2-1 I! Tego Arcana Dei

I! Tego Arcana Dei“ je latinska sentenca često korišćena kao naslov ili moto u problematici vezanoj za istoriju masonerije i tekstovima o pojedinim ezoteričnim organizacijama. Od mog prvog susreta sa ovom frazom zainteresovao sam se da saznam šta ona zapravo znači. U ovom radu izneću ono što sam otkrio.

Pođimo od toga šta nam govori doslovni prevod a zatim gde se i zašto ova sentenca koristi.

Bukvalni prevod sa latinskog bi išao sledećom redom: „I“ je imperativ glagola „ire“ koji znači ići. Konjugacija glagola „ire“ je „eo, ire, ivi, itum“, a imperativ „I!“ u prevodu znači „Idi!“ ili „Gubi se!“. „Tego“ znači „krijem“ ili „pokrivam“. „Arcana“ je množina reči „tajne“, dok je „Dei“ genitiv imenice „Deus“ koja znači „Bog“. Tako da bi doslovni prevod sa latinskog glasio: „Gubi se! Ja krijem božje tajne“ ili malo prefinjenije rečeno „Odlazi, ja čuvam tajne o Bogu.“

Smatra se da je od ove latinske sentence nastao anagram „Et in Arcadia Ego!“. Iako doslovni prevod fraze „Et in Arcadia Ego!“ znači „I ja sam u Arkadiji“, kroz literaturu koju ćemo kasnije pomenuti nekoliko autora dokazuje da je to zapravo anagram objekta koji je upravo latinska sentenca iz naslova ovog rada: „I, Tego Arcana Dei“.

Da se ovde ukratko podsetimo i na to šta je anagram. Anagram je u stvari vrsta igre rečima gde se kreće od jedne reči ili izraza i formira nova reč ili izraz korišćenjem slova od kojih je formirana početna reč ili izraz i to tako što se jedno slovo upotrebi samo jednom. Na primer “OVO GRMI” i rešenje anagrama koje glasi: “GROMOVI”. Slično tome je i anagram “I JA LATIN” i njegovo rešenje: “ITALIJAN”. U strožijoj varijanti anagram ima isti broj slova kao početna reč ili izraz. Majstorija je dobiti novu konstrukciju na osnovu koje se može pogoditi šta je objekat ili cilj anagrama, odnosno od koje reči ili izraza se pošlo. Još je veća majstorija smisliti anagram koji komentariše, ismeva ili predstavlja suprotnost objekta. Ova igra je bila jako popularna u srednjem veku, dok je danas primenom računara moguće brzo i jednostavmo doći do anagrama u odnosu na bilo koji polazni objekat. Da bi se postiglo da anagram ima dublji smisao i težinu u praksi se dozvoljavaja i malo odstupanje od osnovnog pravila vezanog za broj slova.

„Et in Arcadia Ego“ je fraza u kojoj nema glagola ali to je sasvim korektno i uobičajeno u latinskom jeziku.

Podrazumeva se da kao što navode Ričard Endrjus i Pol Šelenberger u knjizi „Božja grobnica“ u ovoj frazi nedostaje glagol „sum“. Doslovni prevod bi glasio „I ja sam u Arkadiji“ a kako se ovaj natpis između ostalog sreće na nadgrobnoj ploči, očigledno se odnosi na smrt ili onog ko počiva u grobnici. Tako da i  pored činjenice da doslovni prevod ove fraze govori nešto drugo, autori knjige „Sveta Krv, Sveti Gral“ i autori knjige „Da Vinčijev Kod“ dokazuju da je u pitanju anagram sentence „I! Tego Arcana Dei“.

Da vidimo sada gde se sve ova sentenca sreće i zašto izaziva  toliku pažnju.

Čuveni francuski barokni slikar Nikola Pusen (Nicolas Poussin) koji je živeo od 1594 do 1665 godine je jedan od onih koji su kumovali velikoj popularnosti ove sentence. Pusen je veći deo života proveo u Rimu, mada je jedno vreme živeo i u Parizu gde je bio glavni kraljevski slikar a u službu ga je primio lično kardinal Rišelje. Za sobom je ostavio brojna platna i izvršio veliki uticaj na mnoge slikare tokom narednih vekova, tako da su čak Pol Sezan i Žan Luj David u njemu našli inspiraciju i uzor. Najviše njegovih slika čuva se u Luvru ali ih ima i u Londonu i Rimu. Najpoznatije njegove slike su „Otmica Sabinjanki“,  „Uništenje Jerusalima“, „Solomonov sud“, „Arkadijski pastiri“ i druge.

Od posebnog interesa za nas je slika „Arkadijski pastiri“, ulje na platnu iz 1638 godine koje se danas čuva u Luvru, mada postoji i starija verzija ove slike istog autora iz 1627 godine sa istim naslovom koja se čuva u Londonu i muzeju Četsvort Haus.




Slika 1: Arkadijski pastiri, Pusen, 1638 (Luvr)

Obe slike predstavljaju sličnu kompoziciju koju čine tri pastira i jedna žena koji stoje ispred kamene grobnice na kojoj je uklesan tekst „Et in Arcadia Ego“. Oba platna su iz grupe „pastorala“.

Da se osvrnrmo kratko na značenje  pojmova Arkadija i „pastoralna platna“.

Pojam Arkadija je tokom vekova dobijao razna značenja ali izvorno potiče od imena oblasti u Grčkoj koja se nalazi na poluostrvu Peloponezu. Stanovnici Arkadije su starosedeoci Peloponeza i živeli su tu pre dolaska Dorskih osvajača na tlo Grčke, znači u pred-antičko doba. Arkadija se opisuje kao teško pristupačna oblast koju čini nekoliko dolina okruženih visokim planinama.

U pred-antičko vreme stanovnici Arkadije su bili uglavnom pastiri koji su čuvali ovce ili ratari uglavnom vinogradari. Vodili su miran i srećan život ispunjen igrom i pesmom. Njihov omiljeni Bog bio je Pan a omiljeni instrument panova frula. Na latinskom „pastor“ znači pastir, pa se zato koriste izrazi pastoralna platna, pastoralna muzika i pastoralna poezija. Prilikom pominjanja Arkadije misli se na utopijski rajski vrt gde spokojni pastiri piju vino i igraju po zelenim i šumovitim brežuljcima okupani suncem uz cvkut ptica.

Pusenovo ulje na platnu „Arkadijski pastiri“ predstavlja četri stanovnika Arkadije u setnom i melanholičnom raspoloženju kako simetrično raspoređeni stoje ispred kamene grobnice. Jedan od pastira kleči i očigledno na glas čita natpis na grobnici a ostali razmišljaju i diskutuju o poruci. A poruka je natpis na ploči koji kaže: „Et in Arcadia Ego“ što će reći u prevodu „I ja sam u Arkadiji“ ili „I ja sam živeo u Arkadiji“.

Oba prevoda su tačna jer je glagol izostavljen. U prvom slučaju se misli na smrt koja kaže da je i ona prisutna u Arkadiji a u drugom se misli na osobu koja je sahranjena u grobnici i koja kaže da je i ona živela u Arkadiji. Kako god shvatili natpis jasno je da je osobe sa slike obuzelo melanholično razmišljane o smrti i prolaznosti života. Pastoralni motivi Arkadije su obojeni jesenjim bojama koje podsećaju na prolaznost sreće. Poruka je, da čak i stanovnici idealnog sveta kao što je Arkadija, moraju imati na umu da život ima svoj kraj i da će za svakog od njih jednog dana sva ta lepota iščeznuti. Pastiri sa slike se očigledno stojički mire sa činjenicom koju su upravo shvatili.

Drugo interesantno mesto gde se sentenca „I, Tego Arcana Dei“ sreće je tajno bratstvo pod imenom „Sionski Priorat“, odnosno ova sentenca je moto te organizacije. Što se „Sionskog Priorata“ tiče nije sporno njegovo postojanje ali se dijametralno razlikuju dve priče o tome kada je i gde ova organizacija nastala i dokle doseže njen uticaj.

Po prvoj i zanimljivijoj priči koja je protežirana kroz već pomenute knjige „Sveta krv, Sveti gral“ i „Da Vinčijev kod“ ova organizacija je nastala 1099 godine u Jerusalimu i osnovao ju je krstaški vitez Godfroj od Bulonja (Godfroi de Bouillon). Do 1188 postojali su Sionski Red i Red Hrama sa zajedničkim Velikim Majstorom, ali te godine dolazi do raskola u organizaciji i Sionski Red postaje Sionski Priorat i uspostavlja svoju nezavisnu liniju Velikih Majstora, među kojima je prvi Žan de Žisor (Jean de Gisors). Na drugoj strani ostaje kao nezavisna organizacija Red Hrama (kasnije nazvan Templarski red odnosno Vitezovi templari).

Iako je Red Hrama u početku bio pod istom kapom i predstavljao udarnu pesnica i instrument sile Sionskog Reda, ova dva reda se 1188 odvajaju i templari počinju svoj nezavisni uspon. Pozadina misije koju je Sionski Priorat sprovodio zasniva se na istorijskim događajima koji su se odigrali 11 vekova pre njegovog nastanka. Sve je počelo sa osnovnim postulatom da je Isus Hrist bio oženjen  Marijom Magdalenom i da se posle Isusove smrti Marija Magdalena sklonila u Francusku noseći u stomaku još nerođeno Isusovo dete. Magdalenin i Isusov potomak imao je dalje potomstvo i iz te loze potiču francuski kraljevi iz dinastije Merovinga.

Merovinzi su bili na prestolu od 5-veka n.e. kada je francuski kralj iz ove dinastije Klodovik I potpisao pakt sa Rimskom crkvom i dobio blagoslov i podršku Rima. Međutim Rimljani i Rimski Papa su u 7-veku ovoj disnastiji okrenuli leđa i poslednji Merovig Degober II (Dagobert II) biva ubijen a dinastija prekinuta. Direktni njegov potomak bio je i vitez Godfroj od Bulonja koji je tokom Prvog krstaškog rata učestvovao u osvajanju Jerusalima. Motiv krstaških ratova bio je da se na svetoj zemlji uspostavi hrišćansko kraljevstvo koje bi po veličini i moći bilo pandan onom na tlu Evrope. Godfroj od Bulonja kao kralj Jerusalima uspostavlja Sionski Red i Red Hrama sa ciljem da upravljaju ovim kraljevstvom.

Međutim kako templari nisu uspeli da odbrane Jerusalim od najezde muslimana, nakon pada Jerusalima 1188 i gubitka kontrole nad Palestinom, templari se vraćaju u Evropu a prioriteti i planovi Sionskog Priorata se menjaju. Templari su nakon povratka u Evropu doživeli period velikog procvata i uspona koji je trajao sve do 1307 godine kada su se Francuski kralj Filip IV, poznatiji kao Filip Lepi i papa Klement V obračunali sa njima. Međutim Sionski Priorat nastavlja da funkcioniše nezavisno i u strogoj tajnosti. Zadatak Sionskog Priorata postaje vraćanje dinastije Meroving na Francuski presto i uspostavljanje neke vrste ujedinjene Evrope. Par poznatih francuskih plemićkih porodica kao što su Loran i Žise a kasnije i nemačka plemićka porodica Habsburg su složno radile na ovom planu. Dugo godina svi Veliki Majstori Sionskog Priorata dodavali su svom imenu Žan, odnosno Džon, odnosno Jovan. Time su naglašavali pripadnost jednoj drugoj liniji koja za osnivača crkve ne smatra svetog Petra već svetog Jovana.

Pretpostavlja se da je među Velikim Majstorima Priorata bio  čak i jedan Rimski papa, kontraverzni Papa Jovan XXIII koji je abdicirao 1415 godine. Pokušaji da se na Francuski presto vrati dinastja Meroving dostižu vrhunac za vreme vladavine Luja XIV kada Priorat organinizuje bunu koja na žalost nije imala uspeha i koja je bila u krvi ugušena. Prethodno pomenuti slikar Nikola Pusen je bio uključen u ceo ovaj poduhvat i u to vreme nastaje slika „Arkadijski pastiri“. Interesantan je podatak da je Luj XIV bio u toku sa pričom o Prioratu, pa je ovu Pusenovu sliku odneo u svoje privatne prostorije i nije dozvoljavao nikom da uživa u njoj. Kako pokušaji sa rušenjem francuske krune nisu uspeli, Sionski Priorat se okreće Nemcima, tako da tokom 19-tog veka ozbiljno radi na pokušajima da dinastiju Habsburg nametne kao imperatore cele Evrope.

Ceo projekat je promoviše ideje o ujedinjenju Evrope. Ove ideje su svoju punu implementaciju dočekale tek sa formiranjem Evropske Unije koju imamo danas. Zaštitni znak Sionskog Priorata je varijacija simbola obmotanih oko lista ljiljana. Ljiljan je oduvek bio simbol Francuske krune.


Slika 2: Zaštitni znak Sionskog Priorata

Veliki majstori priorata bili su poznati naučnici i umetnici, među kojim su najpoznatiji: Botičeli, Leonardo da Vinči, Robert Bojl, Isak Njutn, Viktor Igo, Klod Debisi i drugi. Leonardo da Vinči je upravljao Sionskim Prioratom od 1510 do 1519 godine. Po ovoj priči Sionski Priorat deluje i danas.

Ova priča o Sionskom Prioratu se zasniva na logici da neke očigledne činjenice mogu da se tumače i na jedan drugi ne tako očigledan već tajanstven i javnosti nepoznat način. Ako prihvatimo da je ovakvo tumačenje činjenica istinito, onda je moguće da se desilo i još nešto treće, tako da fikciji nema kraja.

Ne uzimajući za pravo čak ni da pomislimo da u ovom radu utvrdimo u kojoj meri je ova priča istinita, niti gde je granica između stvarnog, mogućeg i izmišljenog, moramo da navedemo i drugu priču o Sionskom Prioratu.

Sionski Priorat je osnovao 1956 godine čovek po imenu Pjer Plantar (Pierre Plantard) i ova organizacija je bila najaktivnija 60-tih godina XX-tog veka. Plantar je iskreno verovao u prethodno ispričanu priču i činjenicu da u Francuskoj žive potomci Isusa i Marije Magdalene. Žarko je želeo da se njihovim potomcima vrate slava i moć koji im pripadaju. Da bi postigli ovaj cilj, on i njegove pristalice, nisu oklevali da preduzmu i neke radikalne metode, kao što je falsifikovanje dokaza koji bi potkrepili njihovu teoriju. Tako su falsifikovana dokumenta koja govore o osnivanju Sionskog Priorata i nizu Velikih Priora, a zatim su ta dokumenta podmetnuta u arhive Nacionalne Biblioteke u Parizu.

Naknadnom analizom papira na kojem je tekst ovih dokumenata napisan, utvrđeno je da je papir proizveden 1960-e godine, pa je tako i zvanično dokazano da su krunski dokazi i dokumenta o osnivanju Sionskog Priorata praktično falsifikat. Zahvaljujući konspirativnosti i prirodi problematike koja je u opticaju i činjenici da jedna strana uvek tvrdi kako je ona druga neupućena ili laže, pretpostavlja se je ova organizacija ipak uspela da okupi određeni broj sledbenika i da u nekakvom izmenjenom obliku funkcioniše i danas. Pjer Plantar je preminuo pre nekoliko godina.

Na Internet portalu „www.blogoye.com“ jedno vreme je hostovan sajt pod nazivom „I, Tego Arcana Dei“ i na njemu su se nalazili probrani članci vezani za ezoterična društva i intervjui sa istaknutim ličnostima vezanim za ovu problematiku u Srbiji. Poslednji postovi na ovom sajtu bili su odlomci iz romana „Spoznaja“ autora Dušana Ninića. Blog pod ovim imenom je ukinut ali se na drugim sajtovima mogu naći tekstovi koje je svojevremeno hostovao. Ovde samo ime sajta „I! Tego Arcana Dei“ očigledno nagoveštava da je sajt svojevremeno pretendovao da preko sadržaja koje nudi odgovori na mnoga suštinska pitanja od interesa za čitaoce kojima je interesantna problematika vezana za ezoterična društva.

Zaključak.

Dakle, iako je prevod sentence „I! Tego Arcana Dei“ jednostavan i glasi „Odlazi! Ja čuvam tajne o Bogu“ priča koja se krije iza ove rečenice je mnogo složenija i duža. Savršeno se uklapa i ilustruje lepotu simboličkog tumačenja činjenica. Simbolički način razmišljanja je jedan od temelja slobodnozidarskog pristupa u tumačenju sveta u kojem živimo.

Brat Č.V. Loža „Nemanja“ Niš