Na sastancima u junu 2022 godine u Kragujevcu sa visokim predstavnicima Velike Lože Francuske Braćom Jean-Paul Vannouque i Jean-Pascal Engler, u odgovoru na pitanje o mogućnostima saradnje i učestvovanja na zajedničkim radovima sa drugim Obedijencijama u našoj zemlji, dobili smo pojašnjenje i odgovor, da se to može činiti sa onim grupama, čiji su rad i principi delovanja, zasnovani na duhovnosti (fr. Spiritualite). Iz takvog odgovora nužno se nameću tri osnovna pitanja: šta je to duhovnost, šta se to pod duhovnim radom podrazumeva i možemo li, i na koji način, i na osnovu kojih kriterijuma, da merimo sopstveno napredovanje u tom poslu?
Reč duhovnost se u našem svakodnevnom životu i za potrebe razmatranja ove oblasti često meša i suprotstavlja sa druga dva pojma ili ljudske delatnosti, a to su: nauka i religija. Hajde da počnemo sa tog mesta i da koristeći istorijski pristup i metod pokušamo da potražimo odgovore na gore postavljena pitanja. Nauka i naučni metod, koji je zasnovan na korišćenju instrumenata matematike i logike, je istorijski gledano najmlađi i de fakto se najviše razvio u poslednjih nekoliko stotina godina. Cilj nauke je razvoj novih tehnologija u svrhu unapređenja čovekovog svakodnevnog života. Naš sadašnji životni standard i uslovi života u najvećoj meri imaju da zahvale nauci. Hrišćanska religija je stara koliko i naš sadašnji kalendar, što znači negde oko dve hiljade godina. Ili, ako hoćemo da uključimo i najstarije tekstove iz Biblije, mogli bi da kažemo da se njena starost proteže do skoro tri hiljade godina. Druge, dominantne religije, kao što je Islam je nešto mlađi od Hrišćanstva, dok je Budizam nešto stariji. Sve u svemu, ako se ograničimo samo na ove tri pomenute, starost današnjih religijskih učenja datira iz tog perioda. Osnovni instrumenti religije su vera, nada i ljubav, a cij je dug, miran i etičan ovozemaljski život, sa naglaskom na porodicu i naciju. Drugim rečima, religija nas uči tome kako ispravno živeti. Prema Masonskom kalendaru računanja vremena, mi sada živimo u 6022. godini, što znači da je masonerija, ili masonski pogled na život, najmanje za čitavih tri hiljade godina stariji od religija. A prema naučnoj teoriji o Velikom prasku, ovaj naš Univerzum je star oko 14 milijardi godina. Dakle, gledano sa ove istorijske strane, duhovnost predstavlja najraniju formu čovekove zapitanosti i istraživanja, ličnog pregalaštva za pronalaženje Istine i krajnje suštine. U konkretnom smislu, predstavlja traganje za odgovorima na neka osnovna pitanja: ko sam ja, odakle sam došao i kuda idem? Naučni rad je u najvećoj meri mentalna, umna delatnost, u religiji je to put srce, osećajnost i tradicija, dok je u duhovnosti naglasak na celokupnom čovekovom biću. Jedan od najvažnijih instrumenata duhovnosti je intuicija, za koju je utvrđeno da je najviše povezana sa čovekovim telom, što u slobodno-zidarskoj praksi potencira značaj rituala i simbola.
Iz ovog kratkog i pojednostavljenog sagledavanja lako se može izvesti zaključak da se sve ove tri sfere neophodne čoveku za vođenje jednog balansiranog i uspešnog života. Nauka nam stalno unapređuje i olakšava svakodnevni život, religija nas uči etici, ličnom, porodičnom i nacionalnom identitetu, dok nam duhovnost pomaže da se približimo samom smislu i najdubljim istinama sopstvenog postojanja. Dakle, sa masonske tačke gledišta nauka, religija i slobodno zidarstvo nisu međusobno suprotstavljene delatnosti, već partneri i zajednički graditelji bolje budućnosti. Za razliku od nauke i religije, koje su ne retko međusobno suprotstavljene i sklone polemikama i osporavnju, slobodno zidarstvo podstiče i koristi nova naučna otkrića i razvoj civilizacije. Isto tako, u religijama, posebno u monaškoj praksi, prepoznaje duhovno tragalaštvo, čiji je cilj Otkrovenje, Prosvetljenje, jedinstvo sa Bogom, kao najviši individualni čin i postignuće. Ideja i cilj kome teži slobodno zidarstvo jeste da taj uzvišeni ideal postignemo zajedno, kao društvo u celini. Ta činjenica, razlika u širini postavljenog cilja, od jednog ka mnoštvu – ka svima, najbolje oslikava dubinu i grandioznost masonskog pristupa i projekta.
Ako bismo sebi dozvolili da hrabro i lucidno zaronimo u taj period “mraka vremena” od pre tri hiljade godina pa sve do Velikog praska, šta bismo sve to mogli da pronađemo na tom putovanju, i što bi moglo imati značaj za naš sadašnji život, a posebno za naše dublje shvatanje suštine i prakse Slobodnog zidarstva?
U osnovi, sve ove tri discipline su saglasne da je sve počelo od tog Jednog, u religiji je to Bog, u nauci “beskrajno mali prostor beskonačno velikog pritiska i toplote”, dok je u Masoneriji to Veliki Ahitekta svih Svetova (Vasione). Ako bi ponovo krenuli sa pitanjima, onda bi prvo od njih svakako glasilo: a zašto je tom prvibotnom Jednom bilo potrebno da u naučnom smislu “eksplodira” i da počne da se beskrajno širi, ili da kako kaže Biblija, krene sa stvaranjem svega ovog što sada postoji, čiju vidljivu formu doživljavamo kao MEST (Na engleskom skraćenica od: MATERIJA, ENERGIJA, PROSTOR i VREME) Univerzum? Odgovor koji u duhovnim predanjima i tradicijama nalazimo, nešto uprošćeno i savremenije rečeno, jeste da je kod tog prvobitnog Jednog nastupilo neko zasićenje, limit, blokada za dalji razvoj i napredovanje. I, onda se desila eksplozija ili podela na bezbroj “Božjih čestica” ili Individua, čija je osnovna odlika bila nedeljivost, a jedina sposonost ili nasleđena moć od tog Prvobitnog oca jeste da prihavate ili odbace drugu svesnu individu. Mereno našim aršinima vremena, u milardama narednih godina iz te igre prihvatanja i odbacivanja nastala je celokupna kreacija čiji smo mi danas svedoci i saučesnici. Kao što kaže i Budino učenje, samo mi pojedinci, Individue, predstavljamo istinsku stvarnost, dok je sve ostalo, čitava MEST realnost, samo maja (iluzija). To predstavlja jednu od najdubljih Istina naše duhovne piradigme, kao i činjenica da taj iskonski mehanizam u svima nama: prihvatanja i odbacivanja drugih ljudi, pojedinaca, automatski i dalje aktivno funkcioniše na jednom najdubljem nesvesnom nivou, uzrokujući podele, nemire, konflikte i svađe u našim relacijam sa drugima. Iz ovog proističe, da je najobjektivnije merilo ili indikator našeg duhovnog napredovanja, stanje naših odnosa sa drugima. U kojoj meri smo osvestili i ojačali naš kapacitet za gradnju funkcionalnih, a istovremeno dubokih, lakih i kompatibilnih , odnosa sa drugim ljudima. Pojednostvljeno, kao što u slobodno-zidarskoj praksi, pre uzdizanja na Drugi stepen, pitamo učenika: da li je od prijema u Bratstvo stekao nove prijatelje?
Da zaključimo. Puni smisao duhovnisti, odnosno praktične primene principa i prakse duhovnosti u našem masonskom životu, jeste u tome, da naše poštovane Radionice, kao i celu našu poštovanu Obedijenciju uredimo kao jedan Inkubator, čiji bi cilj bio kultivisanje naših međusobnih odnosa, u smislu da oni i faktički, u međusobnim ophođenju i komunikaciji, održavaju princip BRATSTVA, kako se i inače međusobno oslovljavamo.