Na istoku Lože, dve svetlosti Sunce i Mesec, nalaze se sa obe strane časnog starešine, koji je kao tačka ravnoteže gde se sjedinjuju dve tako različite svetlosti, često razmatrane kao suprotnosti. Oni uokviruju trougao sa svevidećim okom i prema veoma staroj simbolici predstavlјaju dva oka Tvorca. Ova dva kosmička oka pružaju jedinstveni pogled. Nerazdvojna su i delaju u harmoniji. U pitagorejskoj tradiciji Sunce i Mesec su bili ostrva blaženih gde su inicirani uživali sveukupnost svetlosti.
Postoji večnost Sunca, čiji je vremenski izraz dan od 24 časa, podelјen od jednog do drugog rađanja, na tri glavne faze, zoru, podne i zalazak. Večnost Meseca se ogleda u njegovim neprestanim menama u toku 28 dana. Alhemičari su Sunce asocirali sa „kratkim putem“ a Mesec sa „dugim“. „Kratak put“ je prosvetlјenje, svetlost koja dodiruje srce u obliku intuicije. „Dugi put“ se odvija u etapama. On je percepcija prirodnih ciklusa i rituala koji mu daju značenje.
Za međusobno prijatelјstvo među braćom slikovito prijanja Ciceronova izreka: „Što je sunce u kosmosu to je prijatelјstvo u životu“.
Poetesa Smilјana Đurović peva: “… živimo samo zato što nam je u venama sunčana svetlost / opominjem vas”. Sledeći navedenu opomenu, setimo se Knjige propovednika, gde piše: “Vetar se na jug kreće, na sever okreće, pa se opet obrće i obrtanja svoja večito ponavlјa… Sve reke u more teku, a more nikako da se prepuni; i one i dalјe teku kud su tekle.” Ali šta bi se dogodilo kada bi Sunce iznenada nestalo sa neba. Zemlјa bi utonula u mrak, koji bi jedva razgrtala slaba svetlost zvezda. Mesec i planete bi se ugasili na nebeskom svodu, pošto svetle zahvalјujući odbijenoj Sunčevoj svetlosti. Reke bi, suprotno poetskoj predstavi iz Biblije, prestale da teku, vetrovi da duvaju, a okeani bi se zaledili sve do dna. Gasovi iz atmosfere bi počeli da se pretvaraju u tečnost, a zatim smrzavaju, sve dok ogroman lednik od smrznutog vazduha ne bi prekrio beživotni svet, na kome bi temperatura bila nešto viša od apsolutne nule. Ova apokaliptička slika ne treba da zaplaši već samo da pokaže šta Sunce nama znači i koliko zavisimo od njega”.
U hrišćanskoj tradiciji Sunce simbolizuje samog Hrista «sunce pravde, Boga oca, vladara univerzuma, koji zrači svetlost i lјubav», «vrhovnu vaselјensku moć, svevideće božanstvo i njegovu moć, srce vaselјene, oko sveta i oko dana».
Za Homera je Sunce bog koji “sve vidi i sve čuje”, „nadglednik svega“ “dominirajući pogledom . I u mnogim drugim referencama starih grčkih pesnika-tragičara naglašava se ova „svevideća“ sposobnost, koja ga pretvara u garanta držanja zakletva; Helios je uvek bio svedok istine “putokaz pravde, čuvar držanja zakletve, oko pravde.
Kult boga Sunca bio je univerzalan, a veoma stare aktivnosti, povezane sa njim, kao što je orijentacija hramova više religija prema istoku, do danas su se sačuvale u svesti lјudi.
A Anton Pavlovič Čehov, pomalo ironično primećuje: „Kada sunce sija i na groblјu je veselo“.
Flamarion metaforično piše da je svetlost Meseca bila prva astronomska svetlost. „Nauka je počela obasjana njegovim sjajem i od stoleća do stoleća, osvajala je zvezde i bezmerna prostranstva kosmosa…” On poetički naglašava “blagi i smireni sjaj Meseca”, koji oslobađa i rasterećuje naš duh od zemalјskih veza, upućujući nas da mislimo o nebeskom.
Za amatere koji raspolažu malim teleskopom, Mesec je najlepše od svih nebeskih tela, s obzirom na obilјe detalјa koji se mogu videti na njemu.
U većini tradicija, Sunce je univerzalni otac, a Mesec, koji, lišen vlastite svetlosti, sjaji kao odraz odbijajući njegovu, majka. Prolazak kroz mene simbolizuje periodičnost i obnovu, ali i zavisnost i ženski princip.
Na simboličkom nivou, Mesec je ženska komponenta stvaranja sveta i, zahvalјujući njegovom „tajnom“ pojavlјivanju noću, ulaz prema skrivenoj, tajnoj prirodi čovečanstva i Univerzuma, t.j. prema onome što se ne može izraziti uobičajenim posmatranjem prirode. Mesec je svetlosna slika cikličnog vremena; predstavnik neprekidnog toka svega. Bezbrojni niz mladih meseca simbolizuje beskonačne trenutke vremena svakog kraja koji najavlјuje novi početak.
Mesec Zemlјu čini jedinstvenom jer je akcident koji ga je stvorio vrlo malo verovatan i njegov značaj za nas možemo da shvatimo ako zamislimo da ga nije bilo.
On je bio edukativna igračka iznad kolevke čovečanstva. Nјegove mene bile su prvi instrument za merenje vremena. Aristarh je po pomračenjima pratioca naše planete odredio rastojanje do Sunca i po obliku njene senke ustanovio da je Zemlјa okrugla. Zahvalјujući planinama koje je video na Mesecu, Galilej je došao do zaklјučka da su nebeska tela sastavlјena od iste materije kao i Zemlјa. Kada je ugledao jabuku kako pada sa drveta Nјutn je počeo da razmišlјa da li ista sila dopire i do Meseca i deluje i na njega. Bez Zemlјinog pratioca razvoj nauke bi bio mnogo teži i složeniji.
On je, osvetlјavajući noći, pomogao malim sisarima koje su danju ugrožavale velike grablјivice, kao što su dinosaurusi mesožderi, da se lakše prilagode noćnim uslovima kada su bili sigurniji. Bez njega, prelazak iz dana u potpunu tamu, otežao bi ovakvo prilagođavanje ili ga učinio gotovo nemogućim, pa bi naši preci sisari možda nestali.
Takođe, danas se zna da je u ranoj mladosti Zemlјe, dan trajao oko 10 časova a da su ga plima i oseka usled delovanja Meseca tokom više milijardi godina usporile na 24, a ovaj proces se nastavlјa. Da je dan ostao toliko kratak, u atmosferi bi stalno duvali oluje i uragani brzinom od 200 i više km/č i čovečanstvo ne bi moglo da opstane u takvim uslovima.
U doba kada je dan trajao oko 10 časova, naš satelit je bio dva puta bliži i izazivao ogromne plime i cunamije koji su spirali minerale sa obala i učinili da su mora tako slana. Bez njega ona to ne bi bila što bi imalo ogromne posledice na evoluciju složenijih oblika života.
Mesec stabilizuje i smanjuje periodične promene nagiba Zemlјine ose, što je jedan od uzroka nastanka ledenih doba. Bez njega, ove promene bi mogle da budu mnogo veće kao i odgovarajuće klimatske promene.
Velik sudar koji ga je stvorio, učinio je da je zemlјina kora mnogo tanja nego na primer kod Venere, što je omogućilo nastanak planina, kontinentalnih ploča i kontinenata. Bez Meseca, Zemlјu bi prekrivao globalni okean iz koga bi izranjala retka vulkanska ostrva i na njoj ne bi bilo čovečanstva.
Ovo samo pokazuje značaj Sunca i Meseca, dve svetlosti koje krase istok naše Lože: bez kojih ona ne bi postojala jer ne bi bilo nas, ne bi bilo čovečanstva.
Br M.D. „Mudrost“, Beograd