ὁδὸς ἄνω κάτω μία καὶ ὡυτή
Heraclites, I. p. 89 Fr. 60.
ἔγειρε καὶ περιπάτει
Sveto pismo Novoga Zaveta, Dela apostolska 3: 6
“Meine Seele führt mich in die Wüste, in die Wüste meines eigenen Selbst”
Karl Gustav Jung, Liber Novus, strana 235
نخست روز خاطرم سپھر برترز می
جست دوزخ و بھشت و قلم و لوح در
ست فکر از معلم مرا گفت پس ت
ست با دوزخ و بھشت و قلم و لوح
Omar Kajim, Rubaije
.
Probudio sam se opružen na crvenom pesku, koji je oko mene uvijao vetar. Na nebu bez oblaka pržilo je sunce u visokom zenitu. Iz nekoga razloga, pomislio sam da je „tačno podne.“ Imao sam osećaj da je podne bilo vreme u kojem nešto započinje, ali nisam mogao da se setim šta je to što bi trebalo da počne. Vetar je zvučao poput tihog šapata ženskog glasa, koji je saopštavao svoju važnu tajnu, ali nisam mogao da razumem reči koje izgovara. Podigao sam se na kolena, sklopio oči i osluškivao šapat vetra. Prizori i reči su polako počeli da se oblikuju:
„Videh svetlo i začuh glas u četiri vetra, koji je razotkrio trgovca iluzijama tamo negde na jugu, a njegovi ga omrznuše i iskoreniše iz vascele zemlјe. Nakon toga, svenulo je i divlјe drvo na severu, i njegovo uvenuće u čudu i zaprepašćenju videše svi narodi, čak i oni na tuđinskim ostrvima. Tada se otkri i Princ Tame, i pred narodima sveta razotkriše se njegove misterije i sav njegov sram, bruka i propast, jer svetlo ih je obasjalo. “1
Ne znam da li je to bila vizija izazvana snagom sunca, ali odjednom sam se, uprkos vrelini koja me je okruživala, stresao od osećaja jeze. Po prvi put od buđenja shvatio sam da se ne sećam ni ko sam ni odakle sam. Znao sam reči i pojmove, ali o samome sebi nisam znao ništa. Uhvatio me je strah. Nisam znao odakle sam došao, kako sam se našao u ovoj pustinji sazdanoj od peska boje rđe, niti sam znao gde sam se uputio. Udahnuo sam duboko kako bih se smirio, i počeo polako da gledam oko sebe. Na sve strane pružala se nema pustinja sa svojim beskrajnim dinama. Pribravši se, počeo sam po položaju kretanja sunca da određujem strane sveta. Na severu, ugledao sam krošnje velikoga bagrema u čijoj se senci nazirao sveže iskopani grob.
Prišavši grobu, videh da je tri stope širok, pet stopa dubok i dugačak sedam stopa. Grob je bio prazan, iako je zemlјa u njemu bila natoplјena krvlјu. Nemo sam zadrhtao…
Na zapadu, pustinja se pružala ka nekoj čudnoj, okeanskoj tami iznad koje je bilo nebo ukrašeno crnim i sivim oblacima, koji su ličili na vrišteće demone. Iako ga nisam video, osećao sam da se tamo negde u dalјini nalazi divlјe, tamno i negostolјubivo more izgublјenih sećanja. Čuo sam vriske dozivanja njegovih talasa i osetio strah i gnušanje.
Na jugu sam video ostatke trgovačkog karavana. Ljude i životinje je neko surovo pobio, a crveni pesak je polako gutao njihove ostatke, koje su već napale muve i lešinari. Kada sam se malo približio prizoru, susreo sam se s mrtvim pogledom vođe karavana, kome je neko rasporio utrobu horizontalnim udarom sečiva. Učinilo mi se da mi je likom bio sličan, ali mlađi i nesvesno sam opipao svoje lice. Tada mi kroz glavu prođoše reči: „Evo trgovca iluzijama, onoga koji je mislio da sve što postoji ima cenu u novcu. Mislio je da će ga ono što je stekao pogodbama slediti i u smrti, ali je ipak sve što je imao ostavio za sobom.“ Vetar je šaputao reči pesme filosofa, napisane poput epitafa pohlepi:
„Avaj, kako neznanje nesrećnike s puta izgoni!
Nećeš u drveta krošnji pronaći rudnike zlata,
niti u grozdu bogatom bisere sjajne…
Jer ono najveće dobro što žele
ne mogu slepci da otkriju,
niti da ispod zemlјe pronađu,
ono što nad svodom nebeskim hodi.“2
U nesagledivoj dalјini na istoku nazirali su se obrisi grada. Uputio sam se ka njemu. Čudilo me je to što u vrelini pustinje ne osećam ni žeđ ni glad, niti je vreli pesak pržio moje bose tabane onoliko koliko bih to očekivao. Dok sam išao ka gradu, po prvi put mi se pogled zaustavio na mojoj odori. Zapravo, to je bilo obično parče bele tkanine sa nekoliko crvenih fleka, nalik na sasušenu krv. Odjednom, bez upozorenja, pojavilo se sećanje na skidanje poveza sa očiju i na mačeve, preteći uperene ka meni – a zatim, na ogledalo. Opet sam počeo da se pitam: „Ko sam ja?“, „Odakle sam došao?“, i, „Gde idem?“ Pustinja se uvijala oko mene poput pohotne lјubavnice koja ne pušta svoj plen, a njen glas mi je tiho šaputao: „Uputio si se sa Zapada na Istok…“ Zastao sam i upitao je: „Da li to nešto znači?“, a vetar je poslao odgovor: „Da, to znači da si pronašao ono što si tražio i da se sada vraćaš sa svoga puta.“ Upitah tada moju saputnicu: „A šta sam to pronašao?“ Nјen odgovor bio je brz i nemilosrdan: „Pronašao si ono za čime si tragao, ali si, zauzvrat, izgubio samoga sebe. Svako znanje ima cenu, a ti si svoju platio.“
Pogled mi je tada pao na pustinjski pesak koji se prostirao ispred mene. Odjednom, na sve strane ispred mene pružali su se lјudski ostaci: ukrštene kosti i na njima lobanje, koje su nemo zurile u mene iz pustinjskog peska. Pokolј! Genocid! Upitah tada „Gospu od Vihora“, kako sam je u svojim mislima nazvao: „Ko je pobio ove nesrećne lјude i zbog čega nisu sahranjeni, nego im vetar večito proždire ostatke?“ Moja nevidlјiva saputnica smireno mi je odgovorila: „Nisu znali svetu reč i svi su poklani: muškarci, žene i deca.“ Tada mi se javila slika pred očima. Na nekoliko trenutaka pustinju oko mene zamenila su polјa zlatnoga žita, čije se klasje vijorilo na vetru ispod plavog horizonta. Odjednom, setih se reči „Šibolet“, klas žita. Da bi žito niklo u pustinji, tle je moralo da se natopi krvlјu profanih. Tada sam shvatio da je pustinjski pesak po kome hodam crven zato što je natoplјen krvlјu.
Pao sam na kolena, uzeo jednu od lobanja i video da je dečija. Glasno sam zaridao…
Prekorio me je glas moje nevidlјive saputnice: „Zar si već zaboravio velike lekcije filosofa, da je strah putokaz ka lјubavi, te da ne postoje dobro i zlo, ispravno i pogrešno, nego da su i jedno i drugo tek manifestacije iste sile?“3 „NE!“ Povikao sam ka vetru. „NE! Zlo postoji! Ubijanje nevinih jeste zlo!“ Podruglјivi vetar mi je odgovorio: „Saputniče, ti dobro znaš da među lјudima nema nevinih. Takođe, znaš i da duh ne umire, samo se vraća u naručje Tvorcu, tamo gde nema mrtvih. Skupo si platio te lekcije, da bi ih sada tako olako zaboravio.“ Negodovao sam u sebi i dalјe, ali sam se i prisećao reči Proroka:
„Narod koji je u tami hodio vide svetlost veliku,
i onima koji borave u Zemlјi seni smrtne, svetlost zasija.“4
U svom svome jadu uspravio sam se na kolena i nastavio da hodam ka gradu koji se nazirao ka istoku. Zbog kostiju više nije bilo moguće da se krećem u pravoj liniji, nego sam morao da se krećem i po dijagonali, kako ih ne bih gazio, uvek u istom ritmu od pet koraka: tri koraka napred, jedan desno, jedan levo, pa opet isto. Vetar me je nemo pratio kroz to nepregledno groblјe, kao da je i sam odavao poštu pokojnicima. Na domaku mosta, koji se ka kapijama grada pružao preko bezdanog ambisa, morao sam da dijagonalnim kretanjem preskočim neke sveže iskopane grobove, između kojih nije bilo prolaza. Načinivši i ta tri poslednja koraka: desni, pa levi, i opet desni, prešao sam most i stigao do kapije grada, dok se sunce već uveliko spustilo negde daleko, na tamnom zapadu iza mojih leđa, i svojim krvavim zracima obasjavalo kamene zidove grada ispred mene. Upitah „Gospu od Vihora“ koji je ovo grad, a njen glas mi se javi najtišim mogućim šapatom i reče: „Ovo je Mahabon, utoka nade.“
Osetio sam oštar bol u glavi, kada su sećanja počela nezadrživo da mi naviru u svest. Ta reč je, znao sam, bila važna! Podigoh ruke ka nebu i spustih ih na kolena, a iz grudi mi se ote uzdah: „Gospode, Bože moj.“ Odjednom, osetio sam kao da mi se veliki teret spustio sa duše. Moja saputnica mi tada reče: „Ne mogu da te pratim dalјe. Stražaru na ulazu reci da te je Vladar Svega iz središta kruga poslao kod kovača, Tovel Kaina, a on će te uputiti gde dalјe da ideš.“
Prišavši stražarima shvatih da oni nisu bili lјudska bića, nego nekakvi automatoni, sačinjeni od tamne bronze. Na čelu im je bio utisnut broj 756, a u rukama su držali dugačka koplјa i nemo me posmatrali svojim mrtvim očima. Uprkos svemu, više nisam osećao bilo kakav strah i samo sam izgovorio ime koje mi je bilo naznačeno. Propustili su me bez reči, isprativši moj ulazak u grad pogledima koji su i dalјe bili mrtvi, ledeni i prazni. Zapitao sam se da li bih i ja završio na pustinjskom pesku, poput onih ispred grada, koji nisu znali reč „Šibolet“, da nisam znao da im saopštim kod koga idem. Mašina nema dušu, nju vode jedino njeni algoritmi. Ulice grada bile su gotovo puste, tek bih ponekad susreo ponekog starca, koji bi iz svojih prlјavih i otrcanih prnja radoznalo pilјio u mene, kao u očiglednog došlјaka.
Spustivši se ulicom posutom krupnom kaldrmom, prašnjavim putem koji je vijugao između visokih kamenih zgrada istočnjačke arhitekture sa uskim prozorima, konačno stigoh i do kovačnice Tovel Kaina,5 džinovskog čoveka bledoga lika, tankih usana, obrijane lobanje i užarenih crvenih očiju, koji je na svom nakovnju nešto udarao ogromnim malјem, ne obraćajući pažnju na mene. Strplјivo sam ćutao i čekao. Shvatio sam da sam se negde na svom putu naučio strplјenju i da nisam uvek bio takav.
Čekajući zanatliju da završi svoj posao, misli su mi se opet vratile na crvenu pustinju, koja me je ovde dovela. Odjednom, počeo sam da shvatam da su lјudski ostaci koje sam tamo video, zapravo bili ostaci svih mojih kajanja, grehova i dilema, svega što me je teralo da pokušavam da oblikujem svet, kako bih ga potčinio svojoj volјi i hirovima. Ta pustinja i taj genocid u njoj bejahu slike stanja moje duše, žal za svim propuštenim prilikama i svi oni zaboravlјeni gresi prema Bogu i prema bližnjima. Živeo sam život u kome je bilo toliko malo lјubavi, a toliko mnogo samolјublјa. Svaki greh bio je novi akt nasilјa, pre svega nad sopstvenom dušom, iako mi je drevna mudrost nalagala da ne učinim bilo šta što bi duši moglo da naudi. Izigravao sam prijatelјa mudrih, a često se nisam pokoravao njihovim poukama, nego sam robovao samovolјi. Nisam uvek štitio mladost i nevinost, iako sam se na to obavezao. Srce mi je često bivalo tvrdo, onda kada je trebalo da bude milostivo. Koliko sam samo puta bio gord, koliko puta su me obuzimali samoživost, srebrolјublјe i gnev, a zatim letargija i očajanje, koliko puta sam bio lenj, apatičan i zavidan, a istovremeno mislio da sam dostojan svetske slave, uzvišenih zvanja i raznih počasti. Prisećao sam se nekakve verzije samoga sebe, koja mi se sada gadila, a cenu svojih grešaka platio sam time što sam zaboravio ko sam, odakle dolazim i gde idem. Konačno, shvatih da sam sve ono za čim sam žalio, ostavio u crvenoj pustinji iza sebe. Ono što mi je tamo izgledalo kao lјudski ostaci, zapravo su bili svi oni okovi i teški metali, koji su me vezivali za svet koji sam iza sebe ostavio.
Dok sam tako, ni sam ne znam koliko dugo, prebirao svoje misli i sećanja na sve radosti i kajanja u životu, kovač je završio svoj posao. Gledao me je nemo i pružao mi je nešto iz svoje ruke. To je bio klјuč, ali od slonovače, a ne od metala, što me je začudilo. Uzeo sam klјuč, koji je na kraju imao latinično slovo „Z,“ i nemo klimnuo glavom u znak zahvalnosti. Tada su se na istoku oglasila zvona sa ogromnog Zigurata, koji se nalazio uzidan u brdo na samome kraju grada.
Tovel Kain je nemo ispružio ruku i kažiprstom mi pokazao da treba da se uputim u tom pravcu. Zvona su sablasno odjekivala dok je nevidlјivi hor pevao deonice iz „Rekvijema.“ Uputio sam se uz nepregledne stepenice i posle dugog uspona najzad stigao do masivnih dveri. Sunce je odavno otišlo na svoj zapadni počinak, a nebo prošarano oblacima osvetlјavao je crvenkasto obojeni žeteočki mesec. Bila je tačno ponoć letnje dugodnevice i znao sam da je tako, iako mi nije bilo jasno kako to znam. Otklјučao sam masivne dveri klјučem koji mi je dao kovač i stupio u pravougaoni hram, u čijem središtu me je dočekala prilika u beloj odori optočenoj crnim rubom.
Ispod kapulјače u kojoj se nije naziralo lice, začuo sam snažan i odsečan glas: „Dobrodošao, putniče! Dugo si lutao po svetu tražeći svoj put. Da bi stekao mudrost, na tom putu si žrtvovao sve, pa čak i sećanje na samoga sebe. Tvoju veliku žrtvu nagradila je gospa Sofija, personifikacija drevne Mudrosti, koja te je ovde dovela. Da, to je bio onaj Glas iz Vihora, koji si čuo u pustinji koju zovemo „Nigredo.“ To je bilo ono poslednje preostalo malo svetlo, koje te je kroz nju vodilo. Putovao si dugo i daleko da bi stigao na ovo mesto, prošao si i kroz strašni „Nigredo“, tu Dolinu seni smrti i konačno stigao na kraj svoga puta. Na svome putovanju pronašao si tri nove vrline: tihovanje, poslušnost i odanost i one će te voditi odavde, pa nadalјe. Sada i ovde biće ti dato novo ime i poverena tajna koju ćeš zauvek nositi u duši, poput pečata stvaranja kojim te je žigosao sam Tvorac. Ti si sada u središtu kruga, ti si sada Osovina sveta, ti si Nepokretni Pokretač, ti si onaj koji je za sobom ostavio sve svoje želјe, nadanja i kajanja; ti ćeš sada započeti iscrtavanje sopstvene kružnice, kojoj nikada neće biti kraja. Došao si na tačku gde se paralelne linije presecaju, gde dan i noć, život i smrt, poredak i haos egzistiraju istovremeno. Nalaziš se na tački kvantnog paradoksa; racionalni svet i njegovi zakoni sada su iza tebe i neće te opterećivati u tvom putovanju ka zvezdanim prostranstvima.
Tvoje jedine granice, od sada, pa nadalјe, biće tvoja misao, tvoja imaginacija, tvoja volјa i tvoja strast. U sebi si objedinio principe Haosa iz koga je sve nastalo i Poretka koji je uredio Tvorac i tek sada si potpun i ceo, pun, a ne prazan. Postao si jedno sa Jednim, postao si jedan od sedam, sabrao si ono što je izgublјeno i vreme ti je da pođeš ka granicama koje još uvek nisu ni stvorene. Gradio si Hram na zemlјi, a sada te čeka večna gradnja Hrama u prostoru iznad Nebesa i spoznaja tajni koje još nisu ni nastale.
Dobrodošao u svoju grobnicu, Tajni Majstore!“
Saslušavši propoved Smrti, koja je stajala ispred mene, mirnim i sigurnim korakom uputio sam se ka svojoj grobnici, najzad potpuno siguran da smrt nije kraj, nego početak, samo još jedna vrata ka neslućenim tajnama tvorevine Arhitekte Svih Svetova.
LITERATURA:
- 1 Jakob Beme, Aurora (poglavlјe 61 i 62)
- 2
- 1 Eheu quae miseros tramite deuios
- 2 Abducit ignorantia!
- 3 Non aurum in uiridi quaeritis arbore
- 4 Nec uite gemmas carpitis,
- 15 Sed quonam lateat quod cupiunt bonum,
- 16 Nescire caeci sustinent
- 17 Et quod stelliferum trans abiit polum,
- 18 Tellure demersi petunt. Boethius, Consolatio Philosophiae (Liber III, Metrum VIII)
- 3 Martin Buber, Good and Evil: Two interpretations (part one, pg. 97, 953)
- 4 Sveto Pismo Staroga Zaveta, Knjiga Proroka Isaije, 9: 1 (prevod Dragan Milin, Beograd 2022)
- 5 Sveto Pismo Staroga Zaveta, Knjiga Postanja, 4: 22 (prevod Dragan Milin, Beograd 2022)