1 – 4 O regularnosti, priznavanju i jurisdikciji

I Uvod

S obzirom da u Srbiji danas postoje tri vrhovne masonske vlasti, Velika Nacionalna Loža Srbije, Regularna Velika Loža Srbije i Veliki Orijent Srbije, neizbežno se nameće pitanje koja je od Obedijencija ona „prava”. Samo postojanje Regularne Velike Lože, profane i neobaveštene navodi da su preostale dve „neregularne“, a samim tim nisu ni masonske. U ovom slučaju regularnost podrazumeva vlast Velike lože nad radionicama prva tri stepena, tj. nad plavim ložama, pa je sinonim „regularna” simbolički i ovde je prevashodno iskorišćen kako bi diskvalifikovao preostale Obedijencije nakon pojave šizme u srpskom slobodno-zidarskom pokretu. Dok je drugi pojam iz naslova instrukcije manje-više jasan i odnosi se na uspostavljanje bratskih odnosa između pojedinih velikih loža, poslednji termin- jusrisdikcija, takođe, unosi izvesne zabune.

Cilj ove instrukcije je da pruži valjane odgovore na ova elementarna pitanja, kako samoj braći, tako i potencijalnim tražiocima za prijem u Bratstvo. Pa pođimo redom.

II Koreni nerazumevanja

Od prvog javnog prikazivanja masona u javnosti daleke 1717. godine, kada je osnovana Velika Loža (VL) Engleske, masonski pokret preživeo je dve Velike šizme. Prva je bila sukob između Starih i Modernih masona u Engleskoj, okončana početkom 19. veka tačnije 1814. godine ponovnim ujedinjenjem i stvaranjem Ujedinjene Velike Lože (UVL) Engleske. Od posebnog je značaja i druga Velika šizma nastala 1877. godine, koja preko 60-tih godina prošlog veka ima uticaj na zbivanja u masoneriji i dan danas. Te godine, Veliki Orijent (VO) Francuske je ukinuo obavezu ložama pod svojom jurisdikcijom da rade u slavu Velikog Arhitekte Univerzuma, a od svojih članova nije tražio da obavezno veruju u Vrhovno Biće, odnosno u Boga.

Knjiga Svetog Zakona  zamenjena je Praznom knjigom, što je automatski omogućilo prijem ateista u Bratstvo. Ovaj potez VO Francuske doveo je do ukidanja priznanja te Obedijencije od strane UVL Engleske zbog nepoštovanja Starih i Prihvaćenih Pravila. Međutim, mnoge druge velike lože širom sveta, pre svega američke, nastavile su da održavaju bratske odnose sve do kraja I svetskog rata, što se sa aspekta današnjih razmišljanja tumači kao želja da se podrže braća iz te Obedijencije tokom Velikog Rata. Interesantno je napomenuti da je do ukidanja međusobnog priznavanja dolazilo i ranije, naročito 1868. godine, kada je VL Luizijane povukla priznanje VO Francuske, zato što je potonja priznala Vrhovni Savet Starog i Prihvaćenog Škotkog Rituala Države Luzijane.

Naime, ta grupa je dozvoljavala inicijaciju ljudi bez obzira na njihovu nacionalnost, rasu i boju, što nije bio slučaj sa radionicama VL Luzijana. Kao odgovor na promenu rituala VO Francuske, 7. novembra 1894. godine stvara se VL Francuske, koju uskoro priznaju gotovo sve obedijencije u svetu. Posledica šizme oko Velikog Arhitekte Univerzuma je stvaranje i Velike Nacionalne Lože Francuske, nastale iz Lože Prijateljsko Središte (proistekle iz Preuređenog Škotskog Reda, koja se 1910. godine pridružila VO Francuske, pa ga je napustila) i Engleske Regularne Lože 204 iz Bordoa. Tu Veliku Ložu priznala je UVL Engleske 20. novembra 1913. godine, dok VL Francuske nikada nije to uradila. Godine 1948. ta Obedijencija je promenila ime u Veliku Nacionalnu Francusku Ložu.

Za vreme II svetskog rata, u okupiranoj Francuskoj, nacističke vlasti su progonile slobodne zidare ne vodeći računa o tome kojoj obedijenciji pripadaju. Mnogi masoni ostavili su svoje živote u koncentracionim logorima. Organizovane su antimasonske priredbe (slične onoj u Beogradu 1941. godine).

Nakon rata, 1953. godine, VL Francuske zatražila je da sve njene radionice tokom radova na oltaru ispred Starešine drže Bibliju, ”simbol najviše duhovnosti”, i da ne pohađaju radove onih loža koje to ne čine. S obzirom na prirodu rituala u VO Francuske, VL Francuske prekida sve odnose sa tom Obedijencijom kao nezakonitom vlašću 1959. godine. Međutim, iz pijeteta prema poginuloj i stradaloj Braći iz VO Francuske  tokom II svetskog rata, mnoga Braća iz VL Francuske se protive prekidanju svih odnosa sa VO Francuske, što za posledicu ima sklapanje administrativne konvencije između tih Obedijencija 1964. godine, kojom se reguliše međusobna razmena imena odbijenih tražilaca za prijem u Bratstvo.

Protiv te razmene su malobrojni pojedinci koji napuštaju VL Francuske i prilaze VN Francuskoj Loži. UVL Engleske priznaje VN Francusku Ložu, koja tada broji oko 2000 članova uglavnom engleza, a ukida priznanje VL Francuske (koja ima u tom trenutku oko 13000 do 15000 članova), i veštom diplomatijom i izveštajima diskutabilnog sadržaja ubeđuje mnoge druge Velike Lože da krenu njenim putem. Od tada, anglosaksonska i francuska masonerija nisu u dobrim odnosima, mada postoji želja nekih američkih loža da normalizuju odnose sa VL Francuske.

S obzirom da su UVL Engleske i VL Francuske nastavile da unose Svetlost u brojne Velike Lože širom sveta, pitanja regularnosti, priznavanja i jurisdikcije postala su sve značajnija, a svoja mesta našla su i na ovim prostorima. Naime, u Veliku Nacionalnu Ložu Srbije (VNLS) Svetlost je unela je VL Francuske, u Regularnu Veliku Ložu Srbije (RVLS) UVL Nemačke (priznala je UVL Engleske), dok nekoliko loža u Srbiji radi pod okriljem VO Francuske.

III Osnovne definicije

Kao što smo već videli, neke američke Velike lože priznavale su i uspostavljale bratske odnose, ili su samo dozvoljavale uzajamne posete, sa VO Francuske skoro pola veka nakon Velike šizme koja se dogodila 1877. godine. Što se tiče VL Francuske, gotove sve američke Velike Lože su imale uspostavljene bratske odnose i uzajamna priznanja sa njom sve do 1965. godine, kada je nastupio prekid odnosa i nezvanična podela na anglosaksonsko i francusko slobodno zidarstvo. To neizbežno dovodi do postavljanja sledećih pitanja:

• Šta je regularno, u smislu zakonitog, a šta neregulano, u smislu nezakonitog slobodnog zidarstva?
• Šta znači prikriveno (clandestine) slobodno zidarstvo i ko vrši priznavanja Velikih Loža?

Odgovori na ta pitanja često su protkani subjektivnim nastojanjima braće da Obedijenciju kojoj pripadaju istaknu kao regularnu, a da druge označe kao nezakonite. Pokušaćemo da budemo što objektivniji i zato polazimo od najrasprostranjenije definicije regularnosti.

S obzirom da je svaka Velika Loža priznata od neke druge Velike Lože, ovo znači da je svaka Loža „regularna” jer se pridržava zakona priznate Velike Lože. To u velikoj meri stvara konfuziju oko termina, pa iz tog razloga uvodimo novu definiciju.

Šta su to Stara i Prihvaćena Pravila? Neke američke lože ih imaju dvadesetak i više. Neke velike lože ih uopšte nemaju već se oslanjaju na usmeno predanje. Kaže se da su nepromenljiva, a ipak dolazi do razmatranja i usvajanja njihovih promena. Očigledno da ova definicija nije dobra, pošto „regularnost” neke Velike Lože zavisi od poštovanja Starih Pravila koja nisu univerzalna.

• sve njene radionice rade u slavu Velikog Arhitekte Univerzuma,

• prilikom radova su Tri Velike Svetlosti postavljene na Oltar Lože: Šestar, Uglomer i Knjiga Svetog Zakona (Biblija),

• prima isključivo muškarce rođene od slobodnih majki,

• zahteva da njeni članovi veruju u Boga.

• Svetlost je uneta od strane, druge, Majke Velike lože.

Čini se da je ta definicija najpotpunija, s obzirom da je odstupanje od nekih njenih delova prouzrokovalo Veliku šizmu 1877. godine. Iako stanovište VO Francuske ima uporište u Andersonovoj konstituciji, verovanje u Boga bilo je od krucijalne važnosti u doba kada je slobodno-zidarstvo progonjeno, radilo u tajnosti i bilo nepoznato javnosti. Poveriti život nekom ko ne veruje u Boga, pa samim tim ne može da da zakletvu da će čuvati tajnu, nosilo je u sebi veliki rizik. Inače, u samim Konstitucijama iz 1723. godine, Bogu i religiji je posvećen samo jedan i to prvi član Dužnosti Slobodnh Zidara, koga ovde citiramo u celosti:

 O bogu i religiji

Zidar kao zidar dužan je da poštuje moralne zakone, i ako svoju veštinu dobro razume neće biti ni glupi ateista, niti bezverni slobodoumnik. Ali, iako su se zidari u staro doba u raznim zemljama morali pridržavati one religije koja je u toj zemlji ili narodu važila, danas smatramo da je bolje obavezati ih samo na onu religiju u kojoj se svi ljudi slažu, a svakom pojedincu ostaviti na volju njegovo naročito ubeđenje. Drugim rečima: oni treba da budu dobri i iskreni ljudi, ljudi od časti i poštenja, ma kako njihove veroispovesti ili verska ubeđenja bila različita. Na ovaj način masonerija postaje centar ujedinjenja i sredstvo da ljude, koji bi inače trajno ostali jedan prema drugom strani, poveže u pravo prijateljstvo.’’

Pored pojmova regularnosti i neregularnosti, još jedan termin se, ne tako retko, čuje u raspravama o zakonitostima rada velikih loža. To je „clandestine” što u bukvalnom prevodu znači prikriveno.

Dakle, Velika Loža može da bude regularna u svom radu, ali ipak da sadrži epitet „clandestine” ukoliko nije valjano oformljena.

Što se priznavanja tiče, svaka Velika Loža samostalno odlučuje koju će Veliku Ložu da prizna, a koju neće. Iz tog razloga, najprihvatljivije je reći da je „Velika Loža priznata od određene Velike Lože u određenom vremenu”. Doduše, u SAD postoji Komisija o informacijama za priznavanje, koja se svake godine sastaje i odlučuje koje Velike Lože su prihvatljive za priznavanje od strane Velikih Loža pod kapom anglosaksonske masonerije. Već izvesno vreme jedna od gorućih tema je priznavanje VL Francuske od strane anglosaksonski orijentisanih velikih loža. Jedan od razloga za nepriznavanje je, već pomenuto, uspostavljanje razmene podataka ove Velike Lože i VO Francuske, mada nigde u Pravilima za priznavanje ne stoji da jedna velika loža ne sme da bude u komunikaiji sa drugom velikom ložom koja nije priznata.

Pojam jurisdikcije je, takođe, veoma važan pojam u slobodnom zidarstvu. Razlikujemo eksluzivnu jurisdikciju i eksluzivnu teritorijalnu jurisdikciju.

Definisanje eksluzivne teritorijalne jurisdikcije uvodi samo dodatne nejasnoće i nerazumevanje među Braćom. Komisija o informacijama za priznavanje taj pojam pokušava da odredi na sledeći način: „ako Velike Lože, a otuda i Lože koje ih čine, rade u prijateljstvu, i obe su vredne priznavanja po svim drugim aspektima, ovo zajedničko zauzimanje teritorije države ili njenog političkog dela ne treba da sprečava njihovo priznavanje”.

Nesumnjivo je da to određenje Komisije nije previše precizno, pošto se u praksi mogu naći brojni primeri njegovog kršenja. Pre svega, tu se misli na slučaj priznavanja VN Francuske Lože od strane američkih loža u trenutku kada je VL Francuske već bila od njih priznata, a nije imala bratske odnose sa VN Francuskom Ložom. Danas je obrnuti slučaj. Pošto je 60-tih godina prošlog veka došlo do suspenzije i ukidanja priznanja VL Francuske od strane američkih loža, za odlaganje ponovog priznavanja VL Francuske upravo se koristi taj stav Komisije, iako je ona utvrdila „da se ne postavlja pitanje regularnosti obe Velike Lože u Francuskoj (VN Francuske Lože  i VL Francuske), uprkos žalosnoj činjenici o vezama VL sa VO Francuske”. Očigledno, eksluzivna teritorijalna jusrisdikcija više ne znači da sve Lože na jednoj teritoriji treba da pripadaju samo jednoj Velikoj Loži.

IV Zaključak

Nesporna je regularnost svih Velikih Loža koje su direktno ili indirektno osnovane i priznate od strane UVL Engleske, koja preuzima ulogu Majke svih Majki Velikih Loža u anglosaksonskom slobodnom zidarstvu. Takođe, niko dobronameran ne može da tvrdi da Velike Lože koje pripadaju francuskoj masoneriji, gde VL Francuske preuzima ulogu UVL Engleske, nisu regularne. Prema tome, u Srbiji danas postoje dve zakonite, regularne masonske vlasti: VNLS i RVLS. Prva je osnovana od strane VL Francuske, dok je u drugu Svetlost unela UVL Nemačke. Sva pitanja o regularnosti, neregularnosti, jurisdikciji postaju besmislena i koriste jedino nepotrebnom trošenju energije u beskonačno dugim raspravama. Ono što je od stvarnog značaja i važnosti jeste informacija o tome koja je Velika Loža priznata od koje Velike Lože i kada.

Br. D. M.   3°

loža „Nemanja” na orjentu Niš

Literatura