“Čovek je tajna i zagonetka, i ako čitav život provedeš u njenom odgonetanju, nemoj reći da si uzalud proživeo vek.”
Dostojevski
Šta se dešava u tišini? Možemo li prihvatiti tajnu? Možemo li živeti sa sumnjama? Mnogi tvrde da ćutanje može podstaći na razmišljanje i disciplinu. Značaj tišine naglašen je u praktično svim misterioznim tradicijama. Tajna i tišina igraju veliku ulogu u masonskom učenju. Smatra se da je Pitagora, rekao:
“Tišina je prvi kamen hrama mudrosti. Slušajte i bićete mudri; početak mudrosti je tišina.”
Da li je negovanje tišine način da se postane mudar?
Razmišljajući na ova pitanja uvek sam se osvrtao na mnoge grčke filozofe za koje bi se moglo reći da je njihova potraga za mudrošću, filozofija, bila sve, početak i kraj. U osnovi, mnogi od nas žele biti mudri. Da znamo istinu. Da upoznamo sebe. Da poznajemo druge. Da znamo odgovore na pitanja. Međutim nisam siguran da se u potpunosti može razumeti tišina. Citirajući Pitagoru, kao velikog zagovornika tajne i tišine i kada bismo se osvrnuli na ono što se zna o pitagorejskom načinu života, može se zaključiti da su drevna Braća bila prilično osetljiva u pogledu tišine jer su verovali da tišina razvija moć pažnje i moć pamćenja.
Tajna i tišina su vrline koje čine samu suštinu masonskog karaktera i nije bez razloga što ove reči stoje uklesane kao podsetnik. Setimo se samo zakletve koju smo položili kada smo primljeni u bratstvo ”Neka mi jezik bude iščupan, grlo prerezano, neka mi bude suđeno kao osobi bez moralne vrednosti nedostojnoj da pripada slobodnom zidarstvu”, pada mi na pamet kao kazna za kršenje te tišine. Isti principi tajnosti i tišine postojali su u svim drevnim misterijama. Manli P. Hal proučavajući jedan od pitagorejskih simbola (pitagorejsko ipsilon) u svom delu Misterije, podsetio me na pesmu Roberta Frosta ”Put kojim se ne ide”. Zemaljska mudrost ili božanska mudrost ? Kojim ćemo putem krenuti to je na nama samima. Treba pažljivo da biramo. Zemaljskim ili duhovnim?
Osvrćući se na svoj život, pitam se koliko sam se puta suočio sa ovim izborom ( i još uvek )? Ponekad je jednostavnije biti zauzet nepro-mišljenim svakodnevnim brušenjem. Međutim, mudri ljudi su ljudi koji donose teške odluke, koji znaju stvari – stvari koje su bitne. To znanje su dobro iskoristili u praksi.
Konfučije je jednom rekao da postoje tri načina za učenje Mudrosti :
– Prvo, refleksijom, koja je najplemenitija
– Drugo, imitacijom, što je i najlakše ; i
– Treće po iskustvu, što je najgore.
Iz ovoga navedenog, možemo videti da su drevni filozofi itekako razmišljali o prirodi mudrosti i tišine. Ali kakav značaj tišina i tajnost ima za naše moderno doba?
Život u civilizacijskom okruženju pun je zaglušujuće buke, koju čovek sam stvara. Sve je manje prirodne buke i u njoj unutrašnje (tišine). U svakom od nas obitava svest, glas koji upozorava “da je put do sebe u nama samima!” Taj glas retko slušamo. Preglasavaju ga glasovi svakodnevnice , inercija.
Davno su istočnjački mudraci izrekli da se suština materije i duha nikada ne mogu sresti. Nema prostora za oboje. Svako mora izabrati čemu će posvetiti svoj život, civilizacijskoj ili prirodnoj buci. Ako se opredelimo za prvu zaslepiće nas varljivim materijalnim sjajem. Uložimo li svu energiju, nadglasaćemo prirodni unutrašnji mir i spokoj, izgubićemo svoje autentično biće, sebe. Izgubićemo i svet oko sebe. Tada ćemo vapiti za samoćom i “tišinom”, ne shvatajući da ona nije lek po sebi. Pre nego se tišina ostvari mora se naučiti razlikovati istinita tišina od lažne, prirodna i večna od prividne. Mora se naučiti živeti u tišini.
Izvan muzičkog dela muzike nema. To su znale stare kulture. Šta smo naučili od njih? Ništa. Danas, u jeku velike civilizacijske buke, po definiciji tišine ima. Iako to može izgledati čudno, tako nije! Tišine nema. Uz to, glas tišine prirode je nečujna poruka, u celini još uvek neznana, skrivena i mistična. U njoj se susreću svetovi zemaljski i božiji, a sa njenim iščitavanjem smo na delu da shvatimo sve tajne prirode koje se jednostavno zovu život.
Priroda nam je velikodušno dala mogućnost da kroz frekvencije otkrivamo lepote nepoznatih lica pojava (ne samo sluhom). Trajanje tih tajni zavisi od nas, ljudskog umeća da to što je oko nas na adekvatan način sagledamo.
Traženje istine i pronalaženje mudrosti imaju instrumentalnu vrednost za savremeni svet. S druge strane, nisu sve tišine jednake. Neke tišine ne vode ka istini. Pretpostavkama da bismo mogli da organizujemo sve vreme u tišini u potrazi za prepoznavanjem mogućnosti mogu biti istinite, ali to ne izgleda kao put mudrosti. Ono što želimo da znamo jesu tišine koje su bitne i vode ka istinama koje su relevantne za naše praktične projekte i društvo. Neke istine su očigledno efikasnije od drugih.
Gledajući u izgled kecelje 4 stepena vidim crno i belo. Njeno stvaranje harmonije ravnotežom suprotnosti je suštinska filozofska i moralna lekcija. Bela boja je boja čistoće i svetlosti, crna boja je boja žalosti i smrti. Smrt se graniči sa onim što znamo o životu. Činjenica da je život prolazan samim tim nas čini dragocenijim. Tajna je ravnoteža. Život je dragocen. Suzdržavati se od smrti je prirodno, ali nikada ne smemo dozvoliti da nas taj prirodni impuls učini uplašenim.
Plava boja na kecelji predstavlja nebo, a Svevideće oko sa sunčevim zracima ne predstavlja samo Božanstvo, već i sunce, izvor vidljive svetlosti. Nebo predstavlja cilj i nadu svakog masona, a Svevideće oko nas podseća da sve što radimo, radimo u neposrednom prisustvu Boga. Čak i kao njegovo drugo značenje, sunce, podseća nas na toplinu i ljubav prema Bogu. Venac napravljen od masline i lovora, simbol mira i pobede. Pobeda kao i uvek nije pobeda nad drugima, već pobeda nad samim sobom – jer to je jedina pobeda koja donosi mir kao nagradu. Sve ovo ukazuje na glavne lekcije 4° a to su tajnost, poslušnost i vernost.
Tajnost se mora shvatiti u masonskom smislu. To nije neka zavera, skriveni motivi ili ”dela učinjena u tami”. Za masona to je sposobnost zadržavanja samopouzdanja, tolerancija. Veliki filozofski sistemi su kroz vekove učili da je ova sposobnost prvi korak u razvoju samodiscipline i samokontrole. Dužnost i tajnost su temelji ne samo masonskog života već i kreativnog.
Onaj ko dosegne pravu tišinu nikada više neće imati osećaj samoće; biće uvek povezan sa drugima, i ne samo sa ljudima već celom prirodom. Tada će ćuti tišinu kao buku mnoštva, to jest buku postojanja.