60-4 Breme vlasti

AP, MKU

U razvijenom Srednjem veku, praktikovan je jedan veoma specifičan ritual koji su latinski autori beležili pod nazivom Deditio. Ove “dedicije” su u sebi sadržavale specifični obred potčinjavanja jednog plemića ili vladara autoritetu koji je bio viši od njega. Na primer, grof ili vojvoda bi na ovakav način mogao da iskaže pokajanje prema kralјu koga bi na bilo koji način izneverio, a kralј je mogao da stupi u dediciju prema nekom autoritetu višem od samoga sebe: caru ili prvosvešteniku.

Najpoznatiji primer dedicije možda je bilo dramatično putovanje imperatora Svetog rimskog carstva Hajnriha IV na poklonjenje papi Grigoriju VII 5077. GIS u zamak Kanosa. Ovaj istorijski događaj bio je vrhunac istorijske krize oko Investiture, kada je car Hajnrih odbio da prihvati papsku odluku kojom mu se oduzelo tradicionalno pravo da bira i postavlјa sopstvene biskupe. Zbog ove neposlušnosti, papa Grigorije VII je na saboru održanom 5076. GIS u Rimu ekskomunicirao Hajnriha IV i proglasio zakletve koje su mu dali njegovi vazali za nevažeće. Car je ubrzo shvatio da mu nije ugrožen samo presto, nego i goli život, pa je sa porodicom pošao na dogovoreni sastanak sa papom kako bi prošao kroz ritual pokajanja, koji je podrazumevao dediciju. Nakon brojnih opasnosti uklјučujući i prelazak preko Alpa u zimskom periodu, Hajnrih IV je 25. januara 5077. GIS, konačno stigao do kapije zamka Kanosa. Međutim, kapije su po nalogu pape ostale zatvorene. Da bi pokazao iskrenost svoga pokajanja Hajnrih IV je skinuo svoje carske odore i obukao grubu monašku odoru od oštre tkanine, da bi bosonog i gologlav proveo tri zimska dana i noći ispred kapije zamka, u strogom postu bez hrane i pića, skrušeno moleći za prijem i oproštaj poglavara crkve u Rimu. Nakon ovog događaja, sinonim za dediciju ili volјno poniženje vladara postala je reč Kanosa, po nazivu zamka u kome se odigrala ova istorijska drama. Uprkos svom pokajanju i povratku u okrilјe rimske crkve, Hajnrih IV više nikada nije povratio svoju moć, zato što su nemački kneževi smatrali da je svojim postupkom unizio svoju carsku krunu.

Poznati su nam brojni istorijski primeri dedicija, obreda svesnog i volјnog ponižavanja vladara koji su zaboravili na Hristove reči da je “svaka vlast na zemlјi data odozgo” i da vlast nije privilegija nego breme odgovornosti za ojim olako posežu samo lakomisleni lјudi. Ovo nam prikazuje i Platon u svom mitu o usmrćenom ratniku Eru, gde na kraju dijaloga “Država,” nabraja razne prizore zagrobnog života. Posebno je upečatlјiv prizor gde pokojnici iz reke po kojoj plove različiti usudi lјudi, životinja, ptica ili morskih stvorenja biraju živote u kojima će da se vrate na Zemlјu. Kada je kockom došao red na mudrog Odiseja da načini svoj izbor, Platon daje sledeći opis: “A kocka je slučajno tako odredila da Odisejeva duša poslednja pristupi izboru, pa sećajući se pređašnjih muka, odreče se častolјublјa i dugo lutaše okolo u traganju za bezbrižnim životom običnog, i za javne poslove nezainteresovanog građanina; i jedva ga nađe kako leži u nekom uglu, poštosu takav život svi drugi zanemarivali i bacali u stranu.

 Ugledavši ga, Odisejeva duša ga radosno izabra, pa reče da bi učinila isto čak i da je prva birala. [2]

Dakle, kralј Itake, dobro podučen iskušenjima svog prethodnog života gde je deset godina ratovao pod zidinama Troje, a deset godina lutao po svetu dok se nije vratio u svoj dom, odrekao se bremena vlasti i izabrao miran i neupadlјiv život običnog građanina.

Za nas je blizak primer dedicije kroz koji je prošao srpski Veliki Župan Stefan Nemanja, koji se u jednom trenutku pobunio protiv svog dobrotvora i zaštitnika, vizantijskog cara Manojla Komnina. Vizantijski istoričar Nikita Honijat u svom istorijskom delu navodi sažeti prikaz dedicije kroz koju je 5168. GIS prošao naš Veliki Župan. Drugi istoričari, poput Jovana Kinama su u istom periodu na detalјniji način opisivali ovaj obred potčinjavanja koji je uvek imao slične elemente. Pokajnik bi najpre vladaru poslao izaslanike koji bi dobili jasne instrukcije o obredu dedicije, poniženja kroz koje je pokajnik morao da prođe da bi se vratio u carevu milost. Nadalјe, obred je i za srpskog Velikog Župana i za neke druge pobunjenike sadržao slične elemente. Naime, pokajnik bi prolazio pored sopstvenih vojnika i oficira koji su stajali u stroju i pred cara dolazio obrijane glave i bosonog, čime je izobražavao sopstvenu sramotu, u crnom vunenom ruhu koje je simbolizovalo smrt i osudu. Odora je bila bez rukava, a listovi ogolјeni, što je simbolizovalo materijalnu, ali i duhovnu mizeriju molioca. Pritom, pokajnik je oko vrata nosio omču, a u rukama goli mač vrha uperenog u sopstvene grudi, čime je vladaru predavao svoj život na milost i nemilost. Najzad, kada bi stigao do prestola, pokajnik bi legao na zemlјu u potpunoj proskinezi, koja je bila ultimativni simbol poniženja i samooptužbe, čak i za obične lјude, a pogotovo za plemiće ili vladare. Posebna težina dedicije bila je u tome što je pokajnik sve ove akte samoponižavanja bio prinuđen da sprovodi pred sopstvenim vojnicima, plemićima i članovima porodice. Slično kao i u slučaju Hajnriha IV i njegovog putovanja u Kanosu, dedicije su imale poguban efekat na moral vazala i vojnika onih plemića koji su bili prinuđeni da prođu kroz ovakvo iskušenje. Na primer, latinski istoričar Gijom od Tira, zapisao je obred dedicije kroz koji je, takođe ispred cara Manojla Komnina, prošao knez Reno od Šatijona, nakon što je sa kralјem Jermenije učestvovao u pustošenju ostrva Kipar, koje je tada bilo pod vlašću Vizantije. Knez Reno je bio prinuđen da toliko dugo i ponizno leži ispred cara, dok ga je ovaj sa svoga prestola obasipao grdnjama i prekorima, da je po rečima ovog istoričara time “čast Latina promenio u sramotu.”

Koji je masonski značaj teme o obredima dedicija i zbog čega je za nas ova tema večeras važna? Pre svega, rituali dedicija su utkani u inicijacije na sva tri stepena naših plavih loža. U suštini, to je jedan i jedinstven obred inicijacije, koji je podelјen na tri nivoa duhovne zrelosti masona: učenika, kalfu i majstora Kralјevske umetnosti. Već i sama činjenica da praktikujemo nešto što se naziva Kralјevskom umetnošću ili Veštinom vladanja, objašnjava prisustvo dedicija u našim inicijacijskim ritualima: podvrnute nogavice, bosa stopala, razdrlјene košulјe, klečanje na kolenima, proskineze, pa čak i kecelјe za koje nas obred već na prvom stepenu upozorava da ne bi trebalo da ih se stidimo. Dedicije su neodvojivi deo naših obreda, a prema mome shvatanju, njihova svrha je da nas podsete na činjenicu da “plemstvo obavezuje” i da nam je bilo kakva vlast koju imamo uvek data odozgo. Odličan primer je ovaj čekić u rukama časnog starešine, onoga kome su braća slobodnom volјom ponudila breme odgovornosti vođenja lože i koji je to breme svojevolјno prihvatio. U zbirci masonskih istorijskih zapisa poznatoj pod nazivom “Stare dužnosti” na više mesta se insistira da bi izbor braće za starešinstvo trebalo da se sprovodi na temelјu principa meritokratije, a ne na osnovu profanih kriterijuma koji u obzir uzimaju uzrast ili društveni status bilo kog brata. Da bi bilo ko od nas na dostojan način mogao da ponese breme odgovornosti za rad lože, on bi najpre morao da se oslobodi svih drugih metala, kako ne bi poklekao pod prevelikim teretom koji nema snage da iznese. Osim toga, niko od nas ne bi imao snage da to breme iznese, bez čvrstog oslonca u našem bratskom lancu. Jedino ukoliko se shvati na ovakav način, dužnost starešine lože dobija svoj potpuni smisao. Dužnost starešine je najveći izazov za svakoga od nas, jer njeno izvršavanje jeste ogledalo čitavog našeg masonskog života i konačna demonstracija svega što smo saznali o svetu i o samima sebi upotrebom naših alata. Iz ovih razloga, verujem da je za svakoga od nas koji se odvažio da na sebe preuzme teško breme starešinstva, korisno da se podsetimo primera dedicija kroz koje je svako od nas prolazio kroz sopstvenu inicijaciju i kroz koje su prolazili slavni i moćni vitezovi i vladari koji su hodali ovim tlom milenijumima pre nas. Starešina vlada ložom samo i jedino na takav način ako služi loži, ako u samome sebi porazi lažlјivu zmiju gordosti i sujete koja truje dušu i um, a na oči nanosi koprenu slepila.

Dakle, pored zahvalnosti braći koja su mi ukazala čast svojim nepodelјenim poverenjem, ostaje mi da ovu besedu okončam sa nekoliko praktičnih napomena koje su proizvod mog iskustva i spoznaje našeg bratstva i posebno naše poštovane lože Sloboda. Svi znamo kakva smo iskušenja prebrodili u prethodnom periodu i pamtimo brojne udarce od kojih se i dalјe oporavlјamo. Često sam među vama iznosio svoj utisak da smo svi zajedno možda mogli da se malo više potrudimo da radimo posao koji nas je doveo na ovo gradilište, a to je izgradnja našeg unutrašnjeg i spolјašnjeg Hrama. Ponekada sam sticao utisak da nismo u potpunosti iskoristili sve potencijale koje nam Škotski obred drevni i prihvaćeni velikodušno stavlјa na raspolaganje. Rekao bih da smo u izvesnoj meri pomešali sveto i profano, što je verovatno bilo i neizbežno, ako se prisetimo da se ispod naših stopala nalazi naizmenični crni i beli mozaik koji, pored ostalog, simboliše i stalnu dinamiku smene ova dva principa. Pa ipak, često sam se pitao i da li bismo mogli bolјe i više od toga? Da li smo u lјudskom i masonskom smislu dovolјno zreli da pokušamo da učinimo još koji korak dalјe? Moja je želјa da to u narednom periodu svi zajedno pokušamo, a ukoliko izostane uspeh, smatram da će to biti isklјučivo moja odgovornost zato što nisam uspeo da nas nadahnem da se pokrenemo u tom pravcu. Draga moja braćo, ne mogu da vam obećam uspeh ovog poduhvata, ali mogu da vam obećam da ću se potruditi da učinimo taj korak ili dva putem koji nam je obeležen našim ritualom.

Za početak, predložio bih da u ovom semestru uvedemo jednu stalnu tačku dnevnog reda na našim radovima: filosofsku raspravu. Ukoliko sa time budete saglasni, pored radova i instrukcija, svaki majstor naše lože, uklјučujući naravno i mene, bi na početku rada iz kese milosrđa izvukao cedulјicu na kojoj bi bila ispisana jedna reč ili pojam, te da onda usmeno u par minuta iznese besedu ili razmišlјanja o datoj reči. Verujem da bi ovakva praksa našu gradnju mogla da učini korisnijom, a svakako i zanimlјivijom. Postoje i druge mogućnosti kojima bismo možda mogli da obogatimo našu gradnju, ali o njima bismo mogli više da razmišlјamo na budućim radovima.

Dalјe, predložio bih da u okviru svakog našeg rada održimo i ritualni rad na trećem stepenu, kako bismo u kontinuitetu i na regularan način zajednički mogli da donosimo neophodne odluke, kojima ne bismo opterećivali učenike i pomoćnike. Koliko mi je poznato, ovakva odluka bi bila u skladu sa drevnim predanjima i dužnostima i mada bi vremenski možda neznatno produžila svaki naš rad, mislim da bi ujedno i produbila iskustvo naše gradnje.

Zatim, sve rasprave vezane za bilo kakve metale, a u to, prema mome skromnome mišlјenju, spadaju i pitanja rada VNLS, finansija, evidencije prisustva, dogovori o putovanjima, bratimlјenjima ili posetama drugim ložama i slično, pomerio bih ka elektronskoj komunikaciji ili eventualno ka AGAPE koju ćemo održavati nakon naših radova. Mislim da bismo svi osetili korist koju bi nam donelo što veće rasterećivanje ritualnih radova od profanih tema i diskusija. Ovim bismo ujedno dobili priliku da vežbamo ritual, utoliko pre što će uskoro u primenu ući novi i pobolјšani prevodi, koji će, nadam se, otkloniti određene dileme i nedoumice koje smo do sada imali o ispravnosti našeg izvođenja određenih delova rituala.

Najzad, podrazumevam da bismo sve ove i slične odluke morali da izglasamo u okviru ritualnog rada, jer ovakav koncept gradnje jedino može da ima smisla ukoliko ga svi jednodušno prihvatimo. Znajte braćo moja da ću se, kao što sam uvek do sada i činio, uvek rado prihvatiti da se povinujem stavu većine braće i sigurno nemam nameru da vam namećem bilo kakva sopstvena rešenja ili ideje, jer najbolјe vodi onaj ko najpredanije služi svoj braći i time u sebi izobražava jedinstvo duha lože.

S blagoslovom Velikog Neimara Svih Svetova, u ime Slobodnog zidarstva uopšte i posebno ove poštovane lože.

.

INAUGURALNA BESEDA ČS PL “SLOBODA” 12.09.6023. GIS

Na Orijentu Beograd 12. dana, devetog meseca 6023. GIS

•  [1] Sveti Sava: “Žitije svetoga Simeona Nemanje,” u “Sveti Sava: Sabrani spisi,” Prosveta i SKZ, Beograd 1986. godine; str. 101.
• [2] Platon: “Država”; 620 c i d; prevod Branko Pavlović i Albin Vilhar, peto izdanje, BIGZ 2002; str. 324.