35-4 “Onaj ko kaže da je na Svetlu, a mrzi svoga brata…”

ili

lični sukobi u loži kao prepreka na putu ka duhovnosti

Dobili smo ozbiljan zadatak u vezi pisanja radova na temu svakog pojedinačnog postulata u masonskom Dekalogu. Nadovezaću se na niz već urađenih radova koje su naša braća napisala, a i kao podstrek za one koji to još nisu ništa napisali. Moja tema je velika deseta zapovest iz našeg Dekaloga: “Volite jedan drugoga. Jer, onaj koji kaže da je na svetlu a mrzi svoga brata, ostao je i dalje u tami.”

I sama pomisao na obradu ove zapovesti deluje zastrašujuće. Pisati o nečemu što je sama suština masonerije, nešto što je naš cilj i predmet rada, koji niko od nas a ni od naših prethodnika nije uspeo do kraja da rasvetli, deluje kao uzaludan posao, kao donkihotovska borba sa vetrenjačama.

Ipak, usudio sam se da barem započnem ovu temu za koju je potrebno mnogo rada, proučavanja i promišljanja. Odlučio sam da je podelim na delove, i obradim samo onaj deo koji upozorava zvečećim metalnim glasom: “… a mrzi svoga brata”. Ovde neću doticati druge dve teme, tj. teme ljubavi i svetlosti, već ću samo pokušati da izdvojim potencijalne elemente koji  nas najčešće mogu ostaviti u tami i sprečiti put ka duhovnosti. Pozabaviću se najčešćim faktorima koji dovode do međusobnih sukoba unutar jedne lože, a naravno i u profanom životu. Sukob vodi do pojačanja mentalno – emocionalne uzbuđenosti, koja po sebi vodi ka negativnim osećanjima i stanjima koja mogu biti kratkotrajna ili dugotrajna, ali koja nikada nisu korisna. Sem toga, dugotrajna negativna osećanja mogu prerasti u ono na šta smo izričito upozoreni – na to da počnemo mrzeti svoga brata.

Pre toga, podsetimo se na nešto što svi dobro znamo. Znamo, da masonerija kao osnovni princip ima zabranu rasprava na neke veoma osetljive  i lične teme. Svakako da bi svaka rasprava među braćom o religiji, politici i rasi neminovno vodila do sukoba. Zatim, mi veoma dobro pazimo pri našim balotažama za prijem da ne uvedemo neharmonične elemente između stubova. Na našim radovima i u našim besedama stalno se potencira duhovna izgradnja i razvijanje korektnih bratskih odnosa.

Prvi put smo uvedeni bez metala. Metali su simbol naših vezanosti za vrednosti profanog sveta i onoga što je neplemenito u nama.

  •  Mi imamo hram – mi smo unutra. Unutar čega? Unutar sebe – trebalo bi reći.
  •  Mi smo oficiri svoje lože – svako svoje.
  •  Mi smo braća. Mi smo na putu. Mi gradimo sebe. Mi smo slobodni zidari.
  •  Mi imamo mistriju. Mistrija je simbolična alatka za nanošenje vezivnog cementa, odnosno simbol bratske ljubavi.

Teoretski, sve je divno, svako ide ka svome cilju, svako ide svojim putem, put je dovoljno širok, mesta ima za sve… Ali…!? Ali…

“Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi…”

rečeno je u jednoj popularnoj rok pesmi.

Ta braća, naravno, samo su ljudi. Neko je ovakav, neko onakav, neko trpeljiv, neko nije; neko posvećen, neko nije, neko više duhovan, neko manje… Naravno, samo smo ljudi, sa svim našim manama i vrlinama. Ljudi odrasli, zreli, pametni, izabrani od najboljih da bismo postali još  bolji. Tako jeste, ali ipak, s vremena na vreme dođe do nečega što ne bi trebalo, čemu ne bi smelo imati mesta u jednom bratstvu. Jer gde god su ljudi, makar se zvali i braćom, javljaju se sukobi i konflikti. To je donekle normalno, međutim, ako se dešava učestano, ako se ponavlja, onda to znači nešto drugo. To znači da nismo razumeli alegoriju o metalima. To znači da ne znamo da gradimo hram. Najčešće ga i ne vidimo. A ne vidimo ga jer ne gledamo u njega, tj. ne gledamo u sebe, već gledamo okolo, gledamo drugog, prisluškujemo, zavirujemo u  ono  što nije naše, i što nam neće pomoći.

Nekada, reklo bi se previše često, i pored titule majstora masona ostajemo profani, sa svim manirima sujete, ambicije, grubosti pa čak i nekulture. I ovo je razumljivo: masonerija je škola, to nije raj u kojem se šetkaju savršeni majstori koji su prevazišli sva iskušenja. U raju su možda masoni koji su na stepenu Anđela, ovde dole takvog stepena mema. Pored toga što je škola, masonerija je i put. Daje nam učenje, ali traži da ga pokažemo u praksi, da ga primenimo dok idemo Putem Postignuća. Ako je Učenik dobar, ako je Pomoćnik vredan, onda ima nade da Majstor zaista postane Mason. Inače ne! Inače ćemo samo šetkati svoje kecelje sujete i pretvaranja.

Ali, šta učiti, šta primenjivati, o kojem znanju i primeni mi govorimo?

Ima toga mnogo, zaista mnogo da nije bez razloga rečeno da masoni veruju u besmrtnost duše. Čak i kada bi čitava večnost bila pred nama bilo bi dovoljno posla za nas.

Znamo vrlo dobro koliko su konflikti u međuljudskim odnosima pogubni po svakoga: od porodice, firme, društva, pa sve do tragičnih ratova među narodima. U tom svetlu nikada, i ponovićemo NIKADA, ne smemo zatvarati oči kada vidimo da postoji sukob među braćom i ne dati sve od sebe da pomognemo u njegovom rešavanju.

Konflikti se moraju rešavati, jer kao što rekosmo na početku, konflikti nas mogu odvesti do mržnje i tako ostaviti u tami. Ako se pravilno ne razrešavaju lični sukobi među braćom, dolazi do veće nesloge, do grupašenja, do pojave klanova, drugim rečima do nečasnog i profanog, do onoga što je uvek rušilo i rušiće svaku pametnu gradnju, svako zajedništvo i bratski duh koji je najveća tekovina naprednog čoveka.

Evo skromnog priloga na tu temu budući da je od velikog značaja, i nadam se da će biti od koristi svima koji žele voditi pravi masonski život. Naš cilj je put ka duhovnosti, a lični sukobi su jedna, ali ogromna, prepreka na tom putu.

Pređimo na konkretno razmatranje.

Ako izuzmemo one teme koje masonerija izričito zabranjuje, i neke zaista nedostojne razloge kojih, nadamo se i nema kod nas (npr. laži, prevare, neispunjena obećanja, finansijske malverzacije, i slično), pri malo pažljivijoj analizi možemo uočiti tri glavna uzroka koji vode do ličnih sukoba, a to su:

  •  nepodudarni karakteri,
  • međusobno ogovaranje, i  
  • mentalno-verbalni sukobi.

        Nepodudarni karakteri                                       

Dešava se u životu da se na istom mestu nađemo sa nekom osobom koja nam jednostavno ne prija. Ta osoba ne mora ništa da kaže, ili učini, a mi se osećamo razdraženim, čak nam je mučno. Radi se o tome da vibracije karaktera, ili pak samih misli te osobe nisu u skladu, odnosno potpuno su nepodudarne vibracijama našeg karaktera.

I pored toga što, kao što rekosmo, pazimo da ne primimo neharmonične elemente u naše radionice, ipak se ovakve situacije ne mogu izbeći. Ljudi su veoma različiti međusobno, često i ne poznajemo dobro one koje primamo, a uz to ljudi se menjaju.

Šta raditi u ovakvom slučaju?

Kao prvo, ne možemo uvek ni da biramo s kime ćemo se družiti, čak ni u profanom životu. Najbolje bi bilo da se družimo samo sa osobama čije su vibracije potpuno skladne sa našim i koje na nas deluju podsticajno. Ali, često ni članovi iste porodice nisu potpuno harmonični međusobno, a mi moramo da živimo sa njima. Na poslu, često smo prinuđeni da radimo sa ljudima koji nam nisu simpatični.

S jedne strane, tačno je da prisilno druženje nije dobro. Ono je poput sporog otrova koji smanjuje efikasnost i ometa napredovanje. Dobro bi bilo neharmonične ljude razdvojiti, ako je to moguće.

S druge strane, ako želimo živeti konstruktivan i koristan masonski život, ne smemo dozvoliti sebi da budemo previše egocentrični. Masonerija potencira timski rad i duh zajedništva. Da bi bilo koja zajednica napredovala neophodna je prijateljska saradnja većeg broja prilično blisko povezanih pojedinaca. Biti preosetljiv na vibracije karaktera, ili privremene misli drugih ljudi, značilo bi patiti, a povući se iz tih odnosa bliske saradnje i zajedničkog rada značilo bi biti sebičan. Dakle, veoma je poželjno slagati se i sa onim ljudima prema kojima ne osećamo prirodnu simpatiju, i to bez preteranog trenja. Dok se ne dođe do takve tolerancije, a nije nam moguće da se izolujemo od neskladnih osoba, korisno bi bilo znati neke tehnike koje nam mogu pomoći da ne trpimo preterani uticaj u tim kontaktima.

Pomenućemo ovde dve tehnike.

Prva od njih je ona koju najčešće primenjujemo i to nesvesno, a možemo je nazvati nebrobojni mentalni zid. Da efikasno zaštitimo sebe od negativnih vibracija nečijeg karaktera ili misli, potrebno je da zauzmemo hladan, nepopustljiv, čvrst mentalni stav, i odlučno skrećemo pažnju na nešto drugo što nas zanima. Pritom, ne bismo trebali osećati nikakav antagonizam u sebi, ne bismo smeli odašiljati nikakvo štetno zračenje s naše strane. Potrebno je samo da stvorimo zaštitni oklop koji neće dozvoliti zračenju niti mislima druge osobe da dopru do nas. Na taj način prekidamo vezu sa neharmoničnom osobom, a njen misaoni impuls se odbija od našeg mentalno-emocionalnog sklopa. Sve dok smo u prisustvu takve osobe, ako zadržimo ovakav mentalni stav nećemo trpeti nikakav štetan uticaj s njene strane. Ipak, ova tehnika ima više mana:

 Prvo, moguće ju je primeniti samo na kratko vreme.

 Drugo, na ovaj način potpuno prekidamo vezu sa drugom osobom, pa tako zatvaramo sebe i za sve ono što bi moglo biti korisno u toj vezi.

 Treće, nekada i ne smemo zauzeti ovakav stav, na primer, prema poslodavcu ili slično.

 Četvrto, ljudi će sarađivati sa nama samo ako osete da smo prijateljski naklonjeni, a ako smo hladni i uzdržani tu od zajedničkog posla nema ništa.

Druga tehnika je daleko bolja, budući da je logična i da se nameće kao najlakši i najbolji način za slaganje sa antipatičnim ili iritantnim ljudima, bilo gde da se to dešava. Može da se primenjuje neograničeno dugo, i to bez prekidanja veza sa dotičnim osobama. Nazvaćemo je tehnikom ljubaznosti, a sastoji se u tome da zauzimamo jedan prilično šaljiv i veseo mentalni stav, koji nije negativan, nije pokoravajući, a izražava se u osmehu i ljubaznosti. Sa takvim stavom odbijamo da primetimo bilo kakvu neprijatnost, odbijamo da se svađamo i žalimo. Na život gledamo kao da je sve u redu i da je sve dobro. I kada neko pokaže svoju lošu volju, mi to tolerišemo ljubazno i sa osećajem prijatnosti, ne obraćajući nikakvu pažnju na ono što je neskladno. Naravno, ovo nije ni najmanje lako, barem ne na početku. Da bi bilo uspešno, potrebno je da ovaj stav, taj naš osmeh i ljubaznost ne budu samo na površini, da ne budu izveštačeni. Moramo ih stvarno osetiti u sebi, da bismo zaista zračili njima. Da bismo to postigli potrebno je da naš emocionalno-misaoni sklop toliko  ispunimo veselim, ljubaznim i optimističnim mislima, tako da će svaka misaona vibracija koja dođe spolja doživeti svojevrsnu promenu polariteta. Naravno, osoba koja šalje vibraciju besa ili straha i dalje će biti besna ili uplašena, ali kada ta njihova vibracija dođe u kontakt sa našim stavom mirnoće, veselja i pozitivnog zračenja naša prijatna misaona energija će obuhvatiti tu vibraciju, otupeće joj oštricu i učiniti je skladnijom. Kada se savlada ova tehnika mnogo ju je lakše izvesti nego  rečima opisati, i siguran sam da svako od vas razume o čemu se ovde radi. Ipak, samo upornost vodi ka majstorstvu, i trebali bismo se potruditi da ovo primenjujemo u praksi.

Međusobno ogovaranje                                      

Drugi uzrok loših odnosa, odnosno druga vrsta otrova koji može imati loš uticaj, jeste ogovaranje, u kojem se ocrnjuje nečiji karakter, ili prenose priče izrazito nepristojnog sadržaja, ili je osoba predmet masnih i vulgarnih šala. Ovo nema nikakve veze sa antipatičnim karakterom koji smo prethodno obradili, i ovo mogu činiti upravo osobe koje najviše volimo i u koje imamo najviše poverenja. Ta činjenica čini ogovaranje još destruktivnijim vidom otrova. Nekada  čak članovi naše porodice ili prijatelji, koji su u svakom drugom pogledu dobri i ljubazni, mogu biti zavisnici od ogovaranja i toliko se valjati u tom štetnom mentalnom blatu da skoro nesvesno prljaju sve oko sebe što dotaknu.

Ne radi se o tome da pozivamo na čistunstvo, koje predstavlja samo naivno odbijanje da se suočimo i priznamo činjenice koje postoje svuda oko nas. Jasno je da svaka osoba ima svoje mane, neko manje neko veće, neki čak žive prljavim životom, umnim i telesnim. Čistunstvo nas neće odvesti ka savršenom moralnom kodeksu. Međutim, nikakve koristi nećemo imati ni ako usmeravamo pažnju na mentalno smeće i moralno đubre koje postoji tu i tamo oko nas. Nama ništa dobro neće doneti ako ga iskopavamo, vadimo na površinu i đubrimo naše umove sa tim.

Što se nas tiče, nepristojne priče, prljava ogo- varanja i svaku drugu mentalnu prljavštinu morali bismo odlučno izbaciti iz glave, jer to nikako nije u interesu slobodnog zidarstva. Mi smo na putu ka duhovnosti, a duhovnost je veoma uzvišena vibracija koja, da bi se dosegla i održala, zahteva profinjenje i obogaćivanje života, dok mentalna korupcija, poput ove o kojoj govorimo, predstavlja običan korozivni uticaj koji ne samo da zagađuje objektivnu svest, već uz to truje dušu i smanjuje brzinu vibracije na kojoj egzistira, i odvlači nas ka animalnom nivou postojanja.

Sa druge strane, nemoguće je da ne čujemo ogovaranja drugih primitivnijih ljudi, a neminovno ćemo doći u dodir u praktičnom životu sa ljudima koji su prilično grubi i vulgarni u svojim mentalnim navikama. I tu imamo na raspolaganju nekoliko pravilnih izbora.

► Prvo, možemo da ne obraćamo nikavu pažnju na takvu vrstu razgovora. Obično to možemo izvesti bez ikakvih problema, tako što ćemo ono što čujemo pustiti da “na jedno uvo uđe, na drugo izađe”. Uvek ima mnogo lepih stvari o kojima možemo misliti, a kada sagovornik primeti da smo odsutni iz njegove priče brzo će preći na neku drugu temu.

► Drugo, možemo odbiti da slušamo razgovor u kojem se o nekome priča podrugljivo ili sa omalovažavanjem. Možemo jednostavno reći da ne volimo slušati takve stvari.

► I  treće, i što bi bilo  najkorisnije, trebali bismo neutralizovati ono što je rečeno tako što ćemo izneti nešto veoma pozitivno, konstruktvno i pohvalno o pomenutoj osobi. Štaviše, dobro bi bilo da razvijemo naviku da uvek tražimo nešto pohvalno ili ohrabrujuće kod naše braće, prijatelja ili članova porodice. Čim nešto neljubazno bude rečeno ili učinjeno, treba da uzvratimo nečim ljubaznim, kako bismo to poravnali, kako bi  na kraju  sve  bilo  “na  libeli”.  Na  taj  način  ćemo postideti onoga koji je neljubazan, i tako mu pomoći da se odvikne od te štetne navike. Možemo čak postupiti i direktnije i postaviti mu sledeća tri pitanja: Da li je to ljubazno od tebe? Da li je nesebično? Da li je pošteno? To je odličan način da se spreče mnoga ogovaranja i uvrede, a takođe i da se izbegne stvaranje loše karme kod osoba koje su tome sklone, i na taj način postanu bar malo bolje.

Text Box: Mentalno-verbalni sukobi

Treća i najčešća vrsta mentalnog otrova, jeste mentalni konflikt između ljudi, naročito onih koji su na neki način emocionalno vezani. Često se dešava da nama bliski ljudi imaju veoma nezgodne karakterne crte koje su odraz njihove neuravnotežene prirode, ili kako to kažemo, neravnine njihovog grubog kamena. Na primer, neki su svadljivi, ili stalno se protive svemu što mi uradimo ili kažemo, ili stalno traže mane i kritikuju, ili prave scene koje u nama izazivaju burne emocije. Ljubomora, mržnja, zajedljivost, razdražljivost, naprasitost i slične mentalne osobine naših bližnjih, mogu biti toliko iritantne da u nama pobuđuju slična osvetoljubiva stanja.

Neskladne misli i emocije ne idu u prilog razvoja duhovnosti na koju upućuje naš Dekalog, kao savršeni moralni kodeks. S pravom ih nazivamo otrovima, jer truju naše telo i negativno utiču na ceo naš unutrašnji mehanizam tako da on aktivira zakon privlačnosti na našu štetu, privlačeći u naš život nesrećne događaje koji umanjuju sposobnost da činimo dobro kako za sebe tako i za druge. To je dovoljan razlog da svaki čovek, a naročito masonski Učenik, budno motri na svaki potencijalni emocionalni nesklad i da ga shvati kao zadatak koji mora  da  reši.  U  tom  smislu,  analizirajući  svoja prethodna iskustva sa takvim pojedincima i vrstu događaja u kojima se problem obično javlja,  on treba da unapred planira jedan određeni mentalni stav koji će uvek zauzimati u sličnim situacijama.

Razume se da ovo nije lako. Čovek je uglavnom rob navike, a navika je alat podsvesnog uma. Prema kosmičkom zakonu privlačnosti, akcija uvek ide prema slici koja u datom trenutku dobija najveću pažnju. I tu je upravo poprište žestoke unutrašnje bitke koja se vodi između našeg svesnog i podsvesnog uma.

Svesni um pokušava u prvi plan isturiti onaj pozitivan stav koji hoćemo da zauzmemo, kako bismo odredili pozitivan tok našeg ponašanja.

Podsvesni um, uslovljen i naviknut da u takvim situacijama postupa sasvim drugačije, čini sve da našoj pažnji nametne svoj scenario, tj. one misli i emocije koje smo ranije ispoljavali u sličnim okolnostima.

To je kritičan trenutak kada ne smemo pokleknuti i moramo zadržati u umu sliku onog stava koji smo svesno planirali, i ne dopustiti podsvesnom umu da nam poturi svoju sliku. Drugim rečima, bez obzira šta neko drugi kaže ili uradi, moramo razviti sposobnost  da uvek ostanemo smireni i uravnoteženi. Ako se u nama jave neskladne misli i emocije treba da to shvatimo kao lični neuspeh, jer mi smo to dopustili.

Međuljudski konflikti su ozbiljna tema i mnogi psiholozi su pisali naučne studije o tom problemu. Stvar je utoliko teža što se najčešće dešavaju među osobama koje zajedno žive i rade i koje su veoma bliske u mnogim stvarima. Zato masonerija i baca naglasak na obaveze prema porodici jer je upravo porodični život najteži teren na kojem se testira naša sposobnost da dosledno održavamo konstruktivan i pozitivan stav.

U jednoj masonskoj loži, takođe, ovo možemo posmatrati kao ozbiljan ispit za Učenika. Tek kada vidimo da on u većoj meri uspeva da zadrži stav konstruktivnog rada i ponašanja, i da pozitivnim i skladnim stavom uspeva izbeći konflikte sa ostalim članovima, to možemo shvatiti kao dokaz da je stekao sposobnost za veće poduhvate, odnosno da je spreman za timski rad i dalje napredovanje na stepenu Pomoćnika.

Da bismo zadržali instruktivni karakter ovog rada, daćemo i ovde neka konkretna uputstva koja Učenici mogu iskoristiti da se izbore sa ovom trećom vrstom mentalnog otrova.

Kao prvo, prestanite kritikovati. Kritikovanje je znak neznanja, ljubomore, nedostatka principa. Bez obzira na nesavršenost onih koje posmatrate prestanite pronalaziti njihove mane. Umesto toga upotrebite svoju moć zapažanja da pronađete vrline koje svakako poseduju. Ono na šta usmerite svoju pažnju, to sve više raste. Umesto kritike, uvek možete reći: „Mi smo deca istog Oca“ i pokušati da osetite struju tople bratske ljubavi koja teče iz vas i okružuje njih. Ponavljajte ovo svaki put kada mislite o njima i videćete kako će Božanska Ljubav izlečiti svaki nesklad, izbrisati sva protivrečja i oplemeniti vaš i njihov život.

 – Drugo, negujte toleranciju. Tolerancija se sastoji u tome da dajemo drugima pravo na ideje i mišljenja, koje (pravo) i mi zadržavamo za sebe, i da to činimo sa zadovoljstvom. Ljudi su međusobno različiti, čak i kada su odgajani na veoma sličan način. Ne postoje dva čoveka koji su imali ista iskustva u ovom životu, da ne pominje prethodne inkarnacije. Ako mislimo da je neko drugi slabiji od nas ne treba da ga osuđujemo. Moramo paziti da ne postanemo previše samouvereni i tako zanemarimo sopstveni duhovni razvoj. Često se dešava da je onaj koga osuđujemo dalje odmakao od nas na putu napredovanja. Nijedan deo puta nije lak, i svako ima svoje prepreke sa kojima mora da se izbori na svoj način. Ako ne umemo da mu pomognemo, ne treba ni da mu odmažemo.

 – Treće, suočite se sami sa sobom. Ovo je još teža lekcija od tolerancije. Kada neko kaže nešto neljubazno o vama – šta vi tada radite? Da li se povučete i počnete duriti? Ili se razbesnite i poželite uzvratiti istom merom? Ako činite bilo šta od toga, ne samo da gubite vreme vi u stvari gubite bitku. Ali, kako bi trebalo postupiti u takvom slučaju? Pre svega, pogledajte unutar sebe i pokušajte pronaći šta je to u vama što je izazvalo reakciju koju ste doživeli. Znamo da „slično privlači slično“ i često smo na neki način zaslužili tu neljubaznu primedbu. Najčešće ćete uspeti da pronađete uzrok problema u sebi. Tada treba da se pošteno suočite sami sa sobom, i kažete: „Dobro, ovo je moja greška. Ovo je moja šansa za poboljšanjem. Zahvalan sam na primedbi koja mi je ukazala na ovo.“ U suprotnom slučaju, kada i pored sve iskrenosti ne uspevate pronaći nikakvu manu u sebi koju biste mogli shvatiti kao uzrok neljubaznosti, onda je najmudrije da poput Isusa kažete: „Oprosti im Oče, ne znaju šta rade“. Moć praštanja je ogromna, a tim činom ćete izbeći da otrov ljutnje ubacite u svoj krvotok, i dodatno sprečiti rađanje zlih misli koje bi vam se, po zakonu uzroka i posledice, svakako vratile i nanele dodatnu štetu. Jer, rečeno je u Knjizi Svetog Zakona:

„Kako čovek seje, tako će i žnjeti“.

Nadam se, da ste zumeli zašto sam iz poslednje zapovesti našeg Dekaloga izdvojio ovu temu koja će nam pomoći da ne dođemo u iskušenje da „mrzimo svoga brata“ i tako „ostanemo u tami“. Tek kada očistimo ono što nije dobro, možemo se pozabaviti uzgajanjem onoga što jeste, odnosno, tek onda možemo govoriti o ljubavi i svetlosti.

Tehnike koje sam ovde naveo predstavljaju samo moj lični izbor koji sam napravio tokom proučavanja ove teme i iščitavanja dostupne literature. Pokušao sam izabrati one najlogičnije i prilagoditi ih našim specifičnim potrebama. Neko drugi bi verovatno izabrao neke druge, ali najvažnije je da radimo i učimo, i ono što naučimo podelimo sa braćom kako bismo svi imali koristi i sačuvali mir.

I na kraju da rezimiramo odgovor na pitanje: “Zašto je važno razrešiti konflikte i sačuvati mir?”

Zato, da bi loža mogla biti ono što treba da bude: mirna radionica, kako bi se u njenoj aktivnoj tišini mogla čuti ona nečujna reč koju smo izgubili.

Pre nego što zatvorimo našu ložu, Časni Starešina, kao oličenje Mudrosti i našeg Istinskog Sopstva, pri gašenju simboličnih baklji, kaže: “Neka na zemlji bude Mir”. Time se hoće reći da samo sa Mirom u duši smemo izaći u profani svet, na dnevno svetlo, u kojem treba da širimo ono što ovde naučimo. Samo u Miru naše biće može obnoviti Snagu i steći hrabrost da voli svoga brata, bez obzira na sva zakeranja našeg nižeg uma.

A tek onda kada Ljubav počne vladati među ljudima stići će i ona konačna nagrada u vidu Radosti u svim srcima, pred kojom sve drugo ostaje nemo i beži kao tama od Svetlosti.

Draga Braćo, neka Mir bude među vama i u vama!

Br. M. M.

Na Or. Šapca, 23.4.6017. gis