Ovaj naslov sam preuzeo od našeg Brata Žan-Kloda (Jean-Claude Hertz ) iz Velike Lože Francuske (VLF), kako je on naslovio svoj tekst o našem Bratu Svetozaru Sveti, ili Sveto, Vuliću, uz napomenu da njegov životni put svakako nije bio ni „tih“ ni lak, što će se i videti iz daljeg teksta. Što se tiče dužine, to svakako stoji, jer je poživeo 97 godina. Pored njegovog radnog rukopisa, na kome sam mu veoma zahvalan, za pisanje ovog teksta, koristio sam i intervju sa Bratom Vulićem, objavljen 31. maja 2009. godine u našem dnevnom listu „Vesti“, koji je izlazio u Frankfurtu i predstavljao najčitaniju novinu u našoj evropskoj dijaspori. Dalje, koristio sam sopstvenu prepisku sa njime, koju smo održavali nakon mog odlaska iz Pariza, od 2005. godine, kao i sećanja na naše pariske susrete i druženja, od kojih sam neke pojedinosti već izneo u svojoj knjizi „Psihološki i duhovni osnovi Slobodnog zidarstva“ („Metafizika“, 2020.), u kojoj ga na više mesta pominjem. Moram priznati da sam u tim druženjima bio rukovođen željom da što više saznam o samoj suštini i „tehnologiji“ Slobodnog zidarstva, a da se gotovo uopšte nisam raspitivao o njemu lično. U popuni te praznine sada mi je pomogao naš Brat iz Pariza Dragan Đurić, te mu se na tome iskreno i bratski zahvaljujem.
Brat Vulić je rođen 14. januara 1921. godine u Banja Luci. Kako je sam više puta isticao „rođen sam u Bosni, kao čovek formirao sam se u Beogradu, a ostvario u Parizu.“ Kao 12-to godišnjeg dečaka roditelji su ga poslali u Beograd na krojački zanat. Odmah nakon ovladavanja zanata, uključuje se u sindikalni pokret i već kao sasvim mlad čovek angažuje se u ondašnjim društvenim i političkim zbivanjima. Na samom početku II.Sv.rata, i okupacije naše zemlje, priključuje se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, odnosno četničkom pokretu generala Draže Mihajlovića. Prilikom rasturanja letaka na beogradskim ulicima naleće na agenta i biva uhapšen i odveden u logor na Banjici, gde je proveo nekih osam meseci. U zimu 1942 transportovan je u koncentracioni logor
Mathauzen. Nije znao ni mesec ni datum, jer se zatvorenicima prilikom hapšenja sve oduzimalo. U svom intervju u listu „Vesti“ o samom transportu navodi sledeće:
„Putovanje je trajalo pet dana i pet noći, bez zaustavljanja. Samo su jedanput dopustili da izađemo na poljanu,… Čim smo stigli na odredište, počeo je logorski ceremonijal. Skinuli su nas potpuno, obrijali su nam čak i obrve, samo su nam ostavili trepavice. Dobio sam broj 22.998 i na prsima i na pantalonama – crveni „vinkl“ sa slovom „J“, odnosno Jugosloven. Odmah smo naučili da zeleni „vinkl“ imaju nemački kriminalci, koje su izvadili iz zatvora sa zadatkom da slušaju naređenja esesovaca i primenjuju ih na nama. Ti „zeleni“ postali su tzv. šefovi, inkvizitori, bogovi pakla, surovi poslušnici koji su zahvaljujući zlu koje su nam činili bili privilegovani. Svoju boju „vinkova“ imali su i Jevreji, Romi, homoseksualci, novoverci,.. ali nam je na putu u smrt svima bilo isto.“
U nastvaku ovog intervjua, dalje svedoči: „Radio sam u kamenolomu i kopao rupe za blokove na kojima su postavljali barake. Kada sam došao bilo ih je 20, a kada su nas oslobodili 38. Na nama su bila ona prugasta odela. Kratko vreme sam radio u šnajderaju. Ujutru smo dobijali kafu od pržene raži, u podne rezanu repu skuvanu u vodi, a uveče se na četiri osobe delilo 900 grama hleba od nekog drvenog brašna. U njima smo nalazili čestice drveta, što nam je svima upropastilo stomake. Bio je tu i komadić kobasice od dva-tri santimetara, a nedeljom kockica margarina. Navodno, govorili su da je to dnevno činilo 900 kalorija, a istinu niko nezna. Bili smo kost i koža. Ja nikada nisam prešao 32 kg, a visok sam 176 cm. U barakama je živelo po 600-700 osoba. Bile su podeljene na dva dela, u sredini je bio klozet i česme u visini kolena. Nigde tu nije moglo da se sedne, nije bilo nikakve sale za ručavanje, jelo se stojeći i uvek napolju, bez obzira na zimu, mraz ili žegu, stajali smo po 18 sati dnevno. Ne, nismo se na to navikli, ne može se čovek na sve navići, ali podnosi. Onaj koji teže podnosi – brže ode. Teško je naučiti gladovati i mukotrpno raditi. Pun sam ožiljaka. Oni „zeleni“ mučitelji udare čoveka čekićem, slome mu ruku i ne čeka se da umre, odmah ga ubace u krematorijum. U logoru si ili živ ili mrtav, treće ne postoji. Uostalom, u koncentracioni logor se dolazilo da se umre.“
„Ne sećam se kako je vreme prolazilo, ni koliko je vremena prošlo. Nismo znali dane, mesece i godine.“ Ne znam kada sam ušao u logor, ali znam da me je 5. maja 1945.godine oslobodila Treća američka armija generala Žorža Patona. Vratio sam se u Jugoslaviju i odmah video na šta liči režim, da i tu ima logora, pa sam iste godine kroz slovenačke šume,
pobegao u Austriju. U Salzburgu su me smestili u izbeglički logor, a ja se dosetim da na buvljaku kupim francusku uniformu, prođem u njoj do francuske zone, pa do Insburka i kao francuski vojnik, vozom bez karte, stignem na parisku stanicu Gar d Est.“
Tako je, te 1947. godine, započeo njegov novi život u Parizu, o čijim počecima kaže: „Kao i svi Srbi, u džepu sam imao samo jednu adresu – restoran „Dara“. Tu sam našao naše zemljake, a kako sam imao zanat, oni su mi našli posao. Stiže i plata, živeo sam kako sam hteo i mogao.
Nedeljom sam odlazio na igranke i tamo sam sreo Francuskinju Žilijet. Oženio sam se.“ Dobili su dva sina, starijeg Milana i mlađeg Manuela, koji je poginuo u avionskoj nesreći u Maroku. Brat Žan-Klod u svom tekstu pominje i ćerku, ali ne navodi njeno ime niti druge podatke. Sin Milan je bio profesor istorije i doktor antropologije, živeo je u Karpantru, kod Avinjona i sa suprugom francuskinjom imali su četvoro dece.
U profesionalnom smislu naš Brat Vulić je ostvario veoma uspešnu poslovnu karijeru. Posle nekoliko promena zaposlenja, otvorio je pored pariske Opere sopstvenu krojačku radionicu, u kojoj su šiveni kostimi za filmove i pozorišne predstave, a i mnogi francuski glumci i javne ličnosti nosila su odela iz njegove radnje. Pored profesionalne stručnosti i uspeha na tom planu, Brat Vulić predstavlja i dobar primer za permanentno obrazovanje, i ono što na engleskom zovu „self-made man“. Čitanje mu je bilo sveto i u svojoj devetoj deceniji života govorio je: „u mojim godnama još uvek učim“. Čitao je puno filozofe: Aristotela, Platona, Sokrata i dr. Smatrao je da je filozofija učiteljica života. Slušao je klisičnu muziku Betovena, Mocarta, Bizea,… Pored francuskog, govorio je još nemački, engleski, španski i ruski jezik.
Istovremeno, u tom periodu pedeesetih godina, bio je angažovan u mnogim kulturnim, humanitarnim, filozofskim i promasonskim udruženjima. Tih godina družeći se sa francuskim socijalistima i pod uticajem svojih iskustava i razgovora sa Masonima iz logora, koja su ga održavala Budnim i davali mu Snagu, opredeljuje se da zatraži prijem u Bratstvo Slobodnih zidara. Iniciran je u Švajcarsko – Francusku Ložu „Vilijam Tel“, koja je primala ratne emigrante iz cele Evrope i bila rasadnik za mnoge Velike Lože, a naročito za Veliki Orijent Francuske, jer je u radovima i na bratskim druženjima stavljala akcenat na „Socijalizam“. U isto vreme postaje i član Socijalističke partije Francuske. Početkom šesdestih godina, već kao Majstor Kraljevske umetnosti prelazi u Veliku Ložu Francuske (VLF). Neko vreme se dvoumio između Velikog Orijenta i VLF, ali je na kraju prevagnuo njegov osećaj za onostrano i dubinsko tragalaštvo. Pored toga, pribojavao se da Veliki Orijent vuče previše na „levo“, a on je iz Jugoslavije i otišao jer nije mogao da podnese crvenu diktaturu. Slobodnom zidarstvu je ostao dosledan i posvećen sve do kraja svog života. I u starosti, kada više nije mogao da odlazi na radove, redovno se interesovao i pratio sva dešavanja, kako u svojoj Radionici tako i šire. Naročito je održavao dobre odnose sa Braćom iz Francusko-Ruske Lože, br. 1101 „Puškin“ sa kojima se često družio i interesovao za razvoj SZ u Rusiji, koje je slično nama, takođe bilo u procesu obnove i razvoja. Kada sam se 2005. godine vratio ponovo u Srbiju i prvih godinu-dve boravio uglavnom kod kuće, ovde u Smedovcu i Zaječaru, stalno me je u svojim pismima opominjao da treba tako da se organizujem, kako bih mogao redovno da pohađam radove u svojoj tadašnjoj PL „Pobratim“ u Beogradu. Govorio je: „Mason bez svoje Lože – nije mason.“ Taj svoj veliki potencijal u znanju, životnom iskustvu, stalnoj Budnosti i dobroj informisanosti o tekućim domaćim i svetskim zbivanjima, uz prirodnu ljudsku toplinu, davala mu je harizmu i moć, tako da sam svaki susret sa njime doživljavao kao neku specijalnu i svečanu priliku. Uvek sam pri sebi imao svesku i pisao, a povremeno bi je i on uzeo iz mojih ruku i po nešto crtao i objašnjavao. Bio je odličan savetnik i pedagog i voleo je da savetuje i podučava druge.
Tokom svakog razgovora bio je do kraja prisutan i fokusiran na sagovornike, a uz to: lak, zabavan i prijatan. Umeo je da sluša i da vešto vodi dijalog, koji bi se uvek završio proširenjem vidika i obostranim razumevanjem. Zračio je unutrašnjim mirom i ljudskom toplinom, i nikada nisam zapazio na njegovom licu, ni tračak, bilo kakvih emotivnih reakcija. Svojim šarmom i lucidnošću nadmašivao je i mnoge Francuze, kojima igranje rečima i dosetke u razgovorima predstavljaju nacionalni sport. Često su mu govorili „Ti si Francuz“, na šta je on uvek odgovarao: „Ja sam Srbin, a francuski podanik“. Bio je istinski patriota, duboko svestan toga, ko je i šta je, važnosti spoznaje i prihvatanja svog ličnog i kolektivnog identiteta. Uvek je uspevao da me iznenadi svojim znanjem iz istorije, istinama i lekcijama koje su iz njih proizilazile i koje je uvek, ali uvek, potkrepljivao konkretnim činjenicama i jasnim i logičim poukama. I, pored zdravstvenih posledica koje je imao od svog logoraškog života, nikada se u njemu nije pojavljivala mržnja ili bilo kakve druge negativne emocije. Bio je nesumnjivi i veliki humanista. Govorio je često da je njegova prošlost i život prognanika predstavljala test i pobedu nad samim sobom i nad njegovim krvnicima. Na bazi tog sopstvenog životnog iskustva, kao i ličnih studija i istraživanja, o evropskim nacijama i njihovim karakteristikama, davao je veoma dobro potkrepljene i uverljive kolektivne dijagnoze, čudeći se uvek našem srpskom neznanju, naivnosti i lakovernosti, čiju smo cenu uvek skupo plaćali.
Bio je veoma dobro infomisan i uvek je aktivno pratio i saučestvovao u tekućim društvenim i političkim zbivanjima. Svakog dana je čitao po nekoliko dnevnih novina: francuskih, američkih, naše „Vesti“ i redovno „NIN“, koji je u to vreme još predstavljao ozbiljan i kvalitetan časopis. Drugi izvor informacija su bili ti njegovi brojni živi kontakti i razvijeni odnosi sa velikim brojem Braće iz čitavog Sveta. Govorio je da: „Mason koji ne neguje i ne održava inostrane veze – nije dobar Mason.“
Cenio je žene i isticao: „Žene treba slušati, one imaju instikte, a mi muškarci volimo da se pravimo važni“. Obožavao je Pariz. Putovao je i boravio u mnogim velikim gradovima: London, Njujork, Vašington, Beč,… ali je smatrao da je Pariz nešto posebno: arhitektonski, kulturno, umetnički,… pariske avenije i bulevari su bez premca u Svetu.
I on, kao i naš Brat Svetozar Bižić, svoje bogate lične biblioteke darivali su Univerzitetskoj biblioteci u Banja Luci. Supruga Žilijet, sa kojom je proveo 54 godine, umrla je 2007.godine. Neko vreme je živeo sam, što mu u tim godinama nije lako palo, posebno što je doživeo i povredu butne kosti, tako da je 2010. godine prešao u jedan starački dom, u mestu Fleury-Merogis, vođen od strane naše francuske Braće i specijalizovan za ratne veterane. U prvim godinama, pa sve do svoje smrti (20. novembra 2015) obilazio ga je i o njemu se starao naš drugi Brat Svetozar Bižić. Tamo je, u miru, prešao na Večni Orijent 11. maja 2018.godine u svojoj 97. godini života.
Neka ovaj kratak opis njegovog životnog puta, pisan u njegovu čast, bude istovremeno i podsticaj svima nama u pravcu sopstvenog usavršavanja i težnje ka dugovečnosti.