… I NASTAVLJA SE
Prethodni deo priče o Sv. Jovanu Krstitelju, završili smo svima poznatom činjenicom da su 24. juna 1717, pre skoro 300 godina, u Londonu, četiri slobodnozidarske Lože skinule sa sebe veo tajnosti, sakupile se u „Goose and Gridiron Ale-house“, i osnovale Veliku Ložu Engleske. Baš na dan Sv. Jovana Krstitelja. Taj dan nije slučajno izabran za takav istorijski sastanak, jer su i pre toga Lože obeležavale taj dan, a i posle tog događaja, običaj praznovanja 24. juna raširio se i među Ložama u celom svetu. Međutim, zašto baš Sv.Jovan?
Jedno od mogućih objašnjenja je da je to zbog toga što je baš tog dana Sunce u godišnjoj kulminaciji. To je najduži dan, i tada ima najviše Svetlosti, kojoj svi Masoni u svojim životima teže. Sakupljanje Masona na taj dan i slavljenje istog, simbolizuje na taj način zajedničko traženje Svetlosti.
S druge strane, Sv.Jovan Preteča je po Bibliji nagoveštavao dolazak mesije, dolazak novog doba, novog carstva, a to je i simbol težnji svih Masona ka novom uredjenju koje će doneti blagostanje čovečanstvu. Pri tome su Masoni i svojevrsne preteče novog doba i novog zemaljskog carstva.
Ipak, kako „Masonerija pripada svim nacijama, svim klasama i svim religijama“, ne bi smeli Sv.Jovana Krstitelja nikako da tretiramo suviše relligiozno, tj. isključivo sa hrićanskog stanovišta, nego više kao istorijsku ličnost. Takav pristup našem zaštitniku može se naći i u delima vanreligijskih istraživača kao što su Ernest Renan, Eduard Šire ili Mak Sonije.
Da li je moguće Jovana Preteču izvući van hrišćanskih voda, i na taj način pokazati njegov nadreligiozni značaj i samim tim objasniti visok stepen poštovanja svih Masona prema njemu? Hajde da ne posmatramo inicijalno hrišćanstvo na isti način kako je shvaćeno i prihvaćeno danas, jer su istorijski tokovi neizostavno uneli tokom vekova i neke promene. Pokušajmo da na što realističniji način razmotrimo period njegovog nastanka, i ulogu dvojice tadašnjih, možemo slo-bodno reći verskih i političkih lidera, Jovana i Isusa u svetlu tadašnjih istorijskih i društvenih prilika.
JEHOVA, ESENI, JOVAN, ISUS, MESIJA…
Među narodima u Maloj Aziji, koji su bili pod vlašću Rimljana, jedan narod se izdvajao time što je sebe nazivao „Narod Gospodnji“. To je bio jevrejski narod. Postavlja se pitanje: otkuda to? I kako je tek jevrejski narod uprkos mnogim patnjama, progonima, neprekidnim borbama, dugotrajnom ropstvu, ipak uspeo da sačuva neokrnjenu svoju veru, veru u Boga? A kako to da su se Jevreji uporno klanjali samo JEDNOM Bogu – JEHOVI? Odgovor je jedno-stavan, jer je upravo u tome tajna – vera u JEDNOG Boga.
Mojsije je uspeo da svom narodu usadi ideju obožavanja jednog Boga – Jehove. Do tog trenutka u svim ostalim delovima sveta na delu su bile isključivo mnogobožačke religije i politeizam. Monoteizam je bio nepoznat i predstavljao je nešto potpuno novo i revolucionarno. Jevreje, koji su do tada bili mnogobošci, preobratio je u ljude koji su stalno imali svest o vrhovnom božanstvu, vrhovnom vladaru svemira. Mojsije je već tada znao i shvatao, poznavajući tajne starih Egipćana, da će budući trijumf čovečanstva zavisiti samo od trijumfa ove ideje.
Za vreme robovanja, siromaštva i rastrojstva ovog naroda, čak i pod asirskom tiranijom, ideja o Mesiji, izaslaniku Boga, onoga koji će obnoviti Carstvo Božije, i uspostaviti volju i nad-moć jednog Boga, već je duboko zaživela u narodu, i u svim umovima. Svi su očekivali sina Božjeg, svejedno kakav on bio, kako se zvao, narod ga je očekivao i bio spreman da ga prizna za svog vođu.
U takvom trenutku potpuno nezavisno, u vihoru burnih dogadjaja u Judeji i Galileji, pojavile su se dve ličnosti – Jovan Krstitelj i Isus Hristos.
U doba pre nove ere, u oblasti istočno od danjašnjeg Jerusalima u pasivnim i za život teškom brdovitim oblastima, živeo je deo jevrejskog naroda poznat pod imenom ESENI. Osobeni po skromnom načinu života, između ostalog, bili su poznati i kao iscelitelji. Postojao je i tzv. red Esena, a kako je zvanična profesija ovih ljudi bila da leče bolesti, verovatno odatle i njihov naziv Eseni (grč. terapeuti). U stvari, ovo je bio red visoko prosvećenih ljudi, pravih inicijanata, koji su uz to tada bili i jedini pravi poznavaoci Kabale. Oni su bili čuvari prave jevrejske tradicije, koja je svoje poreklo vodila iz Egipta. Takodje, oni su svoju pripadnost i status u redu sticali pro-laskom kroz stepene, svojevrsnom inicijacijom, i daljim uzdizanjima. Isus je takodje bio pripa-dnik ovog reda.
Glavne doktrine reda Esena bile su: ljubav prema bližnjem, skromnost, zabrana zakletve u običnom životu, mržnja prema laži, verovanje u postojanje duše i njenu besmrtnost. Oni su nego-vali kult zajedničkih obreda koji su počinjali i završavali svojevrsnim molitvama. Svetkovine su završavali zajedničkim obedom.
Sve vreme, do susreta sa Jovanom Krstiteljem, Isus je proveo je kod Esena. Medju Ese-nima su bili i njegov otac i njegov brat. Isus je tokom rituala i boravka među Esenima upoznao stare tajne, shvatio značaj svevremenskih doktrina i značaj inicijacije-krštenja.
U to vreme, proneo se po celoj Palestini glas o izvesnom Jovanu, mladome proroku punom religijske strasti. Jovan je bio iz svešteničke porodice a zatim je otišao u pustinju gde je vodio život najtežeg isposnika. On je tvrdo verovao u siguran dolazak Mesije i zamišljao ga je, prema judejskoj ideji, kao osvetnika i pravednika koji ce podići narod, prognati Rimljane, kazniti sve krivce i saučesnike, a zatim ući trijumfalno u Jerusalim i utvrditi Božje carstvo, carstvo Izrailja, iznad svih drugih naroda, u miru i pravdi.
Pozajmivši od Esena običaj religioznog pranja i promenivši ga u zagnjurivanje, Jovan je pronašao obred krštenja kao vidan simbol, kao neko javno izvršenje unutrašnjeg očišćenja. Ovaj novi obred silno je uticao na inače raspaljivu maštu jevrejskog naroda i privlačio sve veće mase. Čudna i vrlo raznolika je bila gomila, koja se okupljala oko Proroka Jovana na reci Jordan, da čuje njegovu reč i da se krsti.
Narod je Jovana smatrao za Proroka. Medjutim, mnogi su uobražavali da je on vaskrsnuli Ilija, a neki čak i to da je Jovan sam Mesija! Ipak, on nije imao tih i takvih pretenzija.
Sveštenici, književnici i učen svet tog doba, prezirali su Jovana. Ali ga ipak nisu smeli javno napadati, zbog njegove velike popularnosti koja je sve više rasla. Obred krštenja bio je za Jovana jedan ceremonijalni čin, svojevrsna zamena za incijaciju esenskih posvećenika. Ali obred namenjen običnom svetu, kako bi pojačavao utisak i pripremao duhove za predstojeći veliki pokret. Jovan je u dolazak Mesije, nesumnjivo, najiskrenije verovao. Krštenje i kajanje za učinjena nedela, sve je to bila forma ispaštanja, sredstvo pripreme za buduće dogadjaje, jer “ ja vas krštavam samo vodom – no onaj koji će doći za mnom, krstiće vas ognjem”.
Glas o smernom i skromnom, ali veoma popularnom Jovanu dospeo je do ISUSA, koji je u to vreme već propovedao u Galileji. Isus je poželeo da se vidi sa Jovanom i da se i sam podvrgne javnom krštenju. Tako Isus napusti Galileju i ode sa svojom malom školom ka Jovanu. Novodošli Eseni, bez obzira što su čin inicijacije već prošli, krstili su se kao i ostali svet.
Dva učitelja su imala mnogo zajedničkih ideja i pogleda. Pri tome nisu shvatali jedan drugog kao protivnike, već su se utrkivali u uzajamnom poštovanju. Ipak, mora se reći da je za sve to vreme koje je proveo kraj Jovana, Isus njega priznavao za višeg. Sebe i svoj sopstveni genije tek je bojažljivo razvijao, u Jovanovoj senci. I Isus je počeo da krštava na Jovanov način, a to su počeli da čine i Isusovi učenici. Čak i kasnije, posle Jovanovog odvođenja u tamnicu Isus je propovedao koriteći u svojim besedama Jovanove reči i izraze.
Veliki skupovi oko Jovana Krstitelja postali su sumnjivi tadašnjem vladaru Irodu Antipi. On je počeo da se plaši Proroka i njegove snage i uticaja u narodu. Irod Antipa je bio svestan toga da je Jovan, a ne Isus, u tom trenutku bio harizmatični lider Jevreja, koji je u trenutku mogao da ugrozi stabilnost njegove vladavine. Pored toga, imao je i ličnih razloga za mržnju prema Jovanu. Rodoskrnavljeni brak Iroda Antipe sa bliskom sestrom Irodiadom, bila je stalna meta Jovanih javnih kritika.
Stoga je Antipa naredio Jovanovo hapšenje, ali ga zbog straha i bojažljivosti nije pogubio. Irod se plašio javne pobune, zbog trenutne Jovanove popularnosti u narodu. S druge strane, za vreme Jovanovog tamnovanja Antipa je uživao u razgovorima sa Prorokom, praktično učeći od njega. Pored toga, Prorokova predskazanja i najave skorog dolaska Mesije su bacala Antipu u brige.
Jovan je iz tamnice pratio situaciju medju svojim učenicima, saznao o Isusovim uspesima i popularnosti, kao i o tome da njegovo učenje nastavlja svoj život, bez obzira što je Prorok zatvo-ren. Tada je čuo i da se priča kako je predskazani MESIJA već došao i prikazao se narodu, kroz prisustvo u Isusu – kroz isceljenja i ostala čuda. Jovan je znao da je došao pravi trenutak za delo-vanje.
Poslao je dvojicu učenika do Isusa u Galileju. Hteo je potvrdu ovih glasina i direktan kontakt sa Isusom. Kako su učenici u Galileji umesto povučenosti, strogog posta i upornih molitvi, a koje su odlikovale Jovanovo vođstvo, zatekle radost, veselje i svetkovinu Isusa Hristosa na vrhuncu slave i popularnosti, oni su došli do njega i pitali ga: „Jesi li ti Onaj, koji mora doći, ili treba da očekujemo drugoga?“. Isus, naravno, kao vešt političar i lider, odgovori neodređeno: „Blago onima koji ne posumnjaše u Mene.“
I ovaj dijalog je, u stvari, sve od Jovanovog „pokazivanja prstom na novog Mesiju“. Možda to nije baš onako kako je u Bibliji prikazano, ali bilo je dovoljno da Jovanova misija bude nastavljena, i to još uspešnije, u režiji i izvedbi novog lidera Isusa Hristosa.
Jovan u vreme ovog dijaloga, najverovatnije, nije ni bio više živ. Ubrzo je ubijen je od strane zle Irodiade i njene ćerke.
IDEJA JE OSTALA…
Vest o Jovanovoj smrti došla je do Isusa, te se on iz predostrožnosti povukao sa sledbe-nicima u pustinju. O Jovanu, on je uvek govorio sa divljenjem i velikim poštovanjem, stalno hvaleći svog Preteču, i veličajući njegove zasluge. Isusovi učenici su bili odani i verni načelima svog učitelja, pa je Jovanovo učenje postalo stalni kult u ranohrišćanskim, a i kasnijim poko-ljenjima.
Iako je Jovan praktično ličnost koja je prethodila hrišćanstvu, zahvaljujući hrišćanskim predanjima, njegova uloga i veliki značaj ostala je sačuvana tokom vekova. Takodje, jedino je u hrišćanskom predanju on ostao ono što je zaista i bio – tužan propovednik, strog i prema sebi i prema drugima, prorok koji najavljuje dolazak Carstva Božjeg, prorok koji budućeg Mesiju nala-zi, uči, vodi ka vrhuncu, ali koji nažalost umire, pre nego što doživi sve što je prorekao.
Jovanova škola krštavanja, postojala je i živela još neko vreme, paralelno sa Isusovom, kroz grupe njegovih sledbenika. Čak i nekoliko godina posle smrti oba učitelja, još uvek se krštavalo i Jovanovim krštenjem. Vremenom, zbog malobrojnosti, ovaj pristup se ugasio, a Hrišćanstvo je nadvladalo. Ipak, Jovan je zadržao položaj velikog Učitelja, Isusovog preteče, a ugled koji je zadobio odricanjem i svojim načinom života je neprolazan. Tako je i njegovo ime na veoma visokom mestu po značaju u hrišćanskoj crkvi.
I posle smrti Jovana i Isusa, ideja je ipak ostala. Šta je moglo da doprinese tolikom uspehu i očuvanju ideje? To je najverovatnije bila ŽRTVA koju su i učitelj Jovan i najbolji učenik Isus podneli. Obojica su, Jovan kroz odricanje i samospoznaju, a Isus kroz inicijaciju i stečene stepene u esenskom redu, bili upoznati sa misterioznim učenjem Kabale, koje kaže da svaka žrtva učinjena za ideju, daje toj ideju jedinstveni snagu i ranije ili kasnije joj osigurava uspeh. Prorok Jovan (učitelj) i Sin Božji Isus Hristos (izabrani učenik), svojom smrću su dali besmrtnost svojim idejama.
JOVAN IZNAD SVIH RELIGIJA
O jedinstvu, istom poreklu i postavkama svih religija ne treba trošiti reči. O tome je već dosta napisano i rečeno. Kako je to krenulo davno iz drevne Mesopotamije, preko dva Egipatska carstva, Rimljana i Izraelaca, pa sve do hrišćanstva i ostalih današnjih religija, zaključci i sve-prisutne istine su uvek na kraju iste, samo ponekad različite po formi. Ali, različiti su i putevi pomoću kojih pojedinac do tih istina dolazi: učenjem, spoznajom, razmišljanjem ili kroz neki proces inicijacije.
I Isus je kroz svoju inicijaciju u esenski red, a koji neodoljivo podseća naš slobodno-zidar-ski red, počeo svoje putovanje kao Istini i Svetlosti. Hrišćanstvom je te ideje proširio među svo-jim sledbenicima.
Ali Jovanova veličina je u tome što je uspeo da dodje do spoznaja i sveprisutnih Istina, kao i da ih saošti svojim sledbenicima, pa i Isusu, isključivo samoodricanjem, samopregornim isposničkim životom, praktično u direktnom kontaktu sa Velikim Arhitektom Univerzuma.
To je naš zaštitinik – Prorok, Preteča, Krstitelj Jovan. Slobodno zidarstvo nije religija, ono je na višem stepenu od svih religija. Slobodno zidarstvo ne obećava ni nagrade ni kazne. Ono traži od svih slobodnih zidara, da vole dobro radi dobroga, istinu radi istine, da traže Istinu i Svetlost, kao i da se uvek žrtvuju radi svoje ideje ili načela, kao što je to činio i Veliki Učitelj, Veliki Majstor Starog Doba, Jovan Krstitelj.
Niš, na dan Sv.Jovana Krstitelja, 07. jula 2010
Br. B.R. „Nemanja“