Ova tema uključuje razmatranja samih korena škotskog reda, stavljajući u centar čoveka kao duhovno biće, ali i duhovnost Škotskog reda i njegov univerzalni karakter. Masonerija uči ljude kako da sami shvate sebe, svoje okruženje, društvene okolnosti i civilizacijske odrednice. Tako se lična verovanja i uverenja ili utvrđuju ili menjaju, a izbor je na svakome pojedinačno. Pojam “metali” u slobodnozidarskom bratstvu simbolizuje boga-tstvo, moć, uticaj i druge pogodnosti u životu. Nažalost ovaj pojam ponekad uključuje i pohlepu, gramzivost, aroganciju, tvrdičluk i uobraženost, a eliminiše skromnost, bratsku ljubav, dobročinstvo, milosrđe, toleranciju, dobru volju i pre svega iskrenost.
Ali pođimo od početka. U masoneriji izraz “ostaviti metale” označava čin koji vrše profani pre ceremonije inicijacije. Simbolizam ovog drevnog ritualnog čina po mišljenju nekih tumača, vodi poreklo od mita vavilonske boginje Ištar, koja pre silaska u pakleni svet, skida sa sebe sve svoje dragocenosti. Ostavljanje metala pred vratima hrama od strane profanog, u masoneriji simbolizuje ne samo skromnost, bratsku ljubav i milosrđe, već i napuštanje svakog dogmatskog uverenja ili pređrasude. Dakle označava potrebu inicijanta da neopterećen i čiste duše stupi u masonsko bratstvo. U jednom intervjuu Veliki majstor Velike lože Italije, Armando Corona je na pitanje: “Da li ritual ostavljanja melala pred vratima hrama simbolički predstavlja osudu izobilja” odgovorio. Ne, njegovo isključivo značenje je da, u tom momentu novi član ne može nikome pomoći u materijalnom smislu, jer nema nikakve imovine. Lako se može dogoditi da se i drugi nađu u istom položaju a tada podrška sve Braće može da reši problem. Dakle simbolični gest “ostavljanja metala pred vratima Hrama” je priprema duha svakog pojedinca za bratsku solidamost i uzajamnu pomoć.”
Opšte prihvaćena definicija kaže da je mason slobodan čovek na dobrom glasu. Bratstvo slobodnih zidara pruža mogućnost da se svaki član bratstva izgrađuje i usavršava kroz rituale i duhovni rad. Svaki član masonerije može biti pojedinačna cigla koja simbolično doprinosi izgradnji hrama čovečanstva. Ta gradnja zajedničkog hrama humanosti je ono što povezuje sve masone sveta. Već mnogo vekova Slobodni Zidari prate ova tri principa:
• Bratska ljubav – Svaki Slobodan Zidar će pokazati toleranciju i poštovanje prema mišljenju drugih i ophodiće se sa dobrotom i razumevanjem prema dugima.
• Dobročinstvo – Slobodni Zidari će, kad god to mogu, ukazati pomoć i preuzeti brigu, ne samo za drugu braću, već i za zajednicu u celini, Oni to čine delima milosrđa i individualnim dobrovoljnim radom.
• Istina – Masoni streme istini, nameću visoke moralne standarde i teže da ih ostvare u sopstvenom životu.
Slobodni Zidari veruju da ovi principi predstavljaju put ka postizanju viših moralnih i duhovnih standarda.
Ukratko, priča o Slobodnom Zidarstvu je priča o ljudima sa svim njihovim karakternim različitostima, nezavisnim mišljenjem i postupcima, a ipak tako zavisnim jedni od drugih. Slobodno Zidarstvo pruža utočiste i duhovnu sigurnost svojim članovima više nego ijedna druga organizacija ili udruženje. To osećanje se postiže tek kad se shvati da je Slobodno
Zidarstvo dvoslojno, pa samim tim ima i dva sadržaja. Njegova spoljna strana sastoji se od alegoričnih priča, rituala i simbola; koji se mogu videti i čuti.
Druga, unutrašnja strana je nevidljiva. Ona je intelektualno-duhovna i dostupna je samo onim članovima koji svoju imaginaciju koriste za pročišćenje svog života. U tom smislu najpoznatiji ideolog Slobodnih Zidara, Albert Pajk, napisao je desetak blistavih preporuka, tzv. Masonski Dekalog, i ako bismo se njih pridržavali, naši životi bi bili neuporedivo harmoničniji i plodonosniji. Najvažnije među njima su: Ne čini drugome ono što ne bi želeo da drugi učini tebi, Ne čini ništa čega se nećeš rado sećati, Slušaj mnogo, pričaj malo, čini dobro, itd. Iznad biste Albeta Pajka, u Vašingtonu, ispisana je njegova životna oporuka: Ono što smo činili samo za sebe nestaće sa nama. Ono sto smo učinili za druge i za svet ostaje i postaje besmrtno.
Privrženost i pristrasnost kada su u pitanju “metali” nije karakteristična za masonsko bratstvo. Naprotiv, slobodno zidarstvo treba shvatiti kao duhovni pokret ili pak duhovnu školu. Na ovaj način sve što se doživljava i uči prilikom izvođenja masonskih ceremonija ima tačno postavljenu odrednicu samospoznaje, čime ljudi, masonska braća, rade na sebi – obrađujući grubi kamen, ka savršenijem obliku, a to ne pretpostavlja “zgrtanje metala”.
Sa druge strane, masonsko bratstvo okuplja značajan deo elite svakoga društva, intelektualce, naučnike, poslovne i uticajne ljude i svakome praktično zabranjuje raspravu o sticanju bogatstva i uticaja, iako su to dve bitne teme koje dominiraju civilizacijskim, društvenim i međuljudskim odnosima.
Na ovaj način se postavlja ograničenje uticajnijim ljudima da služeći se “bratskim vezama” ostvare aktivne promene ili uticaj u ovim segmentima života. Tako, s jedne strane ovaj princip “zabrane” omogućava posvećenost duhovnosti, a sa druge predstavlja sputavanje organizovanog pokušaja najsposobnijih da čine i delaju u cilju napretka čovečanstva. Ovo zvuči gotovo paradoksalno, ali jeste činjenica.
Pitanje “metala” je vrlo bitno u oba razmatranja – jer želja za vlašću, posedovanjem bogatstva i drugih pogodnosti u životu, se ne spominje kao odrednica, niti osobina koju će masonerija da razvija u ljudima. Metala se oslobađamo i pre samog prijema, što bi simbolički značilo, da smo oslobođeni gramzivosti i alavosti, te da čistog srca i uma stupamo ka spoznaji sebe. Međutim, dobar deo članstva je već dovoljno situiran da o “metalima” ne brine previše. Za njih bratstvo, koje povezuje uticajne i sposobne ljude, predstavlja dobar kanal za uspostavljanje veza i saradnje među ljudima koji se prepoznaju po svojim usaglašenim prirodama. Dobar deo članstva masonske organizacije zaista i ne razmišlja o “metalima” i svesno deluje razmatrajući stvarne prirodne potrebe i mogućnosti, kako pojedinaca, tako i grupacija.
Bogatstvo, ili simbolički “metali” nisu krajnji cilj masona niti oni imaju potrebu i želju za metalima – za posedovanjem uvek više i više novca, imovine, i moći. Ovo pitanje se detaljnije razmatra na nekim višim stepenima, gde se inicijanti upoznaju sa događajima iz života Velikog Majstora koji je sa svojim sapatnicima žrtvovan, odnosno spaljen na lomači koja je uništila njegovo fizičko telo, ali ga je duhovno preporodila kao čudesnog Feniksa.
Dobronamernost i duhovnost se pretpostavlja kao osobina velike većine onih koji su uključeni u Bratski Lanac. Ipak, postoji manjima koja nije zainteresovana za duhovnost koju Bratstvo poseduje, već jasno pokazuje da voli “metale” i da koristi svaku priliku i okolnosti za ličnu dobrobit. U takvom okruženju i međuljudskim odnosima bratstvo ne napreduje, već se deli i raspršuje u male koristoljubive interesne grupe, okupljene oko uticajnijih, a ne duhovnih ljudi. Ovo je jedna od realnosti koja postoji u okruženju nekih masonskih organizacija. Činjenica je takođe, da je u onim delovima sveta gde se bratstvo postavilo i učvrstilo u svojim moralnim kvalitetima i vrlinama, društvo napredovalo i razvijalo se ne samo u materijalnom nego i u duhovnom domenu. Stoga je jasno da Bratstvo ne postavlja kao svoj cilj sticanje moći i uticaja na društvo, politiku i religiju već se trudi da masoni kao “slobodni ljudi na dobrom glasu” postanu još bolji i da sa iskrenošću u srcu i vrednim rukama doprinose razvoju i progresu sveta.
A sada hajde da kažemo nekoliko reči o onome što je upravo suprotno pohlepi, gramzivosti, tvrdičluku, bahatosti, oholosti i aroganciji, da pričamo o skromnosti kao vrlini koja treba da krasi masone.
Skromnost
Skromnost je karakterna osobina koja se u mnogim kulturama, a posebno u slobodnom zidarstvu tradicionalno smatra vrlinom. Skromnost podrazumeva prirodno ponašanje, odsustvo nadmenosti i usko je povezana sa jednostavnošću duha. Skromni ljudi obično ne teže bogatstvu i luksuzu i umereni su u svojim prohtevima.
Skromnost se, kao ljudska osobina naročito ceni kod monaha i duhovnika tako da oni prilkom svojih inicijacija polažu zakletvu na skromnost i odricanje. Jedna izreka kaže: Skromnost nije svakome neophodna. Ali ona zaista lepo stoji onima koji bi imali razloga da budu neskromni. Osobine suprotne skromnosti su pohlepa, nadmenost, sujeta, oholost, gordost, drskost, itd.
Glavno značenje skromnosti tiče se odnosa osobe prema vlastitim željama. Skroman je onaj ko lako odustaje od svojih želja i miri se sa tim da ih neće ostvariti. Skromno je ono dete koje stojeći pred izlogom u kojem vidi igračku koja mu se sviđa, mirno prihvata mamin odgovor da ona nema dovoljno novca da mu je kupi. Kada ga mama zbog toga poljubi govoreći: „Skromno mamino sunce”, ona ga svojom ljubavlju nagrađuje za skromnost. Prema tome, skromno je ono dete koje je lepo vaspitano, koje upravlja svojim željama i ne da im da one upravljaju njime.
Drugo značenje skromnosti tiče se načina na koji se neko postavlja u odnosu na druge ljude. Skroman je dakle neko ko se ne ističe u odnosu na druge, ko se ne hvali svojim uspesima i postignućima, ko čeka da drugi budu ti koji će primetiti njegove kvalitete. A kada je drugi zaista pohvale, skromna osoba po pravilu je ta koja sama diskvalifikuje vlastiti uspeh, pokazujući da joj je neprijatno kada je drugi hvale i negirajući da je radila sa ciljem da bude primećena i pohvaljena. Skromno odbijanje tuđih pohvala ne mora da bude direktni izraz negativne slike o sebi. Nekada se na isti takav način ponašaju ljudi sa iskrivljenom, „naduvanom” slikom o sebi. U tom slučaju to nije izraz skromnosti, već izraz razvijenih socijalnih veština kojima se preventivno neutrališe zavist drugih ljudi.
Koliko je skromnost pozitivna osobina? Sve zavisi od konteksta u kojem se nalazi skromna osoba. Skromnost jeste pozitivna kada se osoba razvija i živi u siromašnom okruženju – zoni preživljavanja. Kada bi stalno želela ono što ne može da dobije, bila bi stalno nezadovoljna tako da joj skromnost pomaže da se prilagodi. Kada osoba živi u bogatom okruženju – zoni kvalitetnog života – njena skromnost je iracionalno nekorišćenje ponuđenih mogućnosti. Za mnoge je kvalitet života ostvarenje raznih želja što vodi zadovoljstvu i sreći. U odnosu na to šta donosi budućnost, znamo da se skromni lako naviknu na bolje, a da se neskromni veoma teško navikavaju na oskudicu. Naravno znamo da ima ljudi kojii metalima, srebru i zlatu, pridaju preveliki značaj i “metale” prihvataju kao jedini standard i merilo u proceni svojih vrednosti ili vrednosti njima srodnih bića. Oni smatraju da je količina metala koje poseduju pravo merilo njihovih ljudskih vrednosti, čime demoliraju i ponižavaju svoje umne i duhovne kvalitete, ali i duh celog čovečanstva. Onaj ko želi da bude iniciran u masonsko bratstvo, mora da bude spreman i voljan da se odrekne svih “metala”, odnosno novca, moći i uticaja, jer se u bratstvo prima čovek, a ne njegovo bogatstvo ili položaj.
Velika Loža Francuske, u svojoj Konstituciji, izražava duh samog Andersonovog slobodnog zidarstva, definišući slobodno zidarstvo kao: tradicionalni i univerzalni incijacijski red zasnovan na bratstvu. Ona čini savez plemenitih, slobodnih ljudi svih rasa, nacionalnosti i verovanja.” Vrhunac inicijacije čini „ulazak” u masonsku ložu učenika slobodnog zidara. On je predhodno “ostavio svoje metale pred vratima hrama”, a potom je prihvaćen kao brat i pozvan da sve ostale u bratstvu prizna kao svog „brata”. Na to se obavezao svečanom zakletvom koja se polaže u Slavu Velikog Arhitekte Svih Svetova i nad Tri Velike Svetlosti Slobodnog Zidarstva: Biblijom, otvorenom na Jevanđelju po Jovanu, Šestarom i Ugaonikom; i to, u otvorenoj Loži slobodnih zidara. Bratstvo, kao „univerzalno prijateljstvo” je simbolizovano Lancem jedinstva koji na kraju rituala prevodi kandidata iz profanog u posvećeni svet. Inicijant, sada novi brat, je prihvatio ideje, pravila i principe na kojima se zasniva slobodno zidarstvo, a time i značenje koje u posvećenom svetu imaju “metali”.
Znamo da oni predstavljaju privlačnu silu posedovanja, materijalnog imetka i svakojakih sklonosti. Mi, takođe, znamo, da ako neko želi da stekne bogatstvo mudrosti i da krene putem masonske svetlosti on treba da bude potpuno oslobođen privlačivosti i zavodljivosti “metala”, odnosno novca i materijalnog bogatstva. Nije potrebno da bude doslovno i fizički lišen svog imetka i poseda već je bitno da je dovoljno odvojen od njih da mu ne predstavljaju stalnu brigu i teret i da je saglasan da ih se potpuno liši ako bi mu stajala na putu da nađe „blago u nebu”. Jer, dok stalno bdi nad svojim dobrima i dok ona imaju vlast nad njim, dotle će biti odgođena njegova inicijacija u neki bolji svet. Poznati masonski pisac, Walter Leslie Wilmshurst na ovu temu kaže:
“Duša svakog brata je taj ‘umetnik u metalu’ koja se sve vreme svoje egzistencije bavi trgovinom s ‘metalom’. Želja za svetovnim posedovanjima, za senzacijom i iskustvom u spoljašnjem svetu dobra i zla, dovela je dušu u taj svet. Ona je isplela oko sebe svoje sadašnje telo od mesa, jer je svaka želja i misao bila ‘umetnik’ koji joj je ponešto dodao ili koji je modifikovao njenu prirodnu ljusku. Grčki filozofi obično su učili da duše prave svoja tela kao što puž pravi svoju kuću, a naš pesnik, Edmund Spenser, s pravom je napisao:
Telo je duše lik uzelo,
A duša lik je i gradi telo.
Ako je, dakle, želja za fizičkim iskustvom i materijalnim stvarima dovela dušu u materijalno stanje, napuštanje te želje je prvi nužni korak da se obezbedi njen povratak u stanje iz kojega je prvo potekla.”
Izobilje i preterivanje često nagone braću da izgube svaku želju za spoljašnjim materijalnim stvarima i da potraže mir u sebi samom, odnosno da povrate svoju energiju u i steknu nematerijalna dobra koja su trajna i realna. Duhovnost, je upravo karakteristična komparativna prednost Škotskog reda i svih nas koji radimo po škotskom obredu. Duhovnost je ono zbog čega smo bolji od drugih. Upravo zbog duhovnog razvoja koji negujemo mi smo na ispravnom putu i krećemo se na ispravnoj liniji suštine masonerije. Po duhovnosti koji negujemo mi se razlikujemo od biznis-klubova, razlikujemo se od humanitarnih ili poslovnih udruženja formiranih za postizanje nekih drugih ciljeva, na šta ponekad liče druge masonske ili paramasonske organizacije. Upravo zbog izgradnje čovekovog unutrašnjeg bića i duhovnog razvoja, masonerija je opstala kroz vekove i prerasla u ozbiljnu organizaciju, kakva je danas. Iako se masoni bave milosrdnim i humanitarnim radom, to nije misija masonerije niti suština masonskog delovanja.
U svetu postoje organizacije koje se milo-srdnim i humanitarnim radom bave bolje i efikasnije od masonerije. Međutim, izgradnja boljeg čoveka “oslobođenog od metala” u simboličkom smislu, je polje delovanja koje je karakteristično za masoneriju i čini je tako atraktivnom, kako nekada, tako i danas.
Brat D. Č. PL Mihajlo Pupin, VNLS, Beograd