U mojoj prethodnoj majstorskoj instrukciji na temu Vavilonske kule, a koju možete da pronađete u 58. broju Sirijusa, poigrao sam se sa antropološkom spekulacijom šta je dovelo do izgradnje kule i šta je doprinelo nezavršetku ovog kolosalnog zdanja, rasejanju naroda i nastanku mnogih jezika. Zaklјučak je bio da: „Bog nije morao da silazi i pomuti zidarima jezik. Bilo je dovolјno jedno tehnološko otkriće (cigle i bitumen), slobodna volјa (data od Boga) i nezajažlјiva ambicija moćnika.“
U nastavku obrade ove teme, pozabaviću se značenjem Vavilonske kule u Slobodnom zidarstvu. Tačnije, moralnom poukom koja proizilazi iz priče o njenoj izgradnji. Da bi uspešno izvukli pouku, moramo se pozabaviti i izgradnjom Solomonovog hrama. Poredeći principe izgradnje kule i Hrama, doći ćemo do zaklјučka da ove dve priče predstavlјaju alegoriju o lošem, odnosno dobrom vođenju lože. Ja nisam prvi koji donosi ovakav zaklјučak. Ipak, mnogi pisci su pristupali temi Vavilonske kule ili senzacionalistički ili bogoborački, a vrlo često bogoborački radi senzacionalizma, pa se moralna pouka gubila, a davao materijal antimasonima. Stoga je i moja malenkost, u ime Velikog Arhitekte Univerzuma, a zarad Slobodnog Zidarstva, uzela slobodu da prozbori koju na ovu temu.
Za početak, da se podsetimo šta nam Sveto pismo govori o Vavilonskoj kuli. Iz prvih devet stihova jedanaestog poglavlјa Knjige postanja, vidimo da su stanovnici zemlјe Senara započeli gradnju grada i kule da „steknu sebi ime, da se ne bi rasejali po zemlјi“. Jevrejski istoričar, Josif Flavije, pozivajući se na tradiciju, u svojim Judejskim starinama, objašnjava da su Nojevi potomci započeli gradnju mimo zapovesti Gospodnje da se naselјavaju širom prostrane zemlјe, a ne u jednom gradu: „A sve to kako ne bi došli u iskušenje da u toj gužvi ne zameću kavgu međusobno i počine greh pretpotopske civilizacije.“ Ne morate biti antropolog ili sociolog, pa da primetite da u velikim gradovima ima ozbilјnog klasnog raslojavanja stanovništva, koje u uslovima nemaštine i tiranije dovodi do sukoba i stradanja.
Sveto pismo indirektno, a Flavija eksplicitno, predstavlјaju Nimroda, Nojevog praunuka, kao vladara koji je predvodio izgradnju kule. Jevrejska rabinska tradicija, kao i hrišćanska tradicija, ne gledaju blagonaklono na Nimroda. Uzimaju ga, kao i čitav njegov narod, kao primer lјudskog egoizma i bogoborstva. Kao dokaz ovoj mojoj tvrdnji je i hebrejsko značenje imena Nimrod: onaj koji se buni.
Sa ovakvim predznanjem, uronimo u slobodnozidarsku literaturu. Počnimo od tekstova Starih dužnosti (eng. Old Charges, fr. Anciens devoirs). Najstarije tretnutno poznato spominjanje Vavilonske kule u slobodnozidarskom kontekstu se javlјa u rukopisu Regius (lat. Codex Regius) iz 1390 godine. Iako je verovatni autor bio monah, ovde ima malog odstupanja od biblijske priče. Naime, kulu zidaju od kreča i kamena, a ne od cigli i bitumena, a izgradnju predvodi Nabukodonosor. Direktne moralne poruke nema, ali kako se par redova po spominjanju kule spominje Gospod Isus Hristos, sa sigurnošću može da se zaklјuči da je moralna poruka ona koju dele Hrišćanstvo i Judaizam.
Rukopis Metjua Kuka iz 1450. godine, tekst koji takođe spada u Stare dužnosti, donosi nam malo drugačiju perspektivu. Pozivajući se na Sveto pismo, ali pre svega na Polikronikon, sedmotomo delo benediktanskog monaha Ranulfa Higdena iz prve polovine četrnaestog veka, rukopis nas takođe obaveštava da je Nimrod onaj koji je započeo izgradnju Vavilonske kule. Ali nas takođe informiše i da: „i on pouči svoje radnike u veštini mera, i imao je sa sobom mnoge kamenoresce, više od 40 hilјada. I lјubio ih je i štitio.» Razumno je postaviti pitanje zašto jedan benediktanski monah iskače iz tradicije i blagonaklono govori o Nimrodu? Takođe, zašto rukopis Metjua Kuka prenosi Higdenov Polikronikon?
Hajde da, simbolički rečeno, zapratimo „trag novca“, tačnije vezu između Katoličke crkve i zidarskih cehova u četrnaestom i petnaestom veku u Engleskoj. Ovaj period je period izgradnje katedrala. Zidari su, u to vreme, zbog svog zanata, jedini mogli slobodno da se kreću od grada do grada. Neko ko je mogao da im ograniči kretanje je bio monarh u svojoj samovolјi. Autor Polikonikona je bio i savetnik engleskog kralјa Edvarda III kome je Polikronikon bio, na kralјev zahtev, predstavlјen. Ne možemo da sumnjamo kako je Edvard III podučen tome da poštuje važnost određenih zanata, naročito ako to ide na ruku crkvi. U interesu zidara je bilo da zadrže slobodu kretanja, pa je pozivanje na drevne događaje gde vladar ima jaku vezu sa zidarima, takođe bilo pogodno. Priznajem, prethodno izneto je moja spekulacija i zahteva dodatno i dublјe istraživanje radi potvrde.
Anderson nam u prvoj slobodnozidarskoj konstituciji, uvodeći novi pogled na priču o izgradnji kule, prenosi da je „Nojevo potomstvo, 101 godinu posle potopa, u zemlјi Senaru, započelo zidanje grada i velike kule, da bi sebe proslavili imenom i sprečili svoje rasejanje. Iako su delo doveli do strahovite visine, te svojom taštinom izazvali Boga da spreči njihove naume tako što im pomete govor, što izazva rasejanje, ipak njihova veština u zidarstvu nije manje za slavlјenje: proveli su više od 53 godine u tom čudesnom delu, a po rasejanju poneli su moćno znanje sa sobom u daleke krajeve, gde su od njega imali dobru korist pri utemelјenju svojih kralјevstava, republika i dinastija. Iako je kasnije to znanje u većem delu zemlјe bilo izgublјeno, naročito je sačuvano u Senaru i Asiriji, gde NIMROD, osnivač te monarhije, posle rasejanja sagradi mnoge sjajne gradove, kao što su Ereh, Akad i Halani u SENARU; odakle je potom izaišao u ASIRIJU, i sagradio Ninivu i druge gradove.»
Dakle, Anderson ima dva cilјa. Prvi je da istakne drevnost zidarskog zanata, pa samim tim i drevnost zidatske tradicije i znanja koja danas mi koristimo u spekulativnom zidarstvu. Drugi cilј je da istakne da izgradnja pobuđena lјudskom taštinom, odnosno u slavu monogobožačkih kultura, ne donosi plodove. Izgradnja u slavu Boga, kao moralnog autoriteta, jedina je ispravna. Andersonova konstitucija predstavlјa formalnu osnovu za kasniju autoritativnu slobodnozidarsku literaturu, koja se jasno opredelјuje prema izgradnji Vavilnonske kule.
U postpotovskoj civilizaciji, počev od Noja i njegovih sinova pa na dalјe, možemo govoriti o liniji zidara koji su morali da poseduju određena tehnička znanja i veštine kako bi izvodili gradnju. Ta znanja i veštine jesu potreban, ali ne i dovolјan uslov da gradnja bude uspešna. Tek kad je izgradnja u ime Velikog Arhitekte Univerzuma, dakle u ime i poštujući moralnost, ona dovodi do uspeha, a na radost svih.
Masonski autor, Džordž Oliver, izdao je 1823. godine knjigu „Slobodnozidarske starine». Sam naziv govori da su mu, makar za strukturu knjige, kao inspiracija poslužile Flavijeve «Judejske starine». Kroz svoje delo, on obrađuje istoriju zidarstva praralelno sa istorijom drevnih misterija. Kroz više poglavlјa, on zaklјučuje da zidarstvo koje ide pod ruku sa misterijama, biva neuspešno ukoliko su te misterije u službi idolatrije i paganskih bogova. Kao vrhunac ovog vida bogoboračke saradnje između zidarstva i idolatrije predsavlјa primer izgradnje Vavilonske kule. I on se bavi lјudskom taštinom kao jednim od pokretača izgradnje kule, ali obrađuje i neodgovornu lјudsku prirodu sklonu nekritičkom i brzom usvajanju neproverenih novotarija, te zanemarivanju moralnih zakona.
Brat Albert Makej predstavlјa antipoda Džordžu Oliveru. Koliko Oliver insistira na hrišćanskim osnovama Slobodnog zidarstva, Makej smatra to pogrešnim. Čak Brat Makej svoje neslaganje sa Bratom Oliverom iznosi i u jednoj svojoj knjizi. Zato on predstavlјa idealan sledeći izvor na temu Vavilonske kule. U svojoj Slobodnozidarskoj enciklopediji iz 1873, pod oderdnicom Babel (engl.. Babel), on daje kritiku na Oliverovu knjigu „Slobodnozidarske starine“ u smislu istorijske tačnosti. Moram da naglasim da dobar deo „Starina“ nema nikakvu istorijsku osnovu. Ali, Makej takođe ističe da postoji jasna simbolička i alegorijska paralela izgradnje kule i Hrama sa našim ritualom. Bog je, zbog lјudske taštine i inata, prekinuo izgradnju Vavilonske kule pomešavši jezike graditelјima. Tada je „reč privi put izgublјena“. Ponovo je pronađena vekovima kasnije, prilikom izgradnje Hrama Boga Jedinoga, Onog Koji Jeste, Solomonovog hrama.
Kako je, po masonskim izvorima, bila organizovana izgradnja Solomonovog Hrama?
Izgradnju predvode Solomon, kralј Izraela; Hiram, kralј Tira; i Hiram Abif, glavni arhitekta i majstor rada. Ovaj trojac predstavlјa simbol skladnog jedinstva suverenosti, resursa i veštine, odnosno mudrosti, snage i lepote. Sva trojica u istoj ravni, na libelo služe Delu. Radna snaga je podelјena u tri razreda, tri stepena: nosači – učenici, klesari – pomoćnici i nadzornici – majstori. Količina žita, vina i ulјa, kao nadnica je dodelјivana na osnovu stepena, a da bi se znalo ko je koga stepena među desetinama hilјada graditelјa, prepoznavanje je vršeno na osnovu rukovanja i reči koja je odgovarala stepenu. Sve ovo nam je dobro poznato iz rutuala.
Bitno je istaći da je samo podizanje hrama bilo u tišini. Sav materijal, drvo i kamen, pripreman je van gradilišta i dopreman već obrađen, a to sve da bi na mestu gradnje vladali sklad i tišina. Dakle, rad je izvođen u ime i Delo je bilo namenjeno Velikom Arhitekti Univerzuma. Kada se deluje zarad i u ime «večne, svemoguće, nepromenjive mudrosti, najuzvišenije inteligencije i neiscpne lјubavi», kad se poštuje moral koji nam je Bog uklesao u scra prilikom našeg začeća, kad se organizacija i hijerarhija pravilno upotreblјavaju, zidarska tehnička znanja dovode Delo do uzpešnog svršetka.
Kao što je već rečeno, tradicija smatra Nimroda prvim silnim među lјudima. Ako ga posmatramo kroz prizmu današnjeg Slobodnog Zidarstva, on je bio starešina lože. Simbolički rečeno, u njegovim rukama su bili čekić i plameni mač. Uprkos dobroj volјi i nameri radnika graditelјa, njegov ego, bogoborački prkos i moralno opadanje, to brdo vlasti na koje se popeo misleći da bolјe vidi, a oko toga se autoritativni masonski autori slažu, je doveo do propasti dela njegovog naroda. Kao što je Vavilonska kula postala spomenik lјudskoj taštini, tako i svaka loža može da postane svojevrsni „mali Vavilon“ ako starešina dozvoli da ego, sujeta i vlastolјublјe prevladaju nad smirenošću i službom. Nimrod je prvi silni među lјudima, ali i prvi primer pogrešno shvaćene moći – moći koja ne gradi, već rastvara zajednicu, zbunjuje govor i razbacuje braću na sve strane. Starešina koji sluša samo sopstveni glas, koji zaboravlјa na zapovesti morala i na ograničenja sopstvene lјudske prirode, ponavlјa nimrodovsku grešku: od lože pravi kulu za svoje ime, a ne hram posvećen Velikom Arhitekti Univerzuma.
Suprotno tome, gradnja Solomonovog hrama pokazuje obrazac ispravnog vođenja – obrazac u kome su kralј, saveznik i majstor sjedinjeni u harmoniji mudrosti, snage i lepote. Tamo gde je Nimrod okuplјao lјude oko sopstvene pobune, Solomon, Hiram kralј Tira i Hiram Abif okuplјaju radnike oko zajedničkog Dela i višeg cilјa. Starešina lože pozvan je da se ugleda na taj trojac: da vlada bez tiranstva, da rukovodi bez oholosti, da upražnjava disciplinu bez surovosti. Kao što su kamen i drvo za Hram pripremani u tišini, daleko od mesta gradnje, tako i on treba da priprema odluke u tišini sopstvene savesti, pre nego što ih iznese pred Braću.
Stoga se od starešine očekuje da u svakom trenutku ima na umu da je loža zajedničko gradilište, a ne njegov lični posed. Nјegova prva dužnost nije da vlada, već da služi: da miri tamo gde prete podele, da podiže tamo gde neko posrće, da stalno podseća da se u Loži ne zida kula slave jednog čoveka, već duhovni hram čitavog bratstva. Ako u srcu njegovom preovlada Nimrod, reč će se ponovo izgubiti, i umesto harmonije nastaće pometnja. Ako, pak, sledi primer Solomona i Hirama, loža će postati živi odraz Hrama – mesto gde su red, bratska lјubav i istina temelј, zidovi i krov našeg zajedničkog dela.
„Čekić u mojim rukama nije oruđe vladanja, već oruđe SLUŽENјA. On simbolizuje obavezu da vodim – ali i da slušam, da usmeravam – ali nikako da vladam. PLAMENI MAČ neka nas podseća da je ISTINA naš štit, a PRAVDA naš mač. Nјime se ne borimo protiv lјudi, već protiv tame neznanja, sopstvenih slabosti i svega što preti da ugasi svetlost u našem Hramu. U ovom času, obećavam pred vama, Braćo, da će INTERES LOŽE uvek stajati iznad mojih ličnih želјa. Svaku odluku doneću u slavu VELIKOG ARHITEKTE UNIVERZUMA, na dobrobit naše Obidijencije i na čast slobodnog zidarstva.“