U svojim traganjima za masonskim tekstovima, naišao sam na zanimljiv razgovor mladog brata – učenika i starijeg brata – majstora. Autor dijaloga koji vode ova dva brata, nakon završenog rada, je Pierre Félix Simon, i u orginalu nosi naslov: “École À Penser”. U nastavku je prevod:
Ritualni Rad je završen, svetla pogašena. Ostao je samo prigušeni odsjaj jedne svetiljke. Ostala Braća su otišla na agape, ali njih dvojica ostaju. Iz nekog razloga, stariji Brat oseća da će večerašnji Rad imati nastavak koji će mu baš prijati. Mladi Brat skida kecelju polako, kao da odlaže nešto teško. Na kraju krajeva, toliko toga bi da pita, da spozna, misli su mu zamršene, ali ima želju da, uprkos tom svom unutrašnjem neredu, nekako uhvati onu prvu nit, iskaže svoju želju za razgovorom, želju za učenjem…
Mladi Brat:
Brate, mogu li da te zadržim još malo? Osećam da imam slobodu prema tebi da ti postavim neka pitanja. Verujem da si neko od koga mogu naučiti dosta. Baš bi mi značio razgovor sa tobom.
Stariji Brat:
Naravno Brate moj. Koliko si spreman da pitaš, toliko će i tvoja posuda znanja biti napunjena. Tvoja spremnost za razgovor su već uveliko otvorena vrata ka Svetlosti. Šta ti je na srcu?
Mladi Brat:
Nešto me kopka već mesecima. Jednom si rekao da masonerija ”nije škola mišljenja, već škola za mišljenje. Čak si i citirao Brata Pierre Félix Simona u originalu: “école à penser”, a ne “école de pensée”. Baš me je to zaintrigiralo. Odzvanja mi u glavu poslednjih par dana. Lepo zvuči, ali… šta to zapravo znači? Zbunjuje me. Jer, kad gledam svet koji nas okružuje, vidim haos, distorziju, nepravdu… a kada dodjem u Hram, okružen sam redom, hijerarhijom, pravilima koja se poštuju. Rekao bih da dolaskom ovde napajam svoju dušu onim čega napolju nema, a što mi je preko potrebno. Ovde mi i tišina prija jer i u njoj prepoznajem smisao. Kaže se: ovo je ”škola“. Ali čega, tačno?
Stariji Brat (blago se nasmeši, zastade na par trenutaka, sa željom da dá na značaju onome što je Učenik rekao, a ne da prikaže sebe kao nekoga ko se sprema da zapetljano kaže nešto razumljivo samo njemu):
Lepo pitanje. U stvari, čitava galaksija pitanja sabranih u jednom citatu. Pre svega, srce mi se radosti činjenici da imaš ovakva interesovanja i razmišljanja. Pomalo sujetno, ali u granicama dobrog ukusa, reći ću da mi stariji trebamo biti ponosni kakvog učenika u Loži imamo… dobro smo birali. Ako se slažeš, zamislimo našu Ložu upravo onako kako si ti rekao: kao školu za mišljenje. Ložu kao “école à penser”. Za potrebe toga vodićemo ovaj razgovor na sledeći način: ti ćeš postavljati pitanja, a ja odgovarati… koliko i kako umem, u granicama svoje spoznaje. Kakav ćemo zaključak doneti… sam tok razgovora će nam reći.
Mladi Brat:
Dogovoreno. Onda, da počnemo… recimo, prvo pitanje: Da li je masonerija uopšte škola? I ako jeste, šta je gradivo u ovoj našoj školi? Koje su to lekcije?
Stariji Brat:
Podjimo od onoga što čuješ već na svom prvom učeničkom radu: masonerija je poseban sistem morala, skriven u alegoriji i prikazan simbolima. Dakle, masonerija nije samo druženje, nije ni politička stranka, ni filozofski fakultet, ni društvo književnika. Masonerija je sistem morala, ali se taj moral ne predaje u obliku gotovih lekcija, sažvakanog gradiva u nekoj skripti, ili gotovog instant rešenja kome teži profani svet. Masonerija to uči kroz priče, simbole i ritual.
Mladi Brat:
Dakle, gradivo masonerije je moral?
Stariji Brat:
Ne samo to. Mnogo više od toga. Rekao bih to ovako: masonerija je edukativni sistem koji istovremeno radi na tri nivoa: Na moralnom nivou, ona te uči kako da se ponašaš, i kakav čovek postaješ ako se ponašaš u skladu sa onim što ovde naučiti možeš. Na intelektualnom nivou ti objašnjava kako i na koji način zapravo ti misliš, i šta radiš sa informacijama koje primaš. Na duhovnom nivou te uči kako da tražiš smisao, punoću u trenutku tvog postojanja, istinu, i na kraju, kako da tragaš za Svetlošću. Ovako postavljeno, dolazimo do onoga što si ti sam formulisao, rekao bih tačno, iako možda nisi znao da si pogodio samu suštinu masonskih autoriteta koje generički možemo nazvati Tradicijom. Jednom sam slušao Brata koji je rekao da je misija masonerije da edukovanjem stvori kvalitativni minimum ponašanja svakoga od nas, zasnovan na univerzalnim principima dobra, što bi kasnije trebalo da se prelije na profani svet. Kad se malo udaljim od toga, nekako mi se čini da je to u stvari divna definicija edukativne misije našeg Reda.
Mladi Brat:
Dobro, ali zašto minimum? Zar ne bi valjda trebalo da težimo maksimumu?
Stariji Brat:
Naravno da nam je cilj težnja ka maksimumu, ali da bi do njega došao, ako je to uopšte moguće, mora da postoji zajednički prag ispod koga Brat ne sme da pada. Prag koji je zajednički svima nama. Prag koji je nama minimum, za koji verujemo da je samo polazna tačka ka onome čemu težimo i stremimo. Mora da postoji nešto što je minimalno masonsko: nivo istinoljubivosti, časti, slobode i samokontrole. Ova dva poslednja zvuče kontradiktorno ali samo zajedno postojati mogu. To je taj ”kvalitativni minimum“ koji ova naša škola vremenom ugradjuje u tebe. To je ono čemu te uči, na šta upućuje i čemu teži.
Mladi Brat:
Dobro, a gde se tu uklapa ono strogo pravilo da u Loži ne pričamo o politici i religiji? Nije li to gušenje slobode koju pominješ? Slobode govora? Ako je ovo ”škola mišljenja“, zar ne bi trebalo da smem da mislim i kažem šta hoću i kada hoću?
Stariji Brat:
U tome i jeste ključ spoznaje. Naveo si i problem i rešenje u isto vreme. Kako ja vidim stvari i tvoje pitanje, ističem da smeš i treba da misliš, ali ne smeš sve da radiš sa tim što misliš. Najveći oblik vlasti, je vlast nad samim sobom. Ili… mi smo gospodari jedino nad onim što nismo izgovorili. Stari tekstovi nas upućuju da nema, i ne treba biti svadja u Loži, naročito ne oko religije, nacija ili državne politike. To pravilo možeš i trebaš da čitaš na dva načina: prema spolja, kao zabranu, a ka unutra, kao vežbu. Ka spolja, ova zabrana se ogleda u recimo: ”Brate, nemoj da svadje iz spoljnog sveta unosiš u Hram.“ Ka unutra, ova vežba se može sagledati kroz: ”Brate, nauči da voliš čoveka koji ne deli tvoj stav i tabor. Nauči da ćutiš kad ti ego viče kako moraš da odgovoriš. Nauči da slušaš.“
Mladi Brat:
Znači, uči se i praktikuje samokontrola?
Stariji Brat:
Baš tako. Zabrana politike i religije u diskusijama u Loži je pedagoško sredstvo. Ti u profanom svetu imaš hiljadu prilika da vičeš, da se svadjaš, da mrziš. Ne znači nužno da to radiš, ali tome u Loži nije mesto. Loža je zamišljena kao laboratorija našeg Bratstva, gde vežbaš da ne reaguješ na svaku provokaciju ili mišljenje sa kojim se ne slažeš, ne svodiš Brata na etiketu (”on je taj i taj, iz te i te priče“), i otkrivaš i spoznaješ da postoje stvari važnije od profanih podela. Na prvi pogled, ovo je okov. Medjutim, sagledaš li širu sliku, shvatićeš da je lepota i smisao u uzdizanju od primarnog impulsa i njegovom prevazilaženju. Tako se gradi taj ”kvalitativni minimum“: koliko sutra možda nećeš voleti sve ljude oko sebe, ali ćeš vremenom naučiti da ne mrziš Brata zbog toga što u profanom svetu pripada drugoj boji, partiji ili veri.
Mladi Brat:
Uprkos tome, i dalje nekako osećam i mislim da Loža treba da bude i neka vrsta ”male arene“, ali plemenite, akademske.
Stariji Brat (klima glavom sa odobravanjem): I opet si u pravu. Samo moramo jasno da razdvojimo neke stvari: U areni identiteta se tuku i nadgornjavaju grupe (”mi“ protiv ”njih“) i to nam je zabranjeno. Složićemo se, s’pravom. U areni ideja, preispituju se principi, vrednosti, stavovi i to je više nego poželjno u našoj gradnji. Loža kao “école à penser” znači upravo to: kako naučiti da se sukobljavaju ideje, a da se ne posvadjaju ljudi.
Mladi Brat:
Dobro, hajde onda da raščistimo tu stvar: šta tačno znači to francusko ”école à penser“, i zbog čega ti je toliko drag taj izraz?
Stariji Brat:
Zato što je vrlo precizan. “École de pensée” je ”škola mišljenja“. To je kada imaš jednu doktrinu, ideologiju, jednu ”liniju“ koju svi treba da usvoje, i to bez pogovora. Spisak gotovih odgovora. Tačka. “École à penser” je ”škola za mišljenje“, a to je situacija kada ne dobijaš gotovu misao, nego okvir, disciplinu i alat da misliš sam. To je uputstvo koje ti daje odgovor na pitanje ne “šta je nešto?” već “kako spoznati suštinu stvari i sam doneti zaključak?”. Masonerija, bar onako kako je mnoga Braća vide, nema za cilj i ne želi da ti ugradi jedan zvanični stav o svemu, već da ti pomogne da misliš jasno, osećaš plemenito i delaš čestito. Zato je Loža, u svom najboljem izdanju i punoj formi laboratorija mišljenja, trening samokontrole, i škola produbljivanja savesti.
Mladi Brat:
Znači, kad sedimo u Loži i slušamo instrukciju, ne treba da ”kupimo“ mišljenje Brata koji govori, nego da ga koristimo kao povod da razmišljamo o rečenom?
Stariji Brat:
Upravo tako. Ono što vidiš ili čuješ je zapravo povod za tvoj unutrašnji rad. Rad na sebi samom. Kad Brat drži besedu o slobodi, tiraniji, odgovornosti, laži ili hrabrosti, ti ne treba sebi da postavljaš pitanje ko je u pravu u vezi sa izrečenim stavom. Gde sam ja u svemu ovome, ili na kojoj strani sam bio kad je trebalo da učinim dobro? To su zapravo pitanja koja trebaš postaviti sebi. To je “école à penser”. promišljanje i razgovor sa samim sobom o onome što si čuo dovodi do zaključaka koji te čine boljim. Treba sebi postavljati pitanja koja nameću odgovore ne ko je pametniji, nego ko je spreman da svoj stav podvrgne Svetlu.
Mladi Brat:
Rekao sam ti već da me jako privlači red koji postoji u Loži. Napolju, u profanom svetu je gužva, buka, nepravda, informacije bez reda i konca koje udaraju sa svih strana. Ovde, svi znaju gde sede, ko šta radi, kada se govori, kada se ćuti. Volim to. Kao da taj red ima neki tih, lekovit uticaj.
Stariji Brat:
Naravno da ima taj, kako ti kažeš, lekovit uticaj. Seti se našeg mota: “Ordo ab chao”.
Naša Loža je mali kosmos, mali svemir uredjenog poretka. U njoj mesta nisu slučajna, pokreti nisu slučajni, i reči slučajne nisu. Sve ima svoj smisao i značenje. Za profano oko to je možda samo besmislena ceremonija. Za oko učenika, ukoliko si dovoljno strpljiv i ako ga istreniraš, to je pedagoško sredstvo. Red u Loži ti poručuje da svaka stvar ima svoje mesto, da postoji trenutak za govor i trenutak za tišinu i da postoji način da se sukob pretvori u sklad. Ti si lepo rekao: čovek je u profanom svetu zatrpan haosom i nepravdama, i zato ga Loža privlači, jer oseća spokoj reda i smisla.
Mladi Brat:
I ti stvarno veruješ da se taj unutrašnji red može vremenom ”preliti“ u profani život?
Stariji Brat:
Ako se ne prelije, onda smo loši učenici. Svi zajedno. I ti, i ja, i svaki Brat na kugli zemaljskoj. Prava mera uspeha Lože nije koliko je rad bio emotivan, niti koliko je ritual lepo izveden, nego je mera uspeha da li je Brat prestao da viče na ženu i decu, da li je pošteniji u svom poslu i ophodjenju prema drugima, da li manje učestvuje u besmislenim postovima na mrežama, te da li manje ratuje po kafanama i na slavana oko politike ili neke druge prizemne teme. Sve ima svoje vreme i svoje zrenje. Ova naša škola uči tome. Kad kažemo ”promeniti čoveka da bismo promenili društvo“, to nije slogan, to je metod. Najpre se unutar Lože vežbaš da živiš u redu, toleranciji i samokontroli. Onda to nosiš sa sobom kući, na posao, u sredinu koja te okružuje, i pre ili kasnije, svet oko tebe se malo pomeri i promeni… možda samo u poluprečniku tvojih par metara, ali i to je već početak nečeg smisleno lepšeg.
Mladi Brat:
Želim da se vratim na ono što sam ti rekao. Osećam da Loža, ako hoće da bude “école à penser”, mora da bude i mala arena, ali ne arena mržnje, nego arena izazova. Možda je lepši naziv umesto arene… naša Agora. Da se u razgovorima pomalo iznesenim mišljenjima zaintrigiramo, ali plemenito, u kreativnom smislu. Diskretno, kulturno i odmereno. Da time damo impuls jedan drugome. Da se inspirišemo i uputimo na introspekciju, zatim dijalog, a možda i na korigovanje ili promenu stava, ponekad.
Stariji Brat:
Svi će ti reći: ”Da, ako znaš i zapamtiš granicu.“, jer Loža nije ring za isprazno nadgornjavanje i profanizaciju, ali jeste mesto za sukob, iznošenje i sučeljavanje ideja, i samo ideja. Kako to izgleda u praksi? Umesto da raspravljamo ”koja partija je bolja“, govorimo o principu odgovorne vlasti. Umesto ”koji narod je gori ili bolji“, govorimo o dostojanstvu svakog čoveka. Umesto ”koja crkva je prava“, govorimo o slobodi savesti i putu ka Svetlosti. I tu dolazi do izražaja edukativni karakter Lože: Provokacija je da Brat iznese stav koji možda ne prija tvom egu. Zbog koga bi se ti glasno usprotivio, istakao kontra argument. Ali je to svojevrsna ‘’greška u koracima’’. Primarno, Introspekcija je tu da zastaneš i zapitaš se ‘’zašto me ovo toliko peče?’’ Nakon te spoznaje tek, dijalog te uči da ne napadaš Brata, nego da testiraš ideju i mišljenje. Do promene dolazi u svakom slučaju… možda ne promeniš stav, ali promeniš ton, način, motiv. To je već ozbiljna škola. To je baš ono što predstavlja ta formula: ‘’école à penser’’. Ti učiš da misliš, a ne da vičeš. Učiš da prihvataš i drugačije mišljenje i u tome ne vidiš ništa loše. Sve to ti pomaže da detaljnije razložiš unutrašnjost sebe samog i prefinjeno klešeš svoj kamen u tišini.
Mladi Brat:
Dobro, ako je tako, i Loža je škola za mišljenje, kako da znam da li napredujem? Mi ovde ne dobijamo nikakve indekse, nema kolokvijuma, nema ispita.
Stariji Brat:
Ima ispita itekako. Samo su oni malo drugačiji od onoga što spoznaje profani svet. Reći ću ti kako na primer ja merim učenika u sebi. Ovde upamti… možeš imati koji god stepen, najvažniji i najlepši je učenički. Njemu se moramo vraćati uvek i iznova. Dokle god je učenik u tebi, spreman da pita i istražuje sebe i druge, smisao postojanja će imati svoje uporište. Postavi sebi pitanja, bilo pre svakog rada, ili bar jednom u toku godine…
- Pitanje sebi samom:
”Da li danas bolje vladam sobom, nego pre godinu dana?“
‘’Mogu li češće da kažem… pogrešio sam?’’
‘’Imam li bar jedan porok koji si malo stegao ili uspeo da pobedim od kad si ušao u Ložu?’’
Ako je odgovor ‘’ne’’, nešto ne koristiš dobro ovu našu školu. - Pitanje o sebi samom u okviru Lože:
‘’Da li Loža postaje prostor u kome se osećam slobodnije da budem iskren, a ne samo simpatičan?’’
‘’Usudjujem li se da kažem šta mislim, bez agresije, ali i bez dodvoravanja?’’
‘’Poštujem li više Braću sa kojima se ne slažem?’’
‘’Osećaš li bliskost sa njima nakon razgovora i sučeljavanja mišljenja?’’
Ako je neki od odgovora negativan, onda nešto nismo dobro uvežbali ovu našu školu. - Pitanje o sebi samom i svetu koji nas okružuje:
‘’Da li moj profani život liči makar malo na ono što u Loži praktirkujem?’’
‘’Da li mi je teže nego ranije kada vidim nepravdu i da li se trudim da pomognem?’’
‘’Primećuje li neko da ima nešto drugačije u mom stavu, tonu, ponašanju i da li pokušava da čini isto po ugledu na mene?’’
To su ispiti koje stavljaš sam pred sebe. Ti si u isto vreme i onaj koji odgovara na pitanja i onaj koji samog sebe ocenjuje. Koliko si kadar da budeš objektivan i iskren prema samome sebi, toliko ćeš i napredovati. Diploma nije papir, diploma je tvoj karakter koji gradiš i usavršavaš sebi na radost. U Hramu je sada sasvim tiho. Mladi Brat drži kecelju u rukama, kao da drži knjigu koju tek treba da nauči da čita. Toliko toga će tek probati da shvati od rečenog večeras.
Mladi Brat:
Ako sam te dobro razumeo, Loža kao “école à penser” znači da se u Loži uči kako da mislimo, a ne šta da mislimo. Da je zabrana politike i religije zapravo trening samokontrole i poštovanja čoveka pre njegovog stava o politici i religiji. Da je red Lože svojevrsni protivotrov haosu profanog sveta. Da je Loža mala, kulturna arena ideja, a ne ring za rat. Da je misija ove naše škole da nam ugradi kvalitativni minimum ponašanja prema sebi i drugima, zasnovan na univerzalnim principima dobra, i da nas stalno gura preko tog minimuma, prema maksimumu… Jesam li u pravu ako kažem ovako nešto?
Stariji Brat (smeškajući se): Sa stanovišta Tradicije, mogu zaključiti: Rekao si Brate moj. A ono što si ti dodao mišljenju Braće pre tebe, je savremeni jezik, iskustvo čoveka zatrpanog informacijama i nepravdama, koji ovde u Loži traži i nalazi red i duhovni mir, smisao i put. Ako hoćeš da Loža bude prava “école à penser”, zapamti još samo ovo: Ne brani ovde svoju partiju, religiju ili neko tvoje tvrdoglavo mišljenje, već svoju savest. Ne napadaj Brata, već testiraj ideju. I ne traži da svi misle kao ti, već da svi misle odgovorno. Podji uvek od sebe. Onda će se desiti ono što si rekao na početku: obrazac ponašanja koji se ovde uči, prvo unutra, u tebi, a potom i u Loži, polako će se preliti u profani svet. Svi učimo i sve nas uči. Možda nikada nećemo promeniti profani svet (ovde se nadam da grešim) ali, Brate moj, promenićemo bar jednu stvar koja nam je poverena: sebe.
Mladi Brat (tiho):
I možda je to jedina stvar koja zaista može da promeni svet. Gase poslednju svetiljku. Ostaje tišina. Rad se završava, škola se nastavlja…