MISIJA I CILJEVI MASONSKE GRADNJE
Kažu da je na zidu kupatila nekog od starih Istočnih kraljeva pronađen zapis na kome je pisalo: “Svakog jutra obnavljam se potpuno.” U permanentnoj borbi za opstanak i pod uticajem spoljašnjih uslova, veoma smo podložni stalnim uticajima i pritiscima, što nas tera u prilagođavanja, promene, kompromise i ponekad u mnogostrana lutanja. Tako se, vremenom, u manjoj ili većoj meri, pogubimo i udaljimo od samoga sebe, od onoga šta jesmo u svojoj biti, kao i od toga šta je naša osnovna misija: ciljevi i dužnosti koje imamo u ovom životu. To važi za svakoga od nas kao pojedinca, ali isti ili slični procesi se mogu uočiti i kod organizovanih društvenih grupa.
Prošlog meseca, decembra, upravo završene 6023. Godine, na kraju Bele večeri timočkih masona u “Varoškoj kafani” u Zaječaru, pridružio nam se i Brat, koji je upravo pri kraju te godine istupio iz našeg Bratstva, nakon skoro dvodecenijskog staža. U daljem druženju i razgovoru te večeri, preneo nam je rezime i kristalizaciju iz zajedničke analize, do koga je došao sa još jednim ranije otpuštenim Bratom, a koji su njih dvojica, kao razlog za izlazak iz masonerije, u jednoj reči definisali kao: “Besmislenost!”. Mene je to, gotovo automatski, podsetilo na razgovor sa jednim starim indijskim guruom, koji je na pitanje “ima li smisla postojanja ovog našeg Univerzuma” odgovorio da “nema”, ali je odmah dodao “da svako od nas mora da ga pronađe za samoga sebe i da mudro osmisli svoj sopstveni život”. U tom prvom momentu, kada sam čuo navedenu elaboraciju ovog našeg bivšeg Brata, za trenutak sam osetio ponos, zato što me je to podsetilo na ovaj odgovor indijskog gurua i za trenutak mi se učinilo, kao da su njih dvojica u svojim razmišljanjima i analizama doprli do krajnje suštine ovog našeg Univerzuma!? Međutim, moje prvo pitanje je bilo usmereno u ovom drugom pravcu: “pa što Ti sam, ili vas dvojica, niste pokušali da pronađete i da nam ponudite neki smisao? No, već odmakla noć i generalno vesela kafanska atmosfera, nije mogla dovesti do nekih pomaka u razmatranju ovog njihovog zaključka, ali svakako svima nama, može biti korisna za naknadno promišljanje, zajedničko razmatranje i zaključivanje.
Pre svega, vredelo bi se zapitati i pozabaviti time, čemu svako od nas kao pojedinac, pridaje smisao i značaj? Zatim, kako i u kojoj meri se to uklapa i može se nadalje harmonizirati sa sistemom vrednosti i aktivnostima neke dotične grupe ljudi, kojoj smo se svojevoljno pridružili? Pa, na kraju i sa time, u kojoj meri smo se mi sami potrudili da u toj oblasti se dalje obrazujemo i steknemo neophodan uvid i saznanja o delatnostima koja se tu obavljaju. Sećam se dobro, kako mi je jednom prilikom u Parizu, moj tadašnji učitelj u ovom zanatu, poštovani Brat Svetozar Bižić, objašnjavao da se, po pravilu, u masoneriju uvek razočaraju oni ljudi koji su tu došli sa nekim određenim “konkretnim” očekivanjima, ponajčešće u smislu da će im Bratstvo omogućiti veću prohodnost i kontak sa onim ljudima, koji su bliži sa vladajućim strukturama i tokovima novca. U nastavku mi je tada pojasnio da se u masoneriju najbolje uklapaju oni ljudi koji su intelektualno živi, kreativni i koji su bogati sa idejama, zbog toga što masonska organizacija može značajno doprineti njihovoj realizaciji i sprovođenju u realan život, umesto da ostane samo na nivou ideja u nečijim mislima, na rečima, ili na papiru. Pri tome je to i argumentovao nekim pozitivnim primerima iz Francuske. Drugim rečima, masonerija više odgovara onim ljudima koji su skloni intelektualnom radu, koji su okupirani praktičnim filozofskim i dubljim duhovnim temama, koji su bogati sa idejama, željni novog znanja i ličnog usavršavanja, spremni da vredno i nesebično doprinose lokalnoj zajednici i svojoj zemlji, umesto da samo iščekuju i traže nešto “konkretno”. U psihološkom smislu, to je kao odnos odraslog i deteta, u smislu da odrasli ljudi imaju osećaj dužnosti i potrebu za davanjem i ličnim doprinosom, dok dete ima samo potrebu da prima, da mu se nudi i daje, a da ono samo uzima i konzumira. U tom smislu, parafrazirao bi reči sa jednog spomenika američkom predsedniku Kenediju, koji sam video u Kaliforniji, i na kome je stajao natpis: “nije stvar u tome koliko tvoja država može tebi da pruži, već koliko ti sam možeš da pružiš svojoj državi.”
Ako izuzmeno beletristiku na masonske teme, možemo da kažemo da na srpskom jeziku, a posebno na francuskom i engleskom, raspolažemo bogatom masonskom literaturom, očuvanom i prenetom tradicijom, kao i solidnom domaćom regulativom unutar Velike Nacionalne Lože Srbije. Ti postojeći resursi, zajedno sa Ritualnim i konferencijskim Radovima, predavanjima, kao i putem međusobnih druženja i razmene, svakako čine dobru i solidnu podloga za masonsko obrazovanje, podsticaj i inspiraciju za dalje promišljanje, kreativnost, unapređenje i dogradnju, kao i za praktično delovanje i istrajnu primenu u ovom našem sadašnjem vremenu i prostoru. Gornja kafanska dogodovština svakako implicira činjenicu da dosta od toga nedostaje. Drugim rečima, malo se čita, izostaje se sa radova i nedovoljno se međusobno družimo. Ovome možemo dodati i našu stalnu tendenciju za ubrzanim omasovljavanjem, koje je često praćeno smanjenom selektivnošću tokom prijema u Bratsvo. Postoji i treći razlog, koji nam je poznat iz menadžmenta: rukovodstvo organizuacije, i svi mi zajedno, nismo se u dovoljnoj meri potrudili da misiju i ciljeve sadašnje srpske masonerije jasno definišemo i efektno komuniciramo do svakog našeg Brata.
Ukratko i rezimirano, područja delovanja i sprovođenja naše zajedničke gradnje, mogli bi se sagledavati i praktično usmeravati u tri pravca:
- Prvi: rad na sebi. Danas je to bitnije nego juče, a biće još važnije našim budućim generacijama. Srpsko društvo je u zadnjim dekadama, pa i ceo jedan vek, u lutanjima i promenama, što je uticalo na lični identitet, sistem vrednosti, način života i tekuću problematiku svakog pojedinca. Uzmimo samo u obzir građanske ratove, promene društvenih sistema, migraciju iz sela u grad, ideološka i moralna zastranjivanja i lutanja, te sve ono što je to neizostavno pratilo i neizbežno uticalo na duhovno formiranje svakog od nas ponaosob. Pored svega ostalog, podrazumeva se i potreba za ličnom dekontaminacijom i unutrašnjom slobodom. Sposobnost razlučivanja istine od laži. I na kraju, kako povratiti snagu i poverenje u samoga sebe.
- Drugi: timski rad. Francuzi za sebe kažu “mi smo seljačka zemlja i ne umemo da radimo u timu”. Objašnjavajući dalje, oni kažu da su seljaci generalno dobri kao pojedinci u okviru svojih kuća i okućnica, ali ako ih stavite u tim, oni neće umeti da rade zajedno. Doći će do svađa, rasprava, podela i na kraju, često ne ispadne ništa, samo se izgubi dragoceno vreme i energija. Englezi su to, silom prilika, bili u situaciji da nauče ploveći morima, te se i danas, najbolje obuke iz tim bildinga održavaju na brodovima. Mi ne moramo da idemo na brodove, rad u našim poštovanim Ložama predstavlja školski primer tim bildinga, čime dajemo i svoj mali, ali nesumljiv doprinos izgradnji srpskog građanskog društva. Treći cilj prirodno proističe iz prethodna dva, a to je: tradicija, patriotizam, jedinstvo, sve ono što zajedničku državu i celokupan prostor na kome živi srpski narod, čini jačom i boljom, a što je bilo potisnuto i u velikoj meri izgubljeno u prethodnim nacionalnim i ideološkim lutanjima. I tu nam takođe, Engleska može poslužiti kao primer: tokom celog toka II. Sv.rata ni jedan Englez nije bio optužen za izdaju. Mi ne samo da smo tada počistili (pobili i proterali) sopstvenu društvenu elitu, već smo i dan-danas svedoci i često (neosvešćeni) saučesnici tuđih projekata, i za nas same, nesporno štetnih radnji, koje su u suštini i dugoročno gledano protiv naših nacionalnih interesa.
- Treći cilj prirodno proističe iz prethodna dva, a to je: tradicija, patriotizam, jedinstvo, sve ono što zajedničku državu i celokupan prostor na kome živi srpski narod, čini jačom i boljom, a što je bilo potisnuto i u velikoj meri izgubljeno u prethodnim nacionalnim i ideološkim lutanjima. I tu nam takođe, Engleska može poslužiti kao primer: tokom celog toka II. Sv.rata ni jedan Englez nije bio optužen za izdaju. Mi ne samo da smo tada počistili (pobili i proterali) sopstvenu društvenu elitu, već smo i dan-danas svedoci i često (neosvešćeni) saučesnici tuđih projekata, i za nas same, nesporno štetnih radnji, koje su u suštini i dugoročno gledano protiv naših nacionalnih interesa.
Naš srpski zet, Albert Anštajn je tvrdio da svi problem sa kojima se neki čovek susreće predstavljaju rezultat nivoa svesti na kome se taj pojedinac trenutno nalazi, te da je rešenje u podizanju nivoa lične svesnosti. U širem smislu, to isto važi i za grupe, pa i za čitavu državu. Viši nivo svesnosti automatski implicira viši nivo odgovornosti. Pa, ako ćemo da sledimo ideju kristalizacije i traženja ključne reči, kao što su to uradila ova dva naša bivša Brata, sa početka ovog teksta, onda bi ta reč mogla biti: