Prošlo je skoro sedamstotina godina od Nikejskog sabora do prvih krstaških ratova. Period tzv. mračnog srednjeg veka u Evropi. Period neprikosnovene dominacije hrišćanske crkve nad svetovnim životom. Period otimačine, boleština, nazadnjaštva i zaborava svega vrednog što su prethodne civilizacije stvorile.
Oni koji su ostali nadglasani na Nikejskom saboru kolikogod bili proganjani i istrebljivani nisu nestali. Ostala im je poruka: “Bio je prorok”. Trebalo im je nekoliko vekova da artikulišu svoje poglede i način nastupa i trista godina posle poraza pokrenuli su novu veru. Napravili su Proroka, prepisali šta im je odgovaralo, obrisali šta nije i zabranili da se prevodi. Ovo poslednje svi smatramo pokušajem zaštite originalnosti izvornog teksta, koji su sada pisali rođaci (a ne saborci) Proroka, opet, po sećanju. Mora se međutim imati u vidu da su svi hrišćanski Apostoli bili jevreji (verovatno nepismeni), a izvorno jevanđelje je na grčkom. Zvanični jezik je naravno bio latinski, a Grčka porobljena i u svakom pogledu marginalizovana prekomorska zemlja. To svakako navodi na sumnju u izvornost i vero-dostojnost Teksta što ovi novi, što su bili za Proroka, nisu hteli sebi da dozvole da im se desi.
Dok su evropljani uživali u „tekovinama“ Svetog Trojstva, kalifati su pod zaštitom Proroka cvetali, bujala je umetnost, zanati, trgovina, nauka … Sve primenjujući znanje starih, svojih i evropskih mudraca.
Posle sedamstotina godina, koliko god da je imala razvijene mehanizme upravljanja nad običnim čovekom, crkva je morala da ponudi neku zanimaciju kako se svi, ama baš svi, ne bi digli na nju. Bio je potreban novi cilj: uništenje neprijatelja koje istovremeno omogućava i dobru pljačku. Tako su počeli krstaški ratovi. Direktan povod bio je, doduše, poziv za pomoć koji je 1095 g. papi Urvanu II došao iz Carigrada od cara Aleksija I Komnena, (radi zaštite od seldžuka) ali je on iskorišćen upravo za rešavanje problema zapadne civilizacije, a ne spasavanje Istočnog Carstva.
Rado ide evropljanin u pljačku u Svetu Zemlju. To je Evropi donelo socijalni mir i izvesna bogatstva. Donelo je, međutim, i nešto drugo. Izlazak običnog i neobičnog evropljanina iz saznajne izolacije.
Kada se radi o nauci i tehnologiji počelo je da se vraća znanje koje je nekad izvezeno iz Evrope.
Kada se radi o religiji, počelo je da se shvata da je konkurentska religija jednostavnija i lakše razumljiva za običan svet.
Kada se radi o poimanju sveta počelo je da se shvata da se konkurencija manje meša u ono što ne zna i ne razume.
Počela je renesansa. Pokret koji je, što se hrišćanske crkve tiče, donosio ozbiljne rizike i po neizmernom bogatvu crkve i po nepogrešivost dogmi koje je zastupala.
Sasvim razumljivo, reakcije Crkve bile su na dva koloseka. Prvi je bio sila. Inkvizicija i nemilo-srdne ideološke čistke. Deo te akcije je i uništenje Templara kao finansijku organizaciju koja je nudila nezavisan protok novca van kontrole vladara i crkve.
S druge strane, bilo je jasno da način pristupa mora da se menja. Dogma je dogma ali mora da se suoči sa rastućim društvenim, naučnim i tehnološkim napretkom. Dogma je postajala sve ranjivija jer je bila zasnovana na znanjima starim više od hiljadu godina, da ne pominjemo da je pisana zaostavština bila bar još hiljadu godina starija, pri čemu je sve što je vredelo i govorilo protiv dogme, spaljeno u Aleksandrijskoj biblioteci i na drugim manje poznatim, a jednako važnim mestima.
Jedan od najvećih izazova Katoličkoj Crkvi bila je pojava Aristotelizma odnosno pokušaja potpune revizije fundamentalnih doktrina Katoličke Crkve u duhu starogrčkih filozofskih dostignuća. U borbu protiv ovih novih pogleda sredinom 13. veka poslat je u Pariz Toma Akvinski verovatno najveći katolički teolog svih vremena. Njegovo delo je bilo neophodno da osveži dogmu kojoj je očigledno bio potreban veoma učen intelektualac da zameni Konstantinovog ćatu.
Njegov uticaj na zapadni način razmišljaja je veoma značajan i moderna zapadna filozofija je nastala kao reakcija na njegovo delo, bilo da se radi o podršci ili protivljenju njegovim konceptima u području etike, prirodnih zakona i političke teorije.
On je ušao u sukob sa obema stranama. S jedne strane je davao objašnjenja koja su Aristotela dovodila u sklad sa hrišćanskom doktrinom, a s druge je Aristotelove poglede i klasičnu filozofiju ugrađivao u moderne poglede i shvatanja. Čak, po jednoj teoriji zavere, on je otrovan da bi ga sprečili da nametne svoje poglede na jednom saboru na kome je trebao da prisustvuje po Papinom nalogu.
Primera radi smatrao je da su prirodno otkrovenje (spoznaja) i nadprirodno otkrovenje (vera) komplementarni, a ne suprostavljeni po svojoj prirodi, zato što pripadaju istoj jedinki: istini.
Pored toga, Toma Akvinski se suprostavio Empedokleovoj teoriji da su vrste koje su mutanti nastale još u Zori Postanka. On je smatrao da se mutacije dešavaju u životinskoj spermi i tvrdio je da to nije bila „namera“ prirode. Umesto toga, smatrao je, te vrste jednostavno neće moći da prežive zato što nemaju odgovarajuće sposobnosti.
On kaže da je monarhija najbolja jer je najefikasnija, a najgora je tiranija. On dozvoljava narodu mogućnost i pravo na pobunu protiv tiranije, pa i ubistvo tiranina. Zbog toga što svetovna vlast može postati izopačena, on daje prednost duhovnoj, tj. crkvenoj vlasti.
Toma Akvinski je ponudio rešenje za problem Raja i Vaskrsenja tako što je isključio sve telesne funkcije iz Raja i što je proglasio misaoni život čoveka kao jedini cilj vaskrsenja. Po njemu: “U telu vaskrslog životinjska funkcija će ostati neaktivna i prazna”. Po njemu, “životinjski život je isključen iz raja”. Saglasno tome “biljke i životinje ne mogu doći u Raj jer će ga svojim sekretima pokvariti”.
Ovi su pogledi doveli do suštinske promene u shvatanjima intelektualaca toga vremena i otvorili put ka ekspanziji nauke, a kasnije i ka transformaciji hrišćanstva kroz najveću društvenu revoluciju u istoriji: pojave protestantizma.
Smatra se da nijedna religiozna doktrina ne može da se uspostavi tako što će prkositi jedinstvu između vere i razuma što je suština Tomizma. Činjenica je, međutim, da je Katoličkoj Crkvi trebalo skoro petstotina godina da Tomizam prihvati kao nepobitnu doktrinu.
Najveća većina izvora tvrdi da je Toma Akvinski ponovo uveo u upotrebu poslovicu: “Spoznaj Samog Sebe”. Na latinskom: „Nosce te Ipsum“. Na grčkom: „γνwθι σεαυτόν”. Pošto se rodio oko devedeset godina pre smrti De Mole-a, a umro oko četrdest ranije, dakle stvarao kada su Templari bili na vrhuncu moći, a proveo je veoma dugo vremena u Parizu radeći kao profesor teologije, može se pretpostaviti da je među njegovim studentima bilo i monaha templara. Otuda može se pretpostaviti da je, nesvesno, bio duhovni inspiratpor Masonskog pokreta i kreator njegove osnovne doktrine.
Po legendi, ova je poslovica bila napisana u predvorju Hrama Apolona
u Delfima, a pripisuje se različitim starogrčkim autorima i to: Kilonu iz
Sparte, Heraklitu, Pitagori, Sokratu, Solonu iz Atine i Talesu iz Mileta. Prema
nekim izvorima autor je mitska grčka poetesa Femone, a prema drugim (rimski
poet Juvenal) da ima božansko poreklo.
“Gnothi Seauton” je naziv druge epizode američke televizijske serije Terminator: The Sarah Connor Chronicles koja je emitovana 14 Januara 2008 u SAD. Tokom epizode Sara objašnjava Džonu značenje poslovice.
Postoji pokušaj da se smisao ove poslovice danas prikaže u čisto verskom smislu t.j. kada pokušaš da spoznaš sebe videćeš Boga u sebi. To bi se svelo na “Spoznaj boga”. Naravno, u vreme kada je poslovica nastala bilo je toliko bogova da ovakvo tumačenje gubi svaki smisao. Umesto toga, “spoznaj samoga sebe” upućuje na spoznaju svojih telesnih, intelektualnih, psihičkih, etičkih i društvenih sposobnosti kako bi nam zamisli, pokušaji i dela bili u skladu sa njima što će ih najverovatnije učiniti uspešnim. Uspeh u svakoj i najbeznačajnijoj aktivnosti ispunjava nas samopoštovanjem i intimnom radošću i na najbolji način potvrđuje smisao našeg postojanja.
Brat V.L. „Slobodan Jovanović“ Niš