara Svih Svetova ili Boga, problem se ispoljava samo kada dođe do destruktivnog delovanja Braće koja ne poštuju principe Jednakosti, Brtstva i Ljubavi. Sva veličina i svu ljubav koju razvijamo i negujemo okrenuta je ka toleranciji i poštovanju različitosti. Onaj koji ne veruje je samo drugi pol jedne civilizacijske jednačine. Dokazivati da nema Boga jeste samo druga strana verovanja u Boga. Morate da veruje da ga nema, a ta vera je strukturalni deo da se poriče nešto što Jeste a ne nešto što nije. „Poricanje vere u Boga ima smisla samo u odnosu na veru u Boga“ ( Dr.Šušnjić, Religija I, Čigoja štampa, Beograd, 1998,)