Prošlo je 25 godina od buđenja masonerije koja je na ovim prostorima bila uspavana i bila zabranjena od samog početka II Svetskog rata. Dug period apscinencije imao je za posledicu činjenicu da se pre 25 godina, odnosno 1991-e godine krenulo praktično od nule. Jesmo li, ili još uvek nismo, preležali dečije bolesti, pitanje je na koje je teško dati konačan odgovor. Jedina konstanta koja je prati masoneriju u Srbiji nakon buđenja, je izvesnost neprekidnih sukoba i podela. Međutim, savremenici smo pozitivnog trenda koji kaže da je interval između dva sukoba unutar pojedinih obedijencija sve duži i da su sukobi sve manje destruktivni. Šta je osnovni uzrok sukobima i podelama i na šta nam ukazuje iskustvo iz poslednjih 25 godina, odnosno, možemo li izvući neki nauk od koristi za veremena koja dolaze? Pokušaću u ovom tekstu da iznesem par zapažanja i iz individualnog ugla pokušam da formulišem neke od uzroka stalnih podela.
Prvi zaključak koji se nameće svakom ko pokuša da razluči uzroke neprekidnih svađa i podela je činjenica da su na čelo Velike Lože “Jugoslavija” a zatim i na čelo svih drugih Velikih Loža nastalih svađama i podelama od 1991 godine do danas, dolazili ljudi koji nisu bili u potpunosti izgrađeni kao masoni. Niko od njih nije prošao masonskim pravilima definisan put napredovanja od učenika, preko pomoćnika i majstora, do starešine lože, pa preko dužnosti Velikog oficira, na kraju do najviše stepenice, dužnosti Velikog Majstora. Svi su preko noći dobijali stepene i rukovodeće uloge. Niko od Velikih oficira niti bilo koji od mnogobrojnih Velikih Majstora novonastalih obedijencija nije prošao dugačak put koji podrazumeva najmanje godinu dana između napredovanja na viši stepen. Mnogi nikada nisu obavljali dužnost starešine lože ili dužnost Velikog oficira a došli su u priliku da postanu Veliki Majstori. Velika većina je do najviših funkcija došla preko noći, zahvaljujući sticaju različitih okolnosti, a ne zahvaljujuću rezultatima i minulom masonskom radu i ne kao dokazani i izgrađeni masoni. Zašto je ovo bitno? Bitno je, jer tokom 5 godina izgrađivanja svog unutrašnjeg hrama, uspešan mason nauči kako da obuzda svoju sujetu, nauči se toleranciji i strpljenju, i na kraju shvati da je ključna misija masona da gradi a ne da razgrađuje. Onaj ko preko noći sa 1° bude podignut na 33° i onaj ko nije prošao sve razrede u školi, sa velikom verovatnoćom krene pogrešnim putem, jer je najvažnije lekcije najverovatnije propustio.
Kao po pravilu, sve svađe i podele nastajale su u trenucima izbora novog Velikog Majstora. Kandidat koji bi na izborima izgubio, kao po pravilu, ne može da prihvati poraz i najpre pokuša da ospori regularnost izbora, a kada u tome ne uspe, krene sa indukovanjem raskola, napušta obedijenciju i sa sobom vodi određeni broj pojedinaca ili kompletnih loža. Najšeće se osniva nova obedijencija i odmah sutradan kreće u inostranstvo u potragu za priznanjem neke od mnogobrojnih obedijencija širom sveta. Tako je od Velike Lože “Jugoslavija” nastala RVLS, VNLS, VLS, UVLS, MLS, VMS i sve ostale. Danas u Srbiji ima više od deset obedijencija, pri čemu samo tri liče na ozbiljne organizacije i imaju kakvo-takvo međunarodno priznanje.
Šta je to toliko privlačno u obavljanju dužnosti Velikog Majstora, što borbu za ovu funkciju na kraju uvodi u sukobe i nepovratno urušava bratske odnose? Evidentan je ugled koji ne samo u masonskim krugovima, već i u profanom svetu, ima onaj ko obavlja ovu dužnost. Uz ugled idu i ovlašćenja vezana za upravljanje budžetom obedijencije. Ukoliko obedijencija ima nekoliko stotina članova i to se pomnoži sa godišnjom članarinom, ukoliko tome dodamo razne nadoknade prilikom inicijacija, napredovanja kroz stepene i takse za unošenje svetla, projektovani budžet jedne obedijencije nije mali i ne treba ga potcenjivati. Veliki Majstor po pravilu predstavlja obedijenciju u inostranstvu, tako da se podrazumevaju česta putovanja u svetske metropole, što je takođe primamljivo. Ukoliko obedijencija planira građevinske radove vezane za izgradnju ili rekonstrukciju hrama, budžet se iz raznih izvora naglo uvećava i istovremeno otvara mnogo novih mogućnosti za sklapanje različitih aranžmana vezanih za posao s nekretninama i s time povezane građevinske radove. Ukoliko je materijano-finansijsko poslovanje obedijen-cije neuređeno i ukoliko ne funkcionišu tela na kojima se odlučuje i vrši nadzor, obavljanje dužnosti Velikog Majstora može biti veoma lukrativno. Ako svemu ovome dodamo pažnju koju funkcija Velikog Majstora izaziva u nemasonskom svetu i potencijalni uticaj na društvenu zajednicu, nije ni čudno što se tokom svakog izbora pojavi više kandidata.
Odavde direktno sledi i drugi zaključak u vezi sukoba i podela u srpskoj masoneriji. Što je obedijencija manje uređena, veći su izgledi da će do sukoba i podele doći. Ukoliko u obedijenciji postoje jasna i obavezujuća pravila u skladu sa kojima funkcioniše Velika Loža i u skladu sa kojima se odvijaju i sami izbori za Velikog Majstora, mnogo je manje izgleda da će do sukoba doći. Dobro uređena i efikasna organizacija smanjuje prostor za manipulaciju i sprečava namerno dovođenje članstva u zabludu. Transparantno poslovanje blagajne i redovni finansijski izveštaji takođe doprinose efikasnosti organizacije i smanjuju rizik izazivanja sukoba.
Ovakav zaključak je potvrdila praksa i iskustvo u radu VNLS. Tokom nekoliko prethodnih godina Veliki Majstor VNLS, brat Dragoslav Pavlović, uporno radi na uvođenju reda u rad svih organa Velike lože. U tom periodu uvode se jasne i precizno definisane procedure, usvajaju pravilnici, pišu izveštaji, planira budžet i Velika loža vodi na jedan transparentan i uređen način. To je u velikoj meri suzilo prostor za manipulaciju i finansiske pronevere.
Protiv ovakvog načina rada prošle godine pobunila se mala grupa braće kojoj uvođenje reda nije odgovaralo. Nekoliko osvedočenih improvizatora i manipulatora, pokušalo je da izazove krizu u VNLS i nasilno smeni Velikog Majstora. Međutim, zahvaljujući funkcionalnom radu Saveznog Veća i ostalih tela Velike Lože, a u skladu sa Konstitucijom i ostalim pratećim aktima koja se poštuju u obedijenciji, nije došlo do ozbiljnijih potresa, niti podele. Epilog je da je jedna manja grupa braće napustila obedijenciju, pri čemu je šteta po ukupan broj članova i funkcionalnost VNLS bila marginalna. Zapravo, može se reći da je na kraju sve ispalo dobro po VNLS, jer se obedijencija oslobodila balasta neizgrađenih masona koji su pretendovali na najviše funkcije. Pokušalo se sa podmetanjem osnovne ideje da obedijenciji ne trebaju nikakva pisana pravila, već da se odgovor na sva konkretna pitanja krije u arbitrarnom tumačenju samo pojedinoj braći poznatog usmenog predanja. Odgovore na prektična pitanja, kada se za to ukaže potreba, bratstvu bi trebalo da isporuči malobrojna grupa posvećenih.
Šta je zapravo sprečilo eskalaciju sukoba i podelu? Samo dobro uređena i pisanim propisima definisana uprava koja je ograničila prostor za zloupotrebu i manipulaciju. U prevazilaženju potencijalnih problema mnogo je pomogao nedavno potpisani Konkordat, kojim su uređeni odnosi sa Vrhovnim Savetom Srbije, mnogo je pomogao ranije usvojeni Pravilnik o materijano-finansijskom poslovanju, a u godinama koje dolaze mnogo će pomoći i dopunjena Konstitucija, usvojena na skupštini VNLS, održanoj juna ove godine.
Kao još jedan od ključnih uzroka koji izazivaju permanente krize u vreme izbora za novog Velikog Majstora, javlja se i nedostatak osećaja za zajednički interes. Iako je, kako se čini, ova mana zapravo imanentna celokupnoj našoj populaciji, ona se veoma očigledno manifestuje u radu masonskih organizacija. Kandidati za lidere nisu spremni ni na kakvu žrtvu a zarad zajedničkog interesa. Iako je nekada, očuvanje organiza-cije mnogo važnije od ličnih netrpeljivosti i individualnih sukoba, niko ne žrtvuje svoj lični projekat u cilju očuvanja organizacije i u korist opšteg dobra. U najvećem broju slučajeva, kada se uzroci sukoba ogole, po pravilu dođemo do neprevaziđene lične sujete, koju gubitnik u trci za funkciju Velikog Majstora ne može da suzbije.
Nestrpljenje, nedostatak tolerancije i sebičnost, sve su to na kraju krajeva negativni atributi jedne ličnosti a koji su predmet ispitivanja laboratorije pod imenom masonska loža. Simbolički alati koji se tokom masonskog rada koriste imaju za cilj upravo ispravljanje ovih nedostataka. Zato se iznova vraćamo na osnovni nedostatak većine dosadašnjih masonskih lidera, a to je masonska neizgrađenost.
Nadajmo se da će u vremenima koja dolaze, biti sve manje nepreležanih dečijih bolesti, a na drugoj strani sve više izgrađenih masona, te da će obedijencije raditi mirnije i stabilnije. Protok vremena je faktor koji stvar nepovratno gura u pozitivnom smeru. Možda jednog dana dođe i do realizacije dalekog i za sada nedostižnog cilja, a to je objedinjavanja Srpske masonerije.
Č.V., Nemanja, Niš