Iako nema autentične arhivske građe i drugih istorijskih izvora prvog reda o počecima delovanja slobodnih zidara na tlu Srbije, ipak se pouzdano zna se da je krajem 18 veka u Beogradu postojala masonska loža, čiji je hram bio u beogradskoj tvrđavi i koja je radila na turskom jeziku. Među njenim članovima nalazili su se vezir tadašnjeg beogradskog pašaluka, Hadži-Mustafa Paša Šinikoglu, mitropolit beogradski, Metodije, srpski ustanički vođa Janko Katić, trgovac i diplomata Petar Ičko, grčki pesnik i rodoljub Riga od Fere i mnogi drugi. Podaci o radu ove lože mogu se naći u spisima autora sa kraja 19. i početka 20. veka. Svi oni se slažu da je Riga od Fere bio član ove lože, a u ovom radu razmotrićemo njegovu propadnost masonskom bratstvu i njegovu tragičnu sudbinu.
Grčki revolucionar, pesnik i nacionalni heroj, Konstantinos Rigas, poznatiji kao Riga od Fere, pripadao je loži, verovatno od samog osnivanja, 1796. godine. Rođen je 1757. godine, u bogatoj cincarskoj porodici u Velestinu u Tesaliji, blizu antičke Fere. Po završetku školovanja postao je učitelj i radio je u mestu Kisos. Kada je imao samo dvadeset godina ubio je jednog značajnog Turčina, pa je morao da beži i skonio se na planinu Olimp. Tu se, sticajem okolnosti, pridružio jednom odredu vojnika, pod komandom Spirosa Zere,a nešto kasnije odlazi na Svetu Goru. Primio ga je Kozma, starešina manastira Vatoped. Nije se dugo zadržao na Atosu i ubrzo se, preko Carigrada, vraća u Bukurešt gde radi kao službenik vlaškog kneza Nikolasa Mavrogenasa. Kada je izbio Prvi rusko-turski rat, 1787. godine, bio je zadužen za inspekciju vojske u Krajovi. Tu je postao blizak prijatelj otomanskog oficira Osmana Pazvan-Oglua, koji je kasnije, 1794. godine postavljen za starešinu Vidinskog pašaluka. Riga je u to vreme čuo za Francusku revoluciju, pa je počeo verovati da je nešto slično moguće na Balkanu. Smatrao je da treba sprovesti samoopredeljenje pravoslavnog stanovništva unutar Otomanskog carstva. U tom cilju Riga se sastajao sa grčkim episkopima i pobunjeničkim vođama tražeći podršku za ustanak, a 1795. godine osnovao je prvo panhelenističko političko udruženje koje se zvalo Heterija. Posle smrti Mavrogenesa, Riga od Fere se vratio u Bukurešt i jedan period vrmena je radio kao prevodilac pri francuskom konzulatu. U to vreme napisao je čuvenu grčku verziju Marseljeze, himne francuskih revolucionara. Ta verzija je poznata preko Bajronovog citata: „sinovi Grka, ustanite“.
Početkom 1793. godine Riga od Fere je otišao u Beč, gde je živelo dosta Grka, pa je radio kao urednik grčkih novina Efemeris. Napravio je i štampao mapu Velike Grčke, koja bi obuhvatala i Carigrad. Pisao je pamflete uzimajući u obzir ideje francuske revolucije. Bili su to: Deklaracija o pravima čoveka i građanina i Novi politički ustav, stanovnika Rumelije, Male Azije, Egejskih Ostrva i kneževina Vlaške i Moldavije. Te pamflete nameravao je da deli kako bi pokrenuo opšte-balkanski ustanak protiv Otomanskog carstva. Svoje pesme je sakupio u jedan rukopis i one su štampane posle njegove smrt, 1814. godine.
Tih godina Riga od Fere je mnogo putovao i pritom boravio više puta u Beogradu. Verovatno je tada, 1796. godine, postao član Beograske lože i počeo druženje sa Hadži-Mustafa pašom, beogradskim vezirom i starešinom lože. U tom smislu interesantno je njegovo prijateljstvo sa Pazvanogluom, koji je bio mason, a kasnije, jedno kratko vreme, član beogradske masonske lože. U to vreme, Osman Pazvanoglu, koji je već postao vidinski vezir, često je bio u sukobu sa Portom u Carigradu, ali je bio veoma odan svom prijatelju Rigi od Fere, protivniku turske vlasti. Riga je često je boravio i u Beču gde je živelo dosta Grka, pa je tu uređivao i štampao grčke novine Efemeris. Osim toga štampao je i političke pamflete i članke, uzimajući u obzir ideje Francuske revolucije. Bili su to Deklaracija o pravima čoveka i građanina, Novi politički ustav, itd. Svoje pesme je sakupio u jednom rukopisu, ali su one štampane tek posle njegove smrti, 1814. godine.
U Beču, Riga je započeo dopisivanje sa Napoleonom, a cilj mu je bio da od Napoleona dobije pomoć i podršku za svoje političke ideje i borbu protiv Turaka. U znak zahvalnosti poslao mu je tabakeru napravljenu od lovorovog korena iz Apolonovog hrama. Nastojao je da se u Veneciji sretne sa slavnim francuskim vojskovođom, ali ga je, u toku puta izdao jedan grčki trgovac. U Trstu su ga uhapsile austrijske vlasti, koje su, u tom trenutku, bile saveznik Otomanskog carstva, a pritom zabrinute zbog ideja Francuske revolucije. Stoga je Austrija odlučila da ga isporuči turskim vlastima pa su Riga od Fere i pet njegovih drugova, posle trinaestodnevnog putovanja, 9. maja 1798. godine predati turskom starešini Beograda, kajmakamu (zameniku) Mustafa paše, Osman agi. Turci su ih zatvorili u kulu Nebojšu, a odmah po hapšenju Riga od Fere pokušao je da se ubije.
Treba reći da se u to vreme Hadži-Mustafa paša, starešina lože i Rigin prijatelj nije nalazio u Beogradu. Polovinom aprila 1797. godine on je sa mesta beogradskog vezira privremeno premešten za rumelijskog beglerbega, pa je neposredno pre odlaska, za privremenog zapovednika Beogradskog pašaluka postavio šabačkog emina Osman agu. Odlazak Mustafa paše iz Beograda pogodio je Srbe, jer su ga svi pamtili kao dobrotvora, Srbi su se teško mirili sa njegovim odlaskom jer se pod njegovom upravom sa njima nije postupalo nimalo despotski, a spahije se nisu usuđivale da vrše pritisak ili bilo kakvo nasilje nad rajom.
Mustafin zamenik, Osman aga, nastavio je njegovim stopama. On se u mnogim izveštajima opisuje kao pravičan i mudar starešina, koji je bio neprijateljski raspoloženprema nasilnicima. O stepenu njegove tolerantnosti i naprednih gledanja svedoči i odluka da se Turkinje mogu pojavljivati na ulici i odlaziti u posete pod velom, što je do tada bilo gotovo nezamislivo.
Osman aga i turske vlasti u Beogradu, nameravali su da Rigu i drugove pošalju u Carigrad pa da mu sultan odredi kaznu. Međutim, bojali su se da će njegov prijatelj, Osman Pazvanoglu, koji se u međuvremenu odmetnuo od sultana, pokrenuti svoju vojsku i osloboditi ga [1]. Stoga su posle nekoliko nedelja zatočeništva Rigu od Fere i svih pet njegovih drugova zadavili u kuli Nebojši, a potom tela bacili u Dunav. Rigine poslednje reči bile su: Ja sam posejao bogato seme. Dolazi čas kada će moja zemlja brati slavno voće. Po njihovom pogubljenju, vlast u Beogradu namerno je širila glasine da su grčki patrioti pobegli i da su za njima čak upućene potere.
Sada ćemo pokušati da ovaj istorijski trenutak razmotrimo iz vizure jednog slobodnog zidara. Riga od Fere, mason i član Beogradske lože biva predat turskoj upravi Beograda, čiji je štarešina, Mustafa paša, privremeno odsutan i nalazi se u Rumeliji. Na tom stepenu razvoja komunikacuja i saobraćajnih sredstava kontakt sa njim je veoma otežan i za povratnu informaciju bilo je potrebno bar dve nedelje. Zamenik starešine, Osman paša, nije mason i nepoznato mu je da su Riga od Fere i Mustafa paša članovi iste lože. Štaviše, on pitanje Riginog hapšenja ne smatra dovoljno važnim, da zbog toga šalje čauša u Rumeliju i obaveštava svog pretpostavljenog. Iako je po prirodi blag čovek, postupa u skladu sa funkcijom koju obavlja i bira, za turske interese, najbezbednije rešenje. To najbezbednije rešenje je smrtna presuda za celu grupu. I sledi, šta sledi…
Ali, šta bi se desilo da je Mustafa paša, u momentu Rigine ekstradicije bio na svom radnom mestu? Kako bi on reagovao? Da li bi osećaj masonske, bratske solidarnosti prevagnuo nad obavezom koju funkcija beogradskog vezira, de Natura Res, nosi sa sobom? Jasno je da se na ovo pitanje ne može dati pravi odgovor. Imajući u vidu pašinu blagost i lična opredeljenja, a naravno i masonsku zakletvu, verovatno je da bi sudbina Rige od Fere bila drugačija. Ali ovo pitanje zauvek ostaje u domenu nagađanja.
Mustafa paša se vratio u Beograd nekoliko meseci kasnije, 23. oktobra 1798. godine, ali za ovu priču sve je bilo kasno.
Brat D. Č. „Mudrost“ Beograd
[1] Z. Nenezić u knjizi Masoni u Jugoslaviji 1764-1999. (I tom, str. 191-192) navodi da su knez Aleksandar Ipsilanti i Pazvanoglu zajeno planirali da preduzmu akciju oslobađanja, ali to nije moguće jer je knez Ipsilanti u tom momentu imao samo šest godina (Aleksandar Ipsilanti r. Carigrad, 1792. u. Beč, 1828).