„A kad ja vidjeh da ne idu pravo k istini Jevanđelja,
rekoh Petru pred svima:
kad ti koji si Jevrejin,
neznabožački a ne Jevrejski živiš,
zašto neznabošce nagoniš da žive Jevrejski?“ (Gal. 2:14)
Tolerancija (lat. tolerare što znači podnositi) se odnosi na snošljivost i uvažavanje tuđih ideja, stavova i načina života. Tolerancija je zbog svoje speifičnosti rastegljiv pojam koji se lakše oseća a mnogo teže određuje. Treba odmah napraviti razliku između toga šta podrazumeva podnositi i trpeti. Tolerancija se nikako ne odnosi na nešto na šta smo prisiljeni da trpimo već smo svesno i samo-inicijativno prihvatili različitost između nas i druge osobe. Naša odluka da budemo tolerantni proizilazi iz toga da smo slobodni ljudi i da smo sami odlučili i doneli odluku da prihvatamo određene različitosti. Kada je čovek slobodan onda ima i svoje dostojanstvo, moralne vrednosti, integritet i kulturu.
Mnogi filozofi i psihilozi postojanje ljudskog dostajanstva stavljaju u diptih sa tolerancijom i smatraju da su te dve stvari neodvojive. Kako je diptih reč Grčkog porekla рч. Δίπτυχοξ ona označava između ostalog i sliku iz dva dela.
Ljudsko dostojanstvo nikako ne treba poistovećivati sa ugledom, ličnim identitom itd. Svako ljudsko biće ima svoj identitet ali ne znači i da ima dostojanstvo. To bi značilo da nisu svi ljudi jednako društveno dostojni i da postoje određene razlike.
To postojanje razlika u ljudskom dostajanstvu i toleranciji daje onu finu nijasnu koja vrlo jasno isijava iz čoveka.
Sam prag tolerancije može biti jasno izražen ali isto tako može imate finese koje se tek primete kada tolerancija treba da dođe do izražaja. Prag tolerancije je pre svega individualan i zavisi od okruženja u kojemo smo odrastali, kućnog i ličnog vaspitanja. Tolerancija se ne usađuje, tolerancija se uči i predstavlja dug i trajan proces.
Pre pojave humanizma i renesanse, svet je imao period gde reč tolerancija nije ni postojala ili je bila u obliku definicije. Pojam tolerancije počinje naglo da se eksploatiše nakon Vestfalskog mira iz 1648 kojim je prestao verski rat u Nemačkoj.
Nakon toga tolerancija i ljudsko dostojanstvo počinju da se istražuju, uče, usavršavaju i praktikuju.
Možda najbolju definiciju ljudskog dostajanstva nalazimo u Bonskom ustavu SR Nemačke) koji kaže: “Ljudsko dostojanstvo se povređuje, kada se konkretan čovek unizi do objekta, pukog sredstva, zamenljive veličine.” Ovakvu definiciju za Bonski ustav napisao je Ginter Diring. Postojanje tolerancije i ljudskog dostojanstva treba da budu osnovni pravci svake države. Ljudska prava sadržana su kroz ljudsko dostojanstvo. Džon Lok (1632-1704) je u svom delu Pisma o toleranciji detaljno obradio postojanje tolerancije i ljudskog dostojanstva. Kroz ovo delo je razradio model ponašanje čoveka i jednog vladara.
Lok smatra da ukoliko se uspostave osnove verske i sekularne tolerancija brže će se ići ka postizanju verske tolerancije u svetu.
Drugi filozof, Volter, je kroz svoje delo Rasprava o toleranciji takođe dotakao problem verske tolerancije, odnosno netolerancije koja je izjedala Evropu. Pa tako u jednom delu kaže: ”Reklo bi se da se izrodila želja za mržnjom prema sabraći, jer imamo dovoljno vere da bi smo mrzeli i progonili, ali nemamo je dovoljno da bismo voleli I pomagali” Zamislite Evropski grad Tuluz koja je kao svetkovinu slavio svake godine ubistvo 4000 jeretika a koja nijednim dekretom gradnočelnika nije mogla da se spreči! Kroz Voletrovo delo se se sve vreme provlače misli koje podsećaju na određene delove Masonskog morala pa u jednom pasusu on kaže:” Ne čini ono što ne bi želeo da tebi čine” što je sastavni deo četvrte tačke Masonskog dekaloga.
Tolerancija se u savremenom peroidu obrađuje kroz pravna akta Ujedinjenih nacija.
U Povelji Ujedinjenih nacija iz 1945.godine se kaže: „Mi, narodi Ujedinjenih nacija, odlučni… da ponovo potvrdimo veru u temeljna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost čoveka…“; U Univrezalnoj deklaraciji iz 1948. godine se navodi: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima…“, zatim kroz Statut UNESKO iz 1945.godine gde se tolerancija stavlja u korelaciju sa “miroljubivom koegzistencijom” i “uspostavljanjem harmonije u različitosti”.
Ne smemo zaboraviti da se temelji Evropske unije zasnivaju na ljudskom dostojanstvu i toleranciji i definisani su Ustavom EU koji je donet u Mastrihtu 1991.godine.
TOLERANCIJA predstavlja osnovnu Masonsku vrlinu.
Duh tolerancije počiva na prihvatanju mišljenja drugih i kada je ono suprotno našem ili vladajućem i zvaničnom mišljenju koje se obično uzima za istinu. Duh tolerancije koji se u Evropi pojavljuje sa humanizmom predstavlja značajan napredak ljudskog duha. Međutim, ne treba pomešati instituciju tolerancije sa onom koja podržava apsolutnu slobodu savesti. Reč je o tome da se sva mišljenja mogu izraziti i pokazati, a da se pritom među njima ne uspostavlja nikakva vrednosna hijererahija, niti se o njima donosi sud. Držeći se ovih principa masonerija je tolerantna i još Andreson ističe ovu njenu osobinu.
Da li u stvari postoje granice tolerancije? Ovim bismo postavili niz pitanja koja se tiču masonskih pravila, a posebno, zahteva verovanja u Velikog Graditelja vasione. Očigledno je da sve zavisi od toga kako se shvata u masonskom smislu.
Prvi put se sa tolerancijom na Ritualnom radu srećom prilikom inicijacije kada nam Brat pokaže ogledalo. Tako snažnu poruku inicijant možda ne shvati odmah ali je sigurno kasnije proživljava. Naredni put je hvatanje u Bratski lanac sa onima koji su drugačiji od tebe i kroz tu različitost i tolernaciju gradite tako čvrstu vezu kao što je bratski lanac.
Na kraju treba pomenuti najčešće citiranu Volterovu rečenicu za koju slobodno možemo reći da je maksima tolerancije:” Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.”
Literatura:
Filozofija i problem verske tolerancije, Danijela Grujić 2016
Rasprava o toleranciji, Volter
Pisma o toleranciji, Džon Lok
Rečnik Slobodnog zidarstva, Danijel Ligu
М.К.U. N.N.
PL Nemanja, Orijent Niš