Dok sam živeo u dalekoj Australiji, na svakih par meseci sam pisao kratke priče koje mi je redovno objavljivala beogradska Politika u popularnoj rubrici „Moj život u inostranstvu“. Da se pohvalim da mi je urednik rubrike pisao da su moje priče najčitanije od svih, najverovatnije jer su za srpske čitaoce iz egzotične daleke zemlje na kraju sveta. Karijera objavljivanja priča mi je naglo prekinuta kada sam im poslao priču iz masonskog života. Poslali su mi neljubaznu poruku da više neće ništa da mi objavljuju jer „popularišem sektu masona“. Pročitaću jednu, meni dragu priču „Poklon“.
Petkom uveče sam volonterski radio za šankom u Srpskom kraljevskom udruženju,srpskom klubu u radničkom predgrađu Melburna. Posetioci su bili skoro isključivo Srbi koji su tu skoknuli da pojedu ćevape, popiju pivo i prebistre politiku.
Tako jednom u petak veče iznenada bane na vrata pravi pravcati Aboridžin (koji su i u Melburnu zapravo velika retkost) i pravo baš na mene. Odmah me upita da li mogu da mu pozajmim 10 dolara. Pare mu trebaju da se vrati kući jer je sve prokockao u lokalnoj kockarnici. Onda mi objasni da je došao ovde da pita za pomoć zato što je Srbin i hitro mi pokaza svoju vozačku dozvolu na ime Jovana Pavlovića!
Reč po reč, saznao sam priču brata Jovana.
Otac mu je šezdesetih godina došao iz Srbije u talasu ekonomskih migranata. Kopao je opale u pustinjama južne Australije gde je upoznao mladu lokalnu Aboridžinku. Umro je iznenada od nepoznate bolesti i sahranjen na groblju u malom pustinjskom rudarskom naselju, a Jovan je sa majkom otišao da živi u Melburn. Jovan je neoženjen, bez stalnog zaposlenja, nekoliko godina provedenih u zatvoru, prilično sklon alkoholu i lakim drogama. Ono malo što dobije od socijalne pomoći potroši na kocku…Od oca je malo fizički nasledio, izgleda baš kao tipični Aboridžin srednjih godina sa tužnim mutnim očima i očiglednim tragovima burnog života. Dao sam mu 20 dolara i rekao mu da ne traba da mi vraća, ali sam mu kao mudro savetovao da se mani u životu poroka, pa i kockanja.
Posle dve nedelje kolega iz kluba mi dade mali zamotuljak uz objašnjenje da je to za mene ostavio „neki pijani Aboridžin”. Zamotan u maramicu bio je kamenčić na kome je naslikan gušter i dva cveta sasušene marihuane. Onaj simpatični kamenčić sam stavio u neku fioku a cvetove dadoh prijatelju, ljubitelju istih, a koji je, uzgred budi rečeno, cvetove nahvalio kao „vrh vrhova”. Desetak godina kasnije sam bio na dečjem rođendanu pa se nekako u gužvi na velikom imanju nađosmo da spontano ćaskamo – roditelji: mladi Aboridžin, Jevrejka i ja. Bio sam ćutljiv, a uglavnom su njih dvoje vodili meni zanimljivu priču o Aboridžinima.
I što bi moj prijatelj sveštenik rekao, „kako to samo Bog ugađa”, ova Jevrejka onako usput upita šta to Aboridžini daju za poklone. Odgovor je bio da zavisi da li daje poklon nepoznatom čoveku koji ga je zadužio ili je poklon za dugogodišnjeg prijatelja koga dobro poznaje. Ako je ovaj prvi, za poklon se daje ručno oslikan crtež na kamenu, drvetu ili ljusci emu jajeta ali ako je baš onaj najbolji prijatelj onda dobija izuzetnu čast i na dar dobije malo domaće marihuane. Vratio sam se kući pod uticajem popijenog piva i priče sa rođendana.
Za četvrt veka boravka u Australiji stekao sam jednog prijatelja, ali su me drugi utešili da je to sasvim normalno i da sam srećan da imam i tog jednog. Izvadio sam iz zabačene fioke kamičak sa crvenim tačkicama, nacrtanim gušterom i stavio ga na radni sto pored kompjutera. Stoji tu godinama i postavlja pitanja o naciji, prijateljstvu, životu, sudbini… a odgovore ne daje.
Verujem da se neko od prisutne braće upitao, a kakve veze ima ova priča sa slobodnim zidarstvom. Ima i te kako! Pola dosadašnjeg ovozemaljskog života sam proveo u zgradi koja je baš pored Kalenićeve pijace. Taj kraj je bogat Romima ili ranije ciganima, a koji mogu da budu vrlo navalentni i bezobrazni u traženju para. Nikad im nisam davao ni dinara, a ako su bili napadni čak sam i burno reagovao (bolje da ne navodim kako). Kao mladi i ambiciozni mason sam želeo da što više naučim pa sam posećivao, kako se tamo zove „stadi grup“ ili da slobodno prevedem: grupa za usavršavanje. U maloj sali u Hramu predavanje bi držao neki poznati brat, a mi smo posle postavljali pitanja. Predavanje koje sam najbolje zapamtio je bilo jednog starijeg psihoanalitičara koji je govorio o milosrđu i kako je to brat Jung nazvao „lepoti darivanja“. Bog je bratu predavaču dao talenat da lepo izlaže, svi smo uživali. Vratio sam se kući i dobro koliko sam mogao analizirao sve što sam čuo. E da ne beše masona i tog predavanja ja bih onog crnog Aboridžina nogom u dupe izbacio iz kluba, ali nisam. Kad sam ga video onako jadnog i u depresiji odlučio sam da mu pomognem koliko mogu. Posle toga mi je usledilo nekoliko pozitivnih događaja pa odmah pomislim na karmu, ali i nije to. Onaj nam je brat u predavanju lepo objasnio da za nazovi karmu postoji i naučno objašnjenje. Kad učiniš neko delo na koje si da kažem ponosan, onda ti to povećava samopouzdanje, a to kao posledicu gotovo uvek ima da donosiš najbolje odluke u naročito kriznim situacijama. Kasnije sam se zbog Aboridžina Jovana zainteresovao i za sudbinu ovog teško napaćenog naroda koga su okupatori Englezi vešali, ubijali, trovali, decu im oduzimali. Aboridžin koji ubije kengura nad mrtvim telom se životinji u molitvi izvini jer je to uradio da bi jeo. To dovoljno govori o ovim divnim ljudima.
Često u radovima braće čujemo da u slobodnom zidarstvu postajemo kelešući neobrađeni kamen bolji ljudi, ali ja za to imam i primer i dokaz. Lično sam skeptik da mi od neobrađenog kamena možemo da isklešemo savršenu kocku sa potpuno glatkim površinama, to se teško dešava, ali ako neobrađeni kamen i malo sredimo uspeli smo da napravimo neki pomak a koji život može da nam promeni.
U Slavu velikog neimara.