Adolf Kremje (Adolphe Crémieux 1796–1880), Slobodni zidar i humanista
Zalaganje za slobodu, jednakost i bratstvo – Kremje je istrajno radio na širenju ovih vrednosti, kako u masoneriji tako i u društvu podsećajući da masonerija treba da nastavi da bude snaga koja se bori za pravdu i društveni napredak.
Povezanost masonerije i republikanskih vrednosti – Masonerija nije samo duhovna ili filozofska tradicija, već i aktivan učesnik u izgradnji demokratskog društva. Kremje je isticao da je lјubav prema otadžbini suštinska vrednost masonerije, ali uvek u kontekstu univerzalizma i lјudskog dostojanstva.
Tolerancija i ujedinjenje različitosti – Kao Jevrejin, mason i republikanac, Kremje je pokazao da pripadnost različitim identitetima nije prepreka, već snaga za napredak. Nјegovo delovanje naglašava važnost otvorenosti, tolerancije i međusobnog poštovanja, što je od velike važnosti za budućnost masonerije u svetu sa sve više podela.
Do 1848. godine, Adolf Kremje bio je posvećeni levičarski orleanista, snažan zagovornik jednakosti i diskretni mason. Rođen je u jevrejskoj buržoaskoj porodici u Nimu 1796. godine, a stekao je odlično obrazovanje u Parizu, gde je postao oduševlјeni bonapartista. Nakon Druge restauracije, Kremje je 1817. postao advokat i brzo stekao reputaciju smelog govornika. Proslavio se kada je branio trojicu mladića optuženih za pevanje Marselјeze, tvrdeći da je to patriotski, a ne subverzivni čin. Iako je prihvatao neke reforme Luja XVIII, protivio se reakcionarnoj politici Šarla X, posebno ograničenjima političkih sloboda. Kada je Julska revolucija 1830. primorala Šarla X da abdicira, Kremje je podržao dolazak Luja Filipa I na vlast. Preselivši se u Pariz, zalagao se za demokratske reforme unutar monarhije. U Parizu je imenovan za advokata pri Kralјevskom savetu i Kasacionom sudu. Pripadao je „partiji pokreta“ koju je predvodio predsednik saveta Lafit koji je takođe bio mason. U ovoj grupi nalazili su se i drugi sinovi Udovice, poput Lafajeta i Dipona de L’Era. Ovi reformistički orleanisti zalagali su se za demokratizaciju institucija kako bi ojačali novi režim. Mladi advokat je takođe vodio kampanju protiv ropstva u kolonijama. Iako je dolazak na vlast Kazimira Perijea 1831. godine gurnuo partiju pokreta u opoziciju, Kremije je ostao ustavni monarhista i sve istaknutiji predstavnik levičarskog orleanizma. Izabran za poslanika 1842, postao je žestoki opozicionar, boreći se za širenje biračkog prava i slobodu štampe. Nјegov uticaj u levičarskom orleanizmu rastao je, učvršćujući ga kao jednog od vodećih zagovornika ustavne monarhije i društvenog napretka.
Adolf Kremje je mogao ponoviti reči Stanislasa de Klermon-Tonera izrečene pred Narodnom skupštinom 1789: „Jevrejima kao narodu ne treba dati ništa, a kao pojedincima sve. Oni ne smeju činiti posebno političko telo, već samo biti građani kao svi drugi.“ Jedna od njegovih prvih bitaka bila je ukidanje more judaico zakletve, koja je Jevreje podvrgavala posebnom obliku zaklinjanja kako bi se sprečila lažna svedočenja. Iako je ova praksa ukinuta tokom Revolucije, tokom Napoleonovog carstva se ipak postepeno vraćala, a Kremje je tek 1846. uspeo da izdejstvuje njeno konačno ukidanje. Takođe se zalagao za prava Jevreja u inostranstvu, posebno u Pruskoj, gde su bili izloženi diskriminaciji. Ovom pitanju se posvećivalo i francuska masonerija, koje je osuđivalo odluku pruskih loža da odbiju prijem Jevreja u svoje redove.
Kremje je primlјen u masoneriju 1818. godine u ložu Sen Žan de Jerusalim pod prepoznatlјivim nazivom Anonimna dobrobit u Orijentu Nima, koja je radila u okviru Drevnog i Prihvaćenog Škotskog Reda. Godinu dana nakon ulaska u redove masonerije, Kremje je postao Vitez Ružinog Krsta u L’Union intime, povezanom sa njegovom matičnom ložom, u kojoj je od 1821. do 1826. obavlјao funkciju zamenika besednika, a potom i glavnog govornika. Do 1823. postao je drugi nadzornik lože, koja je bila politički umerena, deistička i podjednako neprijatelјski nastrojena prema Rimu kao i prema ateizmu. Kada se sastavlјao privremena republička vlast, Kremje u početku nije bio među prvobitnim kandidatima, jer do tada nije bio dosledan republikanac. Ipak, na kraju je postao njegov član i potpisao proglas nove vlasti koja je proklamovala Republiku, ali uz potvrdu naroda. Kao privremeni ministar pravde, sproveo je niz važnih reformi: odložio je izvršenje smrtnih kazni, potpisao ukaz od 10. marta kojim je zagarantovana sloboda veroispovesti, doprineo ukidanju ropstva u kolonijama, ukinuo kazne javnog izlaganja i političku zakletvu za državne službenike, a takođe je ukinuo smrtnu kaznu za političke prestupe. Ove mere bile su u potpunom skladu sa vrednostima masonerije.
Značajan događaj se odigrao 6. marta 1848. godine, kada su četvorica članova privremene vlade primila delegaciju Velikog orijenta Francuske, a za tu priliku, svi su kao masoni nosili svoja obeležja. Brat Bertran, prvi zamenik velikog majstora, izrazio je oduševlјenje masona zbog „velikog nacionalnog i društvenog pokreta koji se upravo odigrao“. U ime vlade, Kremje je odgovorio uz odu Velikom Arhitekti, koju su prisutni pozdravili aplauzom, ističući da „Masonerija, doduše, nije politika, ali je visoka politika…“ Privremeni ministar je naglasio da su sloboda, jednakost i bratstvo uvek bili temelј masonskih loža. Dodao je da će „Republika činiti ono što čini Masonerija: postaće blistav zalog ujedinjenja naroda širom sveta, na svim stranama našeg trougla, a Veliki Arhitekta Univerzuma, s visina neba, osmehnuće se ovoj plemenitoj ideji Republike koja će, šireći se na sve strane, ujediniti sve građane zemlјe u istom osećanju.“
Posle državnog udara 2. decembra 1851, Kremje je uhapšen i zatvoren u Mazi, ali je pušten 15. decembra. Odbio je da položi zakletvu novom režimu i povukao se iz aktivne politike. Ipak, ostao je uticajan, posebno kao predsednik Alijanse izraelita i Grand Komander Vrhovnog saveta. Tokom 1860-ih postao je mentor mladom Leonu Gambeti, koji ga je smatrao najvećim učitelјem u svom životu. Kremje je odigrao klјučnu ulogu u stvaranju političko-administrativne elite jevrejske zajednice u Francuskoj, slično kao Dizraeli u Velikoj Britaniji. Dok je čekao povratak aktivne politike, Kremje se značajno angažovao na integraciji Jevreja. 1860. godine, učestvovao je u osnivanju Alijanse Izraelita, koja je nastala nakon afere Mortara – prinudne konverzije mladog Jevreja u Papskoj državi. Kremje je predsedavao ovom asocijacijom skoro bez prekida od 1863. do 1880. godine. Pisao je o aferi Mortara i pokrenuo apel za pomoć hrišćanima iz Sirije, kao i za podršku ugroženim Jevrejima širom sveta, bilo da su iz Rumunije, Srbije, Rusije ili druge države. Kremijeovo masonsko ophođenje takođe je izražavalo i lјubav prema republikanskoj domovini, koja je nerazdvojna od lјubavi prema čovečanstvu, kako je izjavio tokom proslave organizovane 1878. godine od strane Vrhovnog saveta: „Ono što mora održati ovu instituciju je vezanost koju ima za zdrave doktrine, a na čelu njih je najlepša, najvrednija od svih strasti, ona koju stavlјamo iznad svega: lјubav prema otadžbini.“