U Septembru mesecu 6015 godine na svojoj Fejsbuk stranici sam objavio, preciznije, prosledio sledeću priču;
”Priča o četri sveće”:
U prostoriji su polako gorele četiri sveće. Bila je gotovo potpuna tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva sveća reče:”Ja sam MIR – ljudi me ne uspevaju sačuvati, mislim da ću se ugasiti”. I odmah se ugasila.
Druga sveća reče: ”Ja sam VERA – nažalost, mnogi ljudi smatraju da nisam neophodna, nema smisla da gorim i dalje”. Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treća sveća je žalosno progovorila: ”Ja sam LjUBAV – Nemam više snage, ljudi me često zaboravljaju i stavljaju po strani. Čak zaboravljaju da vole one sebi najbliže.” I istog momenta se ugasila.
Ne dugo zatim, u sobu je ušlo dete. ”Šta je ovo? Trebalo je da gorite do kraja.” I rekavši to, počelo je plakati. Tada se oglasila četvrta sveća:” Ne boj se, dok god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće. Ja sam NADA.”
Sa sjajem u očima, dete je uzelo sveću ”Nade” i zapalilo ostale sveće. Plamen nade bi uvek trebalo da tinja u našem srcu, kako bi svako od nas mogao da održi, veru, mir i ljubav.
Na ovu priču koja je u meni izazvala buru osećanja, potpuno sam zaboravio gonjen nemilosrdnim životnim obave-zama. Prošlo je par meseci od tada, kada sam negde posle Nove Godine, rasterećeno ”surfujući” internetom ponovo naleteo na tu priču na mojoj Fejsbuk stranici. Bio sam poprilično iznenađen kada sam primetio da je ova malena priča izazvala 152 komentara… Analitičan po prirodi pokušavao sam da rastumačim sebi, koga je sve ova priča dotakla…
Većinom su to bile predstavnice ženske populacije, što je i logično jer ovako iskrena i jednostavna priča najlakše nalazi put do ženskog srca. Bilo je tu i Jugo – nostalgičara, ekstremnih nacionalista, filosofa, nihilista, obi-čnih malih ljudi… Po geografskoj rasprostranjenosti od San Dijega, Astorije i Njujorka, preko Nice, Pariza, Beča, raznih gradova Nemačke i svih bivših republika nekadašnje Jugoslavije.
Navešću nekoliko komentara koji su na mene ostavili najveći utisak:
Kažu da je mržnja nedostatak ljubavi, suza nedostatak smeha, nemir nedostatak mira. Pa onda krenimo da više volimo, da se nasmejemo, da nađemo mir i spokojstvo u našim dušama i onda će ceo svet biti lepši, veseliji, zdraviji… Pa će i NADA zauvek biti u nama a njen plamen se neće nikada ugasiti.
Lepo, baš lepo! Hvala!
Nada, nikad ne umire, tako je i u Pandorinoj kutiji, svi su se pitali šta je bilo u njoj i u njoj je bila NADA.
Kineska izreka vezana za NADU…”Kad’ izgubiš OBRAZ, nisi izgubio NIŠTA. Kad’ izgubiš ZDRAVLjE, izgubio si POLA. Kad’ izgubiš NADU, izgubio si SVE!!!
Prekrasna poučna prikazna…Verata i Nadežta se stolb da se živee životot…
Čovek koji ne živi u nadi i nema se čemu nadati je ”mrtav čovek”. Nada poslednja umire..
NADA, održava nas u svakom našem padu, nadajući se znači izboriti se… POBEDITI!
Budimo uvek deca, nedajmo da nam gase sveće! Ako se ponekad neka ugasi uz malo truda je možemo opet upaliti!
TO SU ČETIRI FAKTORA LEPOTE ŽIVOTA, BEZ KOJIH NESREĆNO ŽIVIŠ. ŠTA ĆE TI SVO BOGATSTVO SVETA AKO NEMAŠ LjUBAV, MIR, VERU I NADU U SEBI. ŠTA TE ONDA VODI UŽIVOTU? KOJI MOTIV?
Sve ovo me je nateralo da ponovo pročitam ovu kratku pričicu koja je izazvala ovoliko komentara. Već danima o njoj razmišljam. Sećam se šta mi je tadašnji brat Besednik rekao u ritualu posvećenja moga braka:
”Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči.
I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
Iako razdam sve imanje svoje, i ako predam sve svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.
Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav ne veliča, na nadima se.
Ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu.
Ne raduje se nepravdi a raduje se istini.
Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
Proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati, ljubav se ne može potrošiti.
Još nešto znamo i nešto prorokujemo.
A kada dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto.
Kad ja bejah malo dete, kao malo dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah, a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo.
Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.
A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.
Poslanica Korićanima,1.13.”
Preispitujem sebe. Šta meni znače ove četiri sveće? One su osnovni postulat moga života. Bez njih ja bih bio izgubljen, moje bivstvovanje nepotpuno, život uzalud potrošen.
Mir!
Ova troslovna reč koja je u nemirnim danima bezbrižnog detinjstva bila ta koja je artikulisala dozvoljenu granicu nesta-šluka.
Želja tokom bezrazložne NATO agresije. Spokoj koji osećam čitajući rituale. Koliko sam samo puta izgovorio: ”Neka na Zemlji vlada mir”. Ponavljao kao mantru.
Vera!
Bez nje je život obesmišljen. Verujem u čistotu bratskih namera. Istrajavam na putu bez povratka. Ona me vodi dok tragam za izgubljenom reči. I opet stihovi. Moji!
Tražim te satima, danima, mesecima, godinama…
Drugi te traže još duže, decenijama, vekovima…
Izgubljena reč neprevaljena preko usahlih usana mrtvoga majstora.
Neki nestrpljivi, sujetni, bahati, htedoše je zgrabiti na silu!
Ubi ga prejaka reč!
Da živi u večnosti…
Ljubav!
Pokretačka snaga ljudskoga roda. Iz ljubavi se rađamo. Uz ljubav odrastamo. S ljubavlju sazrevamo. Iz ljubavi se razmnožavamo. Zbog ljubavi ratujemo. Od ljubavi umiremo.
”Neka ljubav vlada među ljudima”. Usklik kojim se slavi njena snaga zauvek odjekuje u mojim ušima.
Nada!
Zvezda tinjalica. Neniklo seme na kome počivaju vera i ljubav. Feniks ptica sazdana iz pepela. Plamičak koji greje srce, bodri dušu, oštri razum… To je ono što nas tera da prevaziđemo uvrede, zaboravimo zlonamerna podmetanja. Pogled brata iz kojeg isijava ljubav, vera u pronalaženje davno izgubljene reči, želja za pronalaženjem mira. Lagana drhtavica koja se prenosi preko stisnutih šaka u bratskom lancu, sa brata na brata.
Treba se zagledati u svoje srce. U njegovoj čistoti pronađi iskru nade, plam ljubavi, nesalomivu veru i spokoj. Spoznati samoga sebe. Pa tek onda suditi o drugima. Inicijacijom smo dobili nadu, obnovili veru, pronašli bratsku ljubav koja će nam pomoći da pobedimo usplahireno srce i pronađemo spokoj.
I danas, na Svetoga Savu, krsnu slavu ove Poštovane Lože, probuđene, ispravno sazvane i propisno osvećene, sakupili smo se draga braćo sa nadom da činimo pravu stvar, sa verom da smo na ispravnom putu, da uz uzajamnu bratsku ljubav nađemo mir u ovom turbulentnom vremenu.
Brat Z.T. m.k.u.