Svaki lični uspeh rezultat je mnogih malih bitaka, iz kojih ponekad izlazimo kao pobednici, a ponekad kao poraženi.PORAZI ili NEUSPESI stvari su koje nas prate na putovanju koje se život zove i nema onoga koji u toku svog bivstvovanja nije osetio gorki pelin istih.
Ono čemu nas uči kraljevska umetnost i masonski način poimanja života je da nikada ne smemo dozvoliti da nas porazi osujete i obeshrabre, da poljuljaju volju i veru u nas same, da nas učine nesigurnim i plašljivim.
Neuspeh je kao uragan, njegov prvi udar je najjači i najrazorniji, sa najvećim efektom devastacije. Uprkos takvoj sili, dobro sazidana građevina, sa jakim temeljom u kome ima mnogo gvožđa i kamena, teško se da srušiti. Prirodna nepogoda može okrniti takvu građevinu, naružiti njenu spoljašnost, izvitoperiti estetiku njene fasade, ali ne može je bitnije oštetiti. Nakon adaptacije ona će biti još lepša i veličanstvenija.
Trezveno suočavanje sa neuspehom, osvešćivanje svojih slabosti, analiza razloga koji su doprineli lošem ishodu, bitno može uticati na rezultat narednih bitaka. U neumornom rastu i usavršavanju svega što postoji oko nas ne postoje uzalud potrošena energija. Svako iskustvo, bilo ono prijatno ili neprijatno, čini čoveka bogatijim i kompletnijim, spremnijim za nova životna iskušenja.
Ono što svakako treba eliminisati kao loš i poguban način razmišljanja je prepisivanje neuspehu atributa TRAGIČAN, FATALAN i KONAČAN. Takvo poimanje događaja deluje inhibitorski na optimizam i inventivnost, kao ključne faktore uspeha. Umesto toga, neuspeh treba percipirati kao priliku za novi i drugačiji početak, kao putokaz ka ostvarenju, kao odskočnu dasku ka uspehu. Ovog puta mentalno snažniji, rešeniji da istrajemo u nameri da angažujemo sve svoje umne potencijale, hvatamo se u koštac sa problemima, verujući u to da ne postoje nesavladive prepreke.
Moju kontemplaciju o neuspesima i porazima završio bih mišlju velikog mudraca i filozofa Konfučija:
Naša najveća slava nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kada padnemo podignemo.
USPESI ILI POBEDE čine naš život lepim, daju mu radost, punoću, smisao, dostojanstvo.
Svaki put kad uspemo da pobedimo, pa makar to bile minorne pobede, gradimo moćan oslonac, dodatni bedem koji učvršćuje našu ličnost i koji ne dozvoljava poteškoćama da nas lako uzdrmaju. Bez obzira na mnoštvo problema sa kojima ćemo se susresti, uvek ćemo se sećati postignutih uspeha, osećati sigurnost zbog onog što smo dobro obavili. Ne smemo mešati ovu intimnu sigurnost u sebe, sa samozadovoljstvom. Samozado-voljstvo je tek senka koja ne može da se uporedi s autentičnom sigurnošću u sebe, onom koja je nastala upoznavanjem samoga sebe, razvojem vrlina, vežbanjem vlastitih mogućnosti, stalnim iskušavanjem na greškama i njihovim ispravljanjem, raspršivanjem mraka snagom unošenja svetlosti u sve stvari. Svaka pobeda, koja nije slučajna, koja nije samo splet srećnih okolnosti, koja je plod velikog angažovanja naših resursa, pravi mali otvor ka zastoru iza koje je svetlost. što više pobeda, to više otvora, što više otvora, to više svetlosti i tako ka praosvetljenju, ka iluminaciji, ka evoluciji svoje duhovnosti i intelekta.
Ključni faktori uspeha su upornost, istrajnost i hrabrost. Ponovu ću citirati velikog Konfučija:
Svakog dana ponesi kanticu zemlje na jedno mesto i sagradićeš planinu.
Kamen, ma kako tvrd bio, upornim klesanjem, sa mnogo žuljeva i prolivenog znoja, ukoliko je onaj koji ga obrađuje dorastao izazovu, na kraju prima željeni oblik, a njegova spoljašnja površina glatkost i finoću staklene ploče. Proces klesanja je dugotrajan, biće dana kada će kamen pružati jak otpor, kada će biti poljuljana vera u uspeh, kada će mračne misli isplivati na površinu. U tim trenucima, blagotvorna je pomoć iskusnije braće i svetlosti koja dolazi sa istoka. No, bez obzira na moćne saveznike, glavna bitka, najsurovija i najteža, ona koja je krucijalna za ishod rata, ona koja po svaku cenu mora dobiti, je bitka sa samim sobom.
Čuvena američka edukatora Marva Kolins rekla je:
Uspeh ne ide ka vama, vi idete ka uspehu.
Da bi se zakoračilo ka putu uspeha, ka nečem novom i dalekom, neophodna je hrabrost. Slično je i sa detetom koje tek prohodava a koje će godinama kasnije postati vrhunski atletičar. Prvi koraci bez oslonaca ili držanje za nečiju ruku iziskuju najviše hrabrosti. A šta tek reći za neplivača, kome pomisao na ulazak u duboku vodu ledi krv u žilama. No ako se odvaži, savlada svoje strahove, ugazi u plićak, ne uplaši se od malo progutane vode, jednog dana moći će da prepliva Lamanš.
Na putu ka uspehu, neophodno je da znamo da uskladimo ono čime raspolažemo sa onim šta želimo. Prihvatanje sopstvenih ograničenja preduslov je da bi se ista prevazišla. Nakon dostizanja nekog zactranog cilja, naredni mora biti barem malo viši, za nijansu izazovniji i teže ostvariviji. Mudri su rekli:
Ukoliko se ponašamo u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima, nikad nećemo saznati krajnje granice naših mogućnosti.
Lično, blisko mi je mišljenje da svaki čovek nije kovač svoje sreće, već da je svaki čovek kovač svoje nesreće. Da bi se nesreća izbegla treba nastojati da dobro radimo sve što radimo, ne samo zbog moguće nagrade, sticanja društvnog priznanja i materijalnog bogatstva, uživnja u čarima lukzuznog života i benefita koji pruža visoka pozicija u hijerarhiji odlučivanja, već zbog zadovoljstva koje je rezultat vlastite delotvornosti. Postati uspešan je proces koji omogućva da budete osoba koja treba da budete, da radite ono što treba da radite, da živite na način kako treba da živite, a sve to kako biste sebe i svet oko sebe menjali na bolje.
Na kraju, nameće se pitanje: šta je potrebno da bi se razumeli simboli, da učenik postane pomoćnik, da pomoćnik postane majstor, da masonska načela uđu u bit naše nutrine, da se kraljevska umetnost oseća srcem a ne mozgom? To je smeša hrabrosti, upornosti i istrajnosti, smeša koja ukoliko komponente sudeluju u pravoj razmeri pravi razliku između uspešnih i neuspešnih ljudi i čini sponu između nadira i zenita čovekove sudbine.
I.Đ. Nemanja, Niš