Šarl Bodler (Charles Baudelaire) je rodjen 1821. godine a preminuo je 1867. sa svega 46 godina. Svojom poezijom je obeležio svetsku književnost i uticao na razvoj poetike kao pionir moderne i prethodnik pravca simbolizma a koji je potekao upravo iz njegove Zbirke Cveće Zla. Zadatak pesnika Bodler je gledao kroz univerzalnost analogije koja cilja u skriveni deo bića, te je stoga njegova poezija prožeta simbolizmom. Poreklom iz Pariza, iz aristokratekse porodice, odrastao uz nerazumevanje porodice na senzibilitet koji je pokazivao ali i pogodjen ranom smrti oca – upustio se u boemski život ali nije zapostavljao umetnost. Prevodio je Edgara Alana Poa i bio inspirisan njegovim radom i nazivan njegovom „literarnom srodnom dušom”. U slikarstvu je bio inspirisan radom Eugena Delakroa (Eugene Delacroix) kao vodećeg francuskog slikara romantizma. Bodlerova čuvena Zbirka Cveće Zla je dovela inicijalno do toga da je osudjen na novčanu kaznu i optužen za vredjanje javnog morala i blasfemiju a danas se nalazi u lektirama osnovno-školskog obrazovanja širom sveta. Paradoks razvoja civilizacije je time još jednom pokazao svoje licemerno lice kroz istoriju. Svoje skandalozno ponašanje (u to vreme) je „krunisao” vezom sa svojom muzom Žanin Duval (Jeannine Duval) koja mu je bila inspiracija ali je takodje inspirisala i čuvenog Monea koji je uradio njen portret. O Bodlerovom ranom radu su pisali i francuski novinari koji nisu znali da li su žrtve mistifikacije kroz njegova dela ili im je u poeziji Bodler predstavio samo njegovu bizarnu imaginaciju?1
Mnogi su istraživali veze Bodlera sa slobodnim zidarstvom, a posebno zbog simbolike koju je koristio u svojim pesmama. Osim toga, Bodlerovo druženje sa Viktorom Igoom, Pjerom Amborazom de Laklosom2 i drugima kao i uticaj Žozefa De Mestrea je ukazivalo i na njegovu potencijalnu pripadnost bratstvu a posebno imajući u vidu da su ovo bila veoma uticajna braća toga vremena. O tome piše i P. Naudon u istoriji francuske masonerije (1987).3 Pojedini istraživači su analizirali Bodlerove tekstove ističući sugestivni karakter reči zidanje koji može aludirati na slobodno zidarstvo a čitajući Les bonnes chiens primećeni su segmenti koje je Bodler koristio u prevodu Magbeta (tj. rad bez imena) koji upućuju na pad, a Jérôme Thélot4 smatra da pesnik koristi ovu priliku da stvori čitaocu simboličko i ezoterijsko iskustvo.5 Velika maestra ženske lože Italije koja je na 33. stepenu u G.L.D.I. (Gran Loggia d’Italia) navodi za Šarla Bodlera da je Brat Bodler odgovarajući na simboliku njegove pesme Veze kada se pominje termin forêts de symbols (sr.šuma simbola).6 Dalje, o Bodleru je napisana i kratka monografija sa nazivom “Charles Baudelaire – un Frere en Ideal” (sr.Šarl Bodler – brat u idealu) koju je pripremio Fabrik Glokner.
Mnogi su analizirali zbirku poezije Cveće zla (fr.Les Fleurs de mal) objavljene 1857. godine, i to sa različitim ciljevima. Danas kao školska lektura, pesme Šarla Bodlera se čitaju u mnogim državama sveta od ranih školskih dana. Transfer simbolike koju nose Bodlerove pesme u tolike duše gradjana sveta omamljuje činjenicom o dostupnosti univerzalne simbolike korišćene i u slobodnom zidarstvu ukazujući na postojeće i sveprisutne znakove pored puta kako je to Andrić definisao.
Jedna od pesama koja je svojom simbolikom privukla veliku pažnju a objavljena je u okviru pomenute Zbirke je i pesma Veze (Correspondence), koju je preveo Ivan Lalić dok je u nekim ranijim prevodima glasila i sadejstva, uzajamnosti ili skladnosti. Lalić je majstorski izveo prevod koji je, reklo bi se, i najviše u duhu našeg jezika iako se zapravo radi o sinonimima. Već u prvoj strofi opisuje se čovek i priroda na šta i ukazuju brojne književne analize. Medjutim, pažljivije čitajući o pomenutim terminima poput – hram, stubovi, simboli – oni ukazuju i na termine koji se često koriste u slobodnom zidarstvu. Imajući ovo u vidu, književne analize i one slobodno zidarske nisu u koliziji, jer hram kao mesto okupljanja slobodnih zidara, ima simboliku prirode kao okruženja, dok stubovi Jakin i Boaz ukazuju na milosrdje i pravednost koji su u Bodlerovoj pesmi živi (opet moguća 1slobodno zidarska simbolika, ukazujući na značaj strogosti u napredovanju) i gledaju na čoveka (centralno biće) koji je okružen simbolikom dok ga prisnim pogledima (braća?) prate kroz put. Važan je i taj ezoterijski momenat kada Bodler koristi sinesteziju, za njega karakterističnu…To čulno povezivanje pojmova kada boje imaju ukus ili zvuk a mirisi se vide… I upravo o sinesteziji mirisa, zvukova i boja govori i ova pesma (e.g. mirisi i zvuci razgovore vode). Medjutim, ov čuvena pesma se tumači i na način da govori o neofitu koji je upravo primio svetlost i otkrio masonski hram i ima utisak da prelazi „šume simbola”. Međutim, ovi čudni simboli koji će mu postepeno postati poznati, a koji kroz osetljivu formu (sliku) predstavljaju razumljiv sadržaj (ideje), ispostavljaju se polisemični ili čak ambivalentni, za razliku od pojmova koji su nedvosmisleni i apstraktni.
Veze
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,
što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.
Pre svega, istovremeno se obraćaju čulima, mašti i razumu inicijata, budući da ih ovaj opaža, prepušta se impregniran njihovom snagom, ali i pokušava da protumači i razume njihova implicitna značenja tokom prelaženja pojedinih prepreka. Verujem da je ova simbolika poznata svakom slobodnom zidaru! U pesmi Živa buktinja, pominju se i termini: oči pune bleska, moja braća, dva brata nebeska, ja sam njihov sužanj oni moje sluge itd. Ova terminologija je analizirana na taj način da pretpostavlja slobodno zidarsku simboliku u okviru bratskog lanca u pravcu svetlosti kroz mistiku.
Ziva buktinja
Stupaju preda mnom Oči pune bljeska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od grijeha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lijepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slijepo.
O, prekrasne Oči, blistate ko svijeće
Kad mistični sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće;
Dok one Smrt slave, vi pjevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvijezde čiji plamen sunce ne zasjeni!
Dok se u pesmi La voyage navodi sledeće: “Ô mon semblable, ô mon maître! ” (O moj pomoćniku, o moj majstore)” što opet ukazuje na masonsku simboliku. U nastavku je i pesma Čitaocu koja na svojstven način šalje Bodlerovu poruku prožetu slobodno zidarskom simbolikom:
Čitaocu
Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane obuzmu nam duh i telo kinje silno; našu ljupku grižu hranimo obilno kao što prosjaci svoju gamad hrane.
Uporno se greši, a podlo se kaje, za priznanje dobra nagrada se bere; svak misli da mrlje bedna suza pere, pa veselo opet na kaljav put staje.
Na jastuku zla nam dugo uljuljkava sotona Trismegist duh naš zaneseni, pa i naše volje metal dragoceni taj vešt alhemičar u zrak isparava.
vrag i drži konce što nas miču jadne! odvratni nas predmet privlači i mami, svakog dana korak silazimo sami bez groze put pakla kroza tmine smradne.
Ko siromah bludnik što cmače, mrcvari u drevne bludnice izmučene grudi. dočepamo uzgred slasti tajne žudi, pa ih iscedimo kao limun stari.
Ko milion crvi da kipti i pije, u mozgu nam banče čopori demona, a kad udahnemo, Smrt i pluća bo’na ko nevidljiv val se s muklim jekom slije.
Silovanje, otrov, nož i sva zla dela ako krasnih slika sav još vez ne daše na otrcan djerdjef bedne sudbe naše, – znači, nije duša, avaj, dosta smela.
No i od šakala, pantera pomamnih, skorpija, majmuna, orlušina, zmija, grdobe što puzi, pišti i zavija, u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih
grdjeg gada ima, gnusnijeg sto puta! I mada ne skače, urla, nit’ romori, u pustoš bi rado zemlju da pretvori i u jednom zevu sav svet da proguta;
to je Čama. – Njene oči plaču same, pušeći nargile sanja gubilište. Čitaču, ti znaš to nežno čudovište, – licemere, ti, moj brate, nalik na me!
Šarl Bodler i nakon više od 150. godina od smrti ne prestaje da iznenadjuje analitičare književnosti ali i antropologe i druge koji su zainteresovani sa istraživanja njegove sofisticirane simbolike koja je sudeći prema prethodno napisanom svakako isprepletena sa simbolikom slobodnog zidarstva a u njena značenja treba pronicati čitajuću njegova dela.
