Prvi vojni red, Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, osnovan je 1118. godine, u vreme Prvog krstaškog rata sa ciljem da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se odbrani od napada muslimana i da osigura bezbednost velikog broja hodočasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red je osnovao Ig de Pejen, a ime Templari potiče od imena njihovog istorijskog štaba u Omarovoj džamiji na Brdu hrama u Jerusalimu, koju su oni preimenovali u Templum Domini. Na jednom od njihovih pečata, predstavljena je struktura za koju se veruje da prikazuje ovaj hram sredinom 12. veka, i koja model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u Evropi, na primer Crkva hrama u Londonu.
Papa Inokentije II im je 1139.godine izdao papsku bulu prema kojoj Templari postaju nezavisni od političkih i verskih vlasti. Pored toga papa im je dao i druge povlastice od kojih je najvažnija bila pravo da ubiraju porez u područjima koja su bila pod njihovom kontrolom. Ova privilegija omogućila im je sticanje značajnog bogatstva, dobru organizaciju i brzi razvoj. Templari su bili podeljeni na nekoliko različitih bratstava:
- vitezovi, opremljeni kao teška konjica;
- oružnici, opremljeni kao laka konjica (pripadnici nižih klasa među vitezovima);
- farmeri, koji su upravljali vlasništvom reda i
- kapelani, koji su bili sveštenici i zadovoljavali duhovne potrebe pripadnika reda.
U ovaj viteški red su, širom Europe, stupali sinovi plemića koji su često, poput de Pejena, darovali svoju imovinu organizaciji. Dok su mu članovi bili siromašni, red je posedovao brojna imanja u Francuskoj, Španiji, Engleskoj, Portugalu, Italiji, Nemačkoj, Austriji i u Svetoj Zemlji. Čuveni zadebljani crveni krst – La croix pattee na plaštovima Templara pojavio se 1146.godine. Njihov politički i kulturni uticaj u Evropi bio je veoma snažan. Na primer, zahvaljujući kontaktu Templara sa muslimanskim istokom, Evropljani su se vratili starom rimskom običaju brijanja brade, dok je preko hiljadu arapskih reči ušlo u evropske jezike.
Po prestanku Krstaških ratova, Templari se bave gradnjom zamkova i hramova, osnivaju moderno bankarstvo, uključuju se u visoku diplomatiju i postaju snaga od međunarodnog značaja. Stiču ogromnu moć tako da su mogli da utiču na postavljanje i rušenje vladara. Naime, bankarstvo i blago doneto sa Istoka činilo ih je veoma moćnim, pa su se često kod ovog reda zaduživali vadari evropskih zemalja: engleski kraljevi Jovan bez Zemlje i Edvard I (založio čak i krunski nakit), Huan iz Navare, Šarl Anžujski, Rober d Artoa, dok je Luj VII za finansijskog savetnika imao Templara – blagajnika riznice.
Pružali su i druge finansijske usluge, kao što su trgovina menicama, izdavanje vrednosnih pisama koja su se mogla unovčiti bilo gde u Evropi, izdavanje zajmova i drugo. Kamata na pozajmljenu sumu nije bila mala i kretala se od 11 do 15% što je izazivalo netrpeljivost dužnika. Templari su tako postali prvi menjači novca tog doba, a pariski templarski preceptorat je bio središte evropskih finansija. Verovatno je, čak, da je ček kakav mi danas poznajemo i koristimo prviput u praksu uveo ovaj red. Jedan od vladara koji je od Templara pozajmljivao velike sume novca bio je i francuski kralj Filip IV Lepi (Philippe le Bel).
Štaviše, početkom 1306. godine njegovi dugovi su postali vrlo veliki i Filip je žarko želeo da se zauvek oslobodi Templara. Govorio je da su nadmeni i samovoljni, ali u osnovi sukoba bio je novac.. Pored toga Templari su bili odlično uvežbana vojna sila mnogo jača i bolje, organizovana od bilo koje koju bi on sam mogao da okupi. Bili su čvrsto utvrđeni širom Francuske, a do tog vremena je čak i njihova odanost papi bila samo nominalna. Filip nije imao nikakvu vlast nad redom. Štaviđe dugovao mu je veliki novac. Bio je ponižen kada je, bežeći pred pobunjenom pariškom ruljom, bio prinuđen da kukavički potraži zaklon u Templarskom pariskom preceptoratu. Osim toga polakomio se i na ogromno templarsko bogatstvo koje je, za vreme boravka na njihovom imanju, imao prilike da vidi. A kada se prijavio da pristupi redu kao iskušenik, doživeo je uvredu da bude oholo odbijen. Odbijeni molioci često postaju opasni neprijatelji svakog diskretnog bratstva. Ove činjenice su zajedno sa uznemiravajućim glasinama da Templari žele da osnuju svoju nezavisnu državu u njegovom sopstvenom dvorištu bile dovoljne da pokrenu kralja u akciju. Naravno nedostajao je povod, a jeres je u to vreme bila baš zgodan izgovor.
Filip je prvo morao da osigura saradnju pape kome su, bar teoretski, Templari dugovali vernost i pokornost. U periodu od 1303. do 1305. godine, francuski kralj i njegovi ministri su izveli otmicu, a potom ubili papu, Bonifacija VII, a sasvim je moguće da su otrovali sledećeg, Benedikta XI. Potom je, 1305. godine, Filip uspeo da osigura izbor svog kandidata, nadbiskupa Bordoa, na upražnjeni papski presto, a novi prvosveštenik uzeo je ime Kliment V.
Novi papa nije mogao da se otme Filipovom uticaju i da odbije kraljeve zahteve. A ti zahtevi su uključivali potpuno uništenje vitezova Templara. Stoga je Filip vrlo pažljivo smišljao svoje poteze. Napravljen je spisak optužbi, delom od kraljevih uhoda koje su se ubacile u red, a delom iz dobrovoljnog priznanja jednog, navodno odbeglog, Templara. Naoružan ovim materijalima, Filip je konačno mogao da deluje, a kada je izveo napad, učinio je to iznenada, brzo, delotvorno i smrtonosno.U tajnoj operaciji, dostojnoj Hitlerovog Gestapoa, kralj je poslao zapečaćena tajna naređenja svojim poverljivim ljudima širom zemlje. Ova naređenja morala su biti otvorena istovremeno i smesta izvršena. Rano u zoru, u petak, 13. oktobra 1307. godine, trebalo je da kraljevi ljudi pohvataju i zatvore sve Templare u Francuskoj, da njihovi preceptorati budu stavljeni pod kraljevski pečat a njihova dobra zaplenjena. Pa, iako može izgledati da je svrha Filipovog iznenađenja bila postignuta, glavni cilj, ogoromno bogatstvo reda, mu je izmakao. Ono nikada nije pronađeno i sudbina čuvenog blaga Templara je ostala tajna. Neizvesno je, u stvari, da li je Filipov iznenadan napad na red bio onoliko neočekivan koliko su on, i neki kasniji istoričari, verovali. Postoje značajna svedočanstva koja ukazuju na to da su Templari unapred primili neku vrstu upozorenja. Kratko vreme pre hapšenja, na primer, veliki majstor, Žak de Mole (Jacques de Molay) sakupio je mnoge knjige i postojeće pravilnike reda i dao da se spale. Zabeleženo je da je glavni rizničar reda rekao jednom vitezu, koji je u to vreme želeo da se povuče iz reda, da je izuzetno ”razborit“ jer je propast bliska. Zvanično obaveštenje koje je naglašavalo da, nikakvi podaci koji se tiču običaja i rituala reda ne smeju biti obznanjeni, kružilo je svim francuskim preceptoratima.
U svakom slučaju, bez obzira na to jesu li Templari bili unapred upozoreni ili su sami zaključili šta se sprema, sigurno je da su izvesne predostrožnosti bile preduzete. Kao prvo, izgleda da su se vitezovi koji su bili pohvatani predavali bez otpora, kao da im je naređeno da tako postupe. Nigde nema nikakvih zapisa o aktivnom otporu reda kraljevim agentima širom Francuske. Zatim, postoje ubedljivi dokazi o nekoj vrsti organizovanog bekstva koje je preduzela određena grupa vitezova, koji su svi do jednoga bili povezani sa glavnim rizničarem reda. Stoga, nije iznenađujuće da je blago Templara, zajedno sa skoro svim dokumentima i zapisima, moglo nestati. Mnoge postojeće, ali nedokazane priče i legende govore da je blago prokrijumčareno noću iz Pariskog preceptorata, kratko vreme pre hapšenja. Prema ovim legendama, ono je konjskim kolima preneto do Atlanske obale, u pomorsku bazu reda, La Rošel (La Rochelle) i utovareno u osamnaest galija za koje se više nije čulo. Bila ovo istina ili ne, templarska flota je izbegla kraljevim kandžama i ne postoji zapis o zarobljavanju ijednog broda koji je pripadao redu. Naprotiv, ti brodovi su, kako izgleda, otplovili u Škotsku zajedno sa svime što su nosili sa sobom.
Pohapšenim Templarima se u Francuskoj sudilo, a mnogi su bili i mučeni. Od njih su izvučena čudnovata priznanja, a podignute još čudnije optužnice. Strašne glasine su počele da kruže zemljom. Po rečima svedoka na suđenjima, Templari su, navodno, obožavali demona po imenu Bafomet (Baphomet) i u svojim tajnim ritualima ničice su padali pred njegovom bradatom glavom koja im je govorila, i obdarila ih okultnim moćima. Tobožnji svedoci ovih ceremonija nisu nikada više bili viđeni. A bilo je i drugih, još neodređenijih optužbi: za ubistva dece, za podučavanje žena o načinu pobačaja, za besramne poljupce i zavođenje iskušenika, za homoseksualnost, itd. Od svih optužbi podignutih protiv ovih Hristovih vojnika koji su se za Hrista borili i polagali svoje živote, jedna se izdvaja kao najčudovišnija i zaista neverovatna. Bili su optuženi za obredno poricanje Hrista i za odbacivanje, gaženje i pljuvanje po krstu. Time je sudbina pohapšenih Templara, bila konačno zapečaćena. Filip ih je progonio divljački i nemilosrdno. Mnogi su bili spaljeni, a još je više onih koji su zatvoreni i mučeni. Kralj je, istovremeno, nastavljao da preti papi, zahtevajući sve oštrije mere protiv reda. Odolevajući neko vreme, Papa je najzad, 22. marta 1312. godine, popustio (bula Vox in Escelso) i vitezovi Templari su bili zvanično raspušteni, a da nikad nije bila izrečena konačna presuda o njihovoj krivici ili nevinosti. Pod Filipovom vlašću suđenja, ispitivanja i istraživanja nastavljena su još dve godine.
Najzad, 18. marta 1314, po naređenju Filipa IV Lepog, Žak de Mole, veliki majstor, i Žofroa de Šarne (Geoffroi de Charnay), preceptor Normandije, bili su spaljeni na lomači tihom vatrom. Njihovim pogubljenjem, Templari prividno nestaju sa istorijske pozornice. Ali uistinu, red nije prestao da postoji i o njima će se kasnije mnogo toga čuti.
Filip je pokušao da utiče na sveštenstvo da i dalje proganjaju Templare zbog jeresi, nadajući se da nijedan Templar, nigde u hrišćanskom svetu, neće biti pošteđen. Kraljeva revnost je u tom pogledu bila zaista iznenađujuća. Čovek bi možda mogao razumeti njegovu želju da se oslobodi prisustva reda u sopstvenoj zemlji, ali je manje jasno zašto je bio toliko odlučan u pokušaju da se Templari unište svuda u svetu. On sam svakako nije bio uzor vrlina; a teško je zamisliti da bi monarh koji je pripremio smrt dvojice papa bio iskreno uznemiren zbog povreda vere. Da li se Filip, jednostavno, plašio osvete ako bi red ostao netaknut izvan Francuske ili je nešto drugo bilo po sredi teško je reći.
U svakom slučaju, njegov pokušaj da ukloni templare izvan Francuske, sve u svemu, nije bio uspešan. Štaviše, Filipov zet, kralj Edvard II Engleski (Edward II of England) se, na primer, isprva pridružio odbrani reda. Najzad je, pod združenim pritiskom pape i francuskog kralja, popustio njihovim zahtevima, ali samo delimično i mlako. Većina Templara koji su se iz Škotske preselili u Englesku izbegla je progon i samo mali broj je uhapšen. Međutim, osude su bile veoma blage, ponekad ne više od nekoliko godina pokajanja u opatijama i manastirima gde su živeli u udobnim uslovima. Njihovi posedi su, kasnije, povereni vitezovima hospitalcima svetoga Jovana (Knights Hospitaler of Saint John), ali su oni sami bili pošteđeni opakog progona koje je snašlo njihovu sabraću u Francuskoj.
Uklanjanje Templara je u drugim zemljama išlo još teže. Škotska je, na primer, u to vreme bila u ratu sa Engleskom, a ratna pometnja je ostavljala malo prilika za primenu zakonskih mera. Papske bule kojima se red raspušta nisu, otuda, nikada obznanjene u Škotskoj pa, prema tome, red u toj zemlji nikada nije bio zvanično raspušten. Mnogi francuski Templari našli su pribežište u Škotskoj, a njihove čete borile su se na strani Roberta Brusa (Robert Bruce) u bici kod Benokberna (Battle of Bannockburn) 1314. godine. Po predanju, a postoje dokazi koji ga potkrepljuju, templarski red se u Škotskoj održao kao celovita snaga još puna četiri veka
U Loreni (Lorraine), koja je u to doba bila deo Nemačke, a ne Francuske, Templare je podržavao vojvoda te kneževine. Samo mali broj je bio optužen, a potom su sledile oslobađajuće presude. Većina je, izgleda, poslušala svog preceptora koji ih je, kako se smatra, savetovao da obriju brade, navuku svetovnu odeću i da se stope sa mesnim stanovništvom. O dalloj istoriji Templara i njihovoj ulozi u osnivanju modernog (spekulativnog) slobodnog zidarstva, drugi put.
Ali da se osvrnemo sa nekoliko reči na petak 13. i današnje simbolično značenje ovog datuma.
I danas sujeverni ljudi preporučuju: ne prolazite ispod merdevina, pazite da ne razbijete ogledalo, ne dozvolite da vamcrna mačka pređe put, pomerate se s mesta i slično. A u petak 13-og. nipošto ne izlazite iz kuće. Smatra se da je petak, kad pada trinaestog dana u mesecu, nesrećan dan za sve ljude osim za one koji su rođeni baš u petak. Danas se pominje mnogo detalja od kojih potiče verovanje da je petak nesrećan dan. Jedno od njih je da je Eva ponudila jabuku Adamu baš u petak, drugo da je u petak započeo Veliki potop, zatim da je gradnja Vavilonske kule prekinuta u petak, pa da je Isus Hristos razapet u petak (a na tajnoj večeri je bilo 13 ljudi), i tako dalje. Medjutim sve ove priče su plod mašte i nisu tačne. Pravi razlog zbog koga se Petak 13, pominje kao nesrećan dan je upravo događaj opisan u ovom tekstu – progon Templara, koji je počeo u petak, 13. dana u mesecu oktobru 1307. godine.
Brat D. Č.
„Mudrost“ Beograd