Poruke koje primamo proučavajući simboliku i mitove zasnivaju se na našem individualnom doživljaju priče sa kojom se upoznamo. Sama priča nekada ima svoje uporišta u nauci i to posebno važi za činjenice koje potvrđuju arheologija ili istorija. Međutim, priča o “Zlatnom dobu” za sada nije potvrđena naučnim činjenicama. Arheologija poznaje Kameno, Bronzano i Gvozdeno doba. Bronzano je započelo negde oko 3.300 godine pre nove ere a Gvozdeno oko 1.200 godine pre nove ere. Iako nema naučne potvrde da je “Zlatno doba” ikada postojalo, da kaženo nešto više o njemu i kako je ono našlo svoje mesto u masonskoj simbolici.
Prema Grčkom istoričaru Hesiodu “Zlatno doba” je prethodilo Srebrnom i Bronzanom dobu. Ljudi su tada živeli u skladu sa prirodom, bez ratova i nepravde. U to vreme bogovi su živeli među ljudima. Međutim, kako su kovači počeli da kuju alate i oružje od srebra, bronze i na kraju gvožđa, rasla je pohlepa, nejednakost i nepravda među ljudima. Bogovi su počeli da napuštaju ljude i odlazili su na više nivoe bitisanja. Poslednja boginja koja je napustila ljude bila je Astreja. Kada su nepravda i greh preovladali, na kraju je i ona napustila zemlju i uzdigla se na nebo, među zvezde. Sada se nalazi u sazvežđu Device (“Virgo”) i najsjajnija je zvezda u ovom sažvežđu po imenu Spika. Ukoliko bismo želeli da njeno ime prevedemo na srpski jezik, zvali bismo je “Zvezdana”. U Grčkoj mitologiji Astreja je ćerka Zevsa i Temide. Bila je boginja pravde i u jednoj ruci uvek je držala vagu kao simbol pravde a u drugoj ruci mač kao simbol reda i zakona. Njeno uzdignuće među zvezde potvrđuje povezanost božanskog i ovozemaljskog poretka.
Šta Astreja predstavlja za masone? Ništa manje od onog za šta je vezuju umetnici i filozofi. Ona je simbol pravde, istine i večite nade. Masoni se nadaju njenom povratku na zemlju, da u neko buduće doba donese pravdu, mir i harmoniju među ljude. Biće to povratak “Zlatnog doba”, ali ne kao povratak u prošlost, već odlazak u budućnost kada će konačno Sloboda, Jednakost i Bratstvo zavladati među ljudima. Nada u njen povratak je motiv svakom masonu, da svojim radom neguje vrline koje će omogućiti povratak “Zlatnog doba”. Astreja nas podseća da je put do njenog povratka sačinjen od naših ispravnih odluka, iskrenih reči i vere u boljeg čoveka. Svaki kamen ugrađen u Hram približava nas trenutku kada će se Astreja vratiti. Tada će naš Hram biti završen a “Zlatno Doba” neće biti mit već stvarnost. I kao što je u mnogim religijama i učenjima zapisano: “Na kraju, pravda će ponovo sići na zemlju…”.
Mit o “Zlatnom dobu” donekle se razlikuje od mita o “Novom Jerusalimu”, iako na prvi pogled imaju mnogo sličnosti. “Novi Jerusalim” nije geografski pojam već u masonskoj simbolici predstavlja stanje duha i rezultat je potpune transformacije i posvećenosti. Ukoliko Solomonov Hram shvatimo kao početak gradnje, konačni cilj je Novi Jerusalim, grad svetlosti. Sa njime se gradnja završava. Ukoliko pod gradnjom podrazumevamo ne samo izgradnju ličnog duhovnog Hrama, već izgradnju jednog pravednijeg društva gde vladaju harmonija i božanska mudrost, onda Novi Jerusalim ima mnogo sličnosti sa “Zlatnim Dobom”. U Bibliji se pominje Novi Jerusalim u Otkrovenju Jovanovom (Apokalipsa 21.2) gde se kaže: „I ja, Jovan, videh sveti grad, Novi Jerusalim, gde silazi s neba od Boga, spreman kao nevesta ukrašena za muža svog.“ Ovaj trenutka sledi nakon “pročišćenja” čovečanstva. Za razliku od ovog dogmatskog i doslovnog tumačenja, za masone je Novi Jerusalim više alegorija i mit. U svakom slučaju i “Zlatno doba” i “Novi Jerusalim” predstavljaju konačni cilj Velikog Dela kome su masoni posvećeni.
Na priču o Astreji i “Zlatnom dobu” donekle liči i priča iz Jevrejske tradicije koja govori o Šehini (“Shekhinah”). Šehina je simbol božje prisutnosti na zemlji. Nekada je Šehina živela u Raju sa Adamom i Evom. Kako su ljudi (Jevreji) grešili, počela je da se udaljava od ljudi. Nakon Prvog Greha Adama i Eve, Kainovog ubistva Avelja, Potopa, Vavilonske Kule, porobljavanja Jevreja od strane Egipćana, ona je postepeno odlazila na prvo, drugo, treće i tako dalje nebo. Na kraju je završila na sedmom nebu i to je trenutak kada se božanska prisutnost najviše udaljila od ljudi. Po kabalističkoj tradiciji Šehina će se vratiti među ljude tek kada se Jevreji vrate pravdi i jedinstvu. Sve dok je svet nepravedan, božansko prisustvo pati u izgnanstvu. Svakim dobrim delom ona je za delić puta bliža povratku iz izgnanstva.
Tokom naše gradnje i potrage za “Izgubljenom rečju”, nije zgoreg setiti se ponekad legendi o “Zlatnom dobu”, “Novom Jerusalemu”, Astreji i Šehini.