Svi znamo šta je katehizam, kao sastavni deo obuke svakog masona. To je niz pitanja na koja se daju kratki i jasni odgovori. Ti odgovori nekada moraju biti doslovni, a nekada mogu biti i obojeni našim ličnim tumačenjem. Ako postavimo sebi pitanje, zašto se toliko potencira takav vid obuke, u vidu davanja odgovora na postavljena pitanja, možemo doći do zanimljivih zaključaka. Izneću ovde jednu ličnu spoznaju, koja se može povezati upravo sa smislom katehizma, zatim formule V.I.T.R.I.O.L., i sugerisanih vrlina budnosti i istrajnosti.
Evo konkretnog primera iz ličnog iskustva. Dugo, baš dugo patim od problema “nezavršavanja započetog”. Često sam se pitao: Zašto? Gomila započetih knjiga, odličnih ideja na kojima počnem žestoko raditi i zaista se naraditi, tj. utrošiti dosta vremena. A onda, u prvim trenucima zamora idejom, u prvom napadu manjka inspiracije, ja prelazim na nešto drugo, nešto zanimljvije. Pazite, ja ne odustajem svesno; ja kažem sebi: “dobro je ovo, završiću kasnije, završiću NEKAD”. To “nekad” se obično dešavalo “nikad”.
E upravo to NEKAD je bilo najveći problem, svojevrsni veo koji mi je godinama skrivao istinu. U stvari, odgovor je došao pomalo kao bljesak svetlosti – poruku sam pogrešno čuo, odnosno, prava poruka iz podsvesti ne glasi “završiću NEKAD” nego “završiće NEKO drugi”. Ne ja!
Naime, imao sam starijeg rođaka koji mi je mnogo pomogao u životu, ali koji se često previše zaštitnički ponašao prema meni. Tako da kad god i šta god bih ja započeo da radim, on bi se odnekud stvorio i doslovno preuzimao taj moj posao. Naravno, u najboljoj nameri, uz propratne reči: “Pusti mene! Daj meni! Ja ću to! Skloni se! Odmori se!” i tome slično. Reči verovatno iskrene i bezazlene, ali je moj podsvesni um, izgleda, razumeo to sasvim drugačije, i pomalo iskrivljeno: “Ti to ne umeš! Ti to ne možeš! On će bolje! Tvoje je samo da započneš – NE MORAŠ DA ZAVRŠIŠ!”
Kad mi je prvi put kroz glavu proletela ta misao, tj. sećanje na te situacije u kontekstu mog problema koji godinama pokušavam da rešim, postalo mi je sasvim jasno. To je bio grubi kamen na kojem sam nesvesno zidao svoj život. Žao mi je sada sveg tog izgubljenog vremena i protraćenih ideja koje će se teško ikada više vratiti u starom sjaju i intenzitetu, a koje sam tada, uz malo više truda, mogao dovesti do kraja. Bio bih daleko zadovoljniji i ostvareniji.
Istinska poruka koju mi je slao podsvesni um – završiće neko – nije mi delovala logično, zato mi nije ni dopirala do svesti toliko dugo vremena, zato je nisam ni razumeo. A od suštinske važnosti je bilo da bude prepoznata, osvešćena, da vidim u čemu je problem i zašto postupam na takav način. Naš svesni um je rob logike, a moj um je u slučaju ove poruke iz podsvesnog, razmišljao otprilike ovako: “Pobogu, kako može završiti neko ono što je moja ideja! Mnogo je logičnije da ću to ja završiti nekad” i zato ju je tako i tumačio. A bilo mu je i lakše da tako tumači, jer nije iziskivalo nikakav dodatni trud i ozbiljan rad.
Često nam se dešava da ne razumemo sami sebe, ni motive nekih naših postupaka.Naizgled, nam je jasno – ali, u suštini nije. Vidimo to po rezultatima, obično negativnim, i reakcijama ljudi oko nas. Znamo da možemo bolje, znamo da smo u suštini bolji – ali, nešto nam u dubini pomuti vodu na izvoru, pa žanjemo plodove koje nismo baš priželjkivali.
Ispravljati ono što je iskrivljeno, razbistravati ono što je pomućeno, menjati ono što je dotrajalo i zastarelo – to je suština duhovnog rada na samom sebi. To je ono što masonerija naziva velikim delom, ili bolje rečeno – velikim radom na usavršavanju i poboljšavanju nas samih i svega oko nas.
Zato, draga braćo, i vi budite vredni, budni i istrajni, i pogledajte dobro u sebe – možda se i u vašem životu, u dubinama vaše podsvesnog uma, negde sakrio “neko” koji vam obećava “nekad” a ne “sad”. I koji vam kao šargarepu na štapu uvek nudi nešto drugo, zanimljivije, bolje. Kopajte, tj. posetite unutrašnjost vaše zemlje i pronađite skriveni kamen saznanja o samom sebi. Pokušajte pronaći pravu reč, a ne onu koju je naš svesni um iz ko zna kog razloga iskrivio, tj. zamenio. I pogrešno protumačio, jer nije spreman čuti Istinu.