Mnogo toga u svakodnevnom životu prihvatamo zdravo za gotovo. Kada pogledamo sliku Džonija Vajsmilera, olimpijskog šampiona koji je prvi preplivao 100 metara za manje od 60 sekundi, vrate nam se uspomene na detinjstvo kada je jahanje na leđima slona bila toliko uzbudljiva avantura da smo satima čekali za bioskopske ulaznice i pored toga što je film bio crno-beli.
Ne smeta nam, međutim, što lepi Džoni usred džungle gde sem Džejn nema drugih servisa, ima glatko obrijano lice. Dakle bio je ćosav. Tarzan, ne Džoni. Bi li tako hendikepirana junačina, da smo bili svesni hendikepa, privlačila onoliku gužvu i stvarala tako lepe profite “tapkarošima”. Koliko god nam brada smetala i koliko god ona na naš račun stvarala profite raznim proizvođačima mašinica, četkica, nožića, pena, losiona i vodica za brijanje, biti ćosav jeste hendikep, a ne privilegija. Šta bi se desilo da je neko u prepunoj bioskopskoj dvorani uzviknuo: “Gledajte! Tarzan je ćosav”. Naravno, u tome što je Tarzan glatko obrijan nema nikakve štete mada bi možda Džoni bio još lepši da je imao bradu.
Pogledajmo sada jedno od remek dela svetskog slikarstva, “Tajna Večera”, autora koji se smatra jednim od najvećih umova svih vremena, Leonarda.
Ova je slika zvanično druga u rangu najvažnijih slika zapadne civilizacije. Šta nam ne smeta na ovoj neprirodnoj slici. Svi sede sa iste strane stola kao da su došli da poziraju umetniku, a ne da večeraju odnosno da “rešavaju sudbinu univerzuma”. I ovde ne bi bilo štete da se na osnovu analize rasporeda sedenja pojedinaca, njihovog izgleda (feminizirani ili ne) i nihovih izraza (ko se kome naslanja i obraća) ne izvlače zaključci koji suštinski određuju sudbinu mnogih od nas. Ide se dotle da se rasuđuje o tome da je osoba sa desne strane Božijeg Sina u stvari njegova ljubav Marija Magdalena, što bi rekli gnostici, a ne neko od apostola. Dakle osporava se zvanična verzija biografije Božijeg Sina. Izvlače se zaključci o tome šta je u stvari Sveti Gral itd.
I u nauci nalazimo slične opšteprihvaćene nedoslednosti. Lep primer je Ajštajnova formula E=m·c2, u kojoj je redosled veličina neuobičajen. Naime, obično se u ovakvim formulama napred piše konstanta, a sledi promenljiva. Ovde je obrnuto. Mada je jasno zašto je Ajnštajn ovako napisao formulu (Ona liči na formulu za kinetičku energiju E=m·v2/2, gde je uloga veličina suprotna: masa je konstantna, a brzina promenljiva, i verovatno je tako napisana da bi se lakše progutala na osnovu asocijacije.), nije jasno to što nikome ne smeta nepravilnost i što se niko ne usuđuje, bar kada piše udžbenik, da promeni redosled. I ovde je, naravno, nebitno da li je ovaj ili onaj redosled. Komutacija u množenju važi. Ima, međutim, u nauci drugih možda jednako važnih novih teorija koje su lako prihvaćene, a teško da mogu da izdrže logiku zdravog razuma.
Krajem devetnaestog veka kada je postavljana teorija elektromagnetnog polja, elektromagnetnog zračenja i proizvodnje i primene elektromagnetne energije, napredni naučnici su imali da se bore sa teorijom etra. Dakle, ima neki nevidljivi materijal, etar, koji prenosi ovu ili onu silu. Razlog ovakvom pogledu bilo je nedovoljno poznavanje prirodne pojave koja je trebalo da se objasni. Kada su saznanja dostigla kritičnu vrednost teorija etra je odbačena mada je uzrečica o “slanju u etar” ostala u upotrebi.
Danas se čini slična greška. Naime, i pored toga što su moderna astronomija i astrofizika praktično stare onoliko koliko je star jedan instrument, teleskop Habl, odnosno od aprila 1990. god., već se kreiraju neverovatne teorije koje premašuju maštu kreatora etra. Prva među njima je teorija o “tamnoj materiji”. To što se nekome gravitaciona polja u kosmosu ne uklapaju u računicu bilo je dovoljno da se izmisli neka nova “strašna” i “tamna” materija. Biće tako sve dok neki bistri um ne promeni furmulu i dok sve ne legne tamo gde treba.
Bez pretenzije da budem uvršten u te velike umove smatram da je mnogo realnije ovo što ću ja sada da predložim u odnosu na glupost koja trenutno hara astrofizikom. Dakle, predlažem da se formula o gravitacionoj sili proširi na sledeći način:
gde je γ konstanta, r rastojanje između objekata (tela, zvezda, galaksija …), m1 i m2 su mase objekata, c
je brzina svetlosti i, što je novo, v
je brzina kretanja jednog u odnosu na drugi objekt. Po ovoj formuli, kada se
rastojanje između objekata ne menja (v
= 0) sve ostaje po Njutnu. Ako se tela udaljavaju onda se gravitacija među
njima smanjuje pa nije potrebna tamna materija da kompenzuje taj manjak
gravitacione sile. Po potrebi znak u zagradi može da se promeni kako bi se formula
prilagodila stvarnim merenjima. Formula ne samo da nije tačna već nije ni
kompletna. Traži doradu za slučaj kada se objekti približavaju. U svakom
slučaju je formula, a ne bajka.
Ipak, možda će ove teorije biti nepotrebne ako neki drugi teleskop bude video malo bolje od „Habla“. Do tada ćemo mi “veliki sveznalci” da propovedamo besmiclice bez posledica po sebe.
Po meni, nejveća od svih besmiclica koja je ikad rečena u nauci je “Teorija velikog praska”. Kao, bila je samo jedna tačka, pa je onda iz nekog nikom znanog razloga ta tačka eksplodirala u neizmernu masu koja se divergentno kreće neviđenom brzinom u prostor koji pre eksplozije nije postojao, a sada je neizmerno veliki i sve je veći. Svemir, po ovome, ima dve praznine, jednu sa strane centralne tačke praska i drugu sa spoljne strane talasa gde se materija prostire. Sve to na osnovu merenja događaja koji su se desili pre više od trinaest milijardi godina. Da ne zvuči bolesno možda bi bilo bi smešno.
Dva živa, duboko skoncentrisana svedoka koji su juče posmatrali jedan te isti događaj danas teško mogu da se slože o tome šta se juče stvarno dogodilo. To svi znamo. Oni koji ne znaju neka pitaju prvog advokata na koga naiđu (Neće proći jeftino, ali ako!) A učeni mangupi znaju šta je bilo i kako je bilo pre 13 milijardi godina. Čak i kada bi sve njihove pretpostavke i uslovi koje su postavljali kada su razvijali teoriju bili tačni, a nisu, suviše je arogantno i nezrelo lupati tako glupo na tako visokom nivou o tako važnim stvarima. Na sreću ova teorija će najverovatnije biti eksperimentalno verifikovana tek za nekih milijardu godina pa se njihov san da dođu do Nobelove nagrade računajući na “carevo novo ruho” neće ostvariti.
Mala računica oko vremena i nastanka. Plutonu, nebeskom telu koje je doskora smatrano planetom, potrebno je da obiđe oko Sunca 248 zemaljskih godina. Jedna godina je na Plutonu 248 puta duža od jedne godine na Zemlji. Ako tih čuvenih 13 milijardi podelimo sa 250, dobićemo oko pedeset miliona. Samo 50 miliona godina. Toliko je puta Pluton obišao oko Sunca od “Velikog praska”. Toliko je prošlo od nastanka nečega iz ničega. Pa to je bilo juče! Koliko ja znam, pre 50 miliona zemaljskih godina na Zemlji je bilo bića (životinja) velikih i preko 20 metara, da ne pominjemo biljke. Računicu možemo nastaviti sa periodom rotacije Mlečnog puta koja iznosi oko 250 miliona godina. Dakle samo 60 rotacija od postanka nečega od ničega.
Jedini razumni razlog uvođenja ove teorije može se naći u potrebama svih religija da zamene teoriju o Postanku jer onako kako je ova rečena, u bilo kojoj od njih, više ne drži vodu ni za nepismene ni za najzanesenije. Ona, doduše, nije držala vodu ni kada je postala zvanična zapadna dogma jer je već tada bilo poznato Aristotelovo učenje o bezpočetku. No, bilo je: „Ko te pita za Aristotela, piši šta ti ja kažem!“
Saglasno tome, veliki prasak koji je od ništa stvorio vasionu nije ništa drugo nego novi način iskazivanja Stvaranja. Način da se “naučno” obezvredi Aristotel i svekoliki zdrav razum.
Nešto od Ništa može da stvori samo Bog i to kada on odluči. Pre trinaest milijardi godina. Veoma je važno da se zna trenutak kako se kreacionisti ne bi sekirali. Ova istina je svakako bila skrivena i od Mojsija jer bi je on rekao u Starom Zavetu. Nije mu rečena verovatno zato što ne bi mogao da je shvati s obzirom na svoje obrazovanje. Čovek je više bio zauzet ratovanjem (Bolje reći svojim pronalaskom: etničkim čišćenjem i genocidom.) pa nije imao vremena za školu.
Čekao je (Bog), a možda će i da čeka, još koju hiljadu godina, da istinu kaže nekom novom Vođi koji ima bolju diplomu i predznanje. Doćiće neki novi Herc, Maksvel, Tesla i slični kojima će ipak reći onu pravu istinu o Početku koju još čuva. Ili je možda već rekao nekome ali njemu je rad odbijen zbog negativne recenzije koju je napisao jedan od onih kojima je sve jasno.
Po meni bi svakako trebalo da se porazmislimo i o tome da nauka ima i odgovornost, a ne samo prava na “slobodu misli” i kreativnost.
Nije baš sve Holivud.
Brat V.L., „Slobodan Jovanović“, Niš