„Usavršivost čoveka je bezgranična… Doći će trenutak kad će Sunce na Zemlji osvetljavati samo slobodne ljude i neće prepoznati drugog gospodara do njihovog uma…”
Tako je snažna i plemenita ova misao Brata Kondorsea u delu „Skice za istorijski pregled napretka ljudskog duha”, ali kako kvalitet duša nije određen kvalitetom ideja, postavlja se pitanje da li je svet stvarno bolji od onog kojeg su nam preci ostavili. Da li je stvarno stvoren uslov za bolje sutra jer izgleda da se haos i noć spuštaju na čitavu našu epohu. Naša civilizacija je, čini se, obolela u svojoj srži, u samom svom biću. Paradoks je što su zla našeg sveta posledica same civilizacije. Besomučna i neumerena eksploatacija naše planete , zagađenja svakojakog porekla umnožavaju se i postaju opšta…
Ekološki problemi su brojni i objektivno teški za rešavanje. Odgovornost za to pada na čoveka, koji s obzirom na njegovu veliku naučnu i tehničku moć i ekološku svest, – može prirodu zaštititi, razoriti ili je dalje “stvarati” u stanju dinamičke ravnoteže. Naravno, to zavisi od karaktera usmerenosti i nove skale vrednosti, – u procesima industrijalizma, postindustrijalizma, urbanizacije i adekvatno projektovanje novih tehnologija. Jer, zaštita prirodne, životne sredine, ako se hoće prosperitet i sadašnjih i budućih generacija, mora postati organski deo ukupne projekcije razvoja. Naime, čovek sa tehničkim, tehnološkim rešenjima može razrešiti veliki broj ekoloških problema u zajednici sa ulogom drugih naučnih oblasti. Ali tehnologija nemože rešiti sve
Istraživanjja i statistički podaci upozoravaju na alarmantnost ugroženosti prirodne sredine, zemljišta najviše. Na putu Inicijacije spoznajemo Zemlju iz koje je naše telo uzeto i u koju će se vratiti.
Oko jedne trećine zemljišnih oblasti na Zemlji ne održava biološku aktivnost. Najvažnija je činjenica da je godišnja stopa uništavanja šuma u tropima oko 20 miliona hektara – to je jednako veličini Paname. Nestajanje tropskih šuma brine iz nekoliko razloga, osnovni je uništavanje autohtonih vrsta iz kojih se održava obnavljanje i poboljšanje otpornosti useva na štetočine. Uništavanje šuma tako ograničava sposobnost globalne poljoprivrede da se obnavlja. Prema apelu koji je 1991.godine latinoameričkim predsednicima poslao Gabrijel Garsija Markes i ostali ugledni potpisnici procenjuje se da će do 2015.godine tri četvtine američkih tropskih šuma biti oboreno, a 50% njihovih vrsta biljaka i životinja zauvek izgubljjeno. Ono što je Priroda stvorila tokom miliona godina biće od nas uništeno za malo više od 40 godina.” (P. Kennedy).
Voda je vitalni i nezamenljiv prirodni resurs za održavanje života na zemlji, zato se ona mora sačuvati u zdravim prirodnim uslovima. Voda je elemenat u koji uranjamo ruku na putu Inicijacije da bi nas potsetilo da i naša dela moraju biti čista.
Ukupne količine vode na zemlji, izraženo statistički, pokrivaju 97% morskom vodom, 0.58% u zemljinoj kori, 0.02% jezera i reke, te 0.001% u atmosferi. Preostali deo od 2.01% pokriva polarni led.
Međutim dobrim delom”prljavi” industrijski razvoj takođe pogađa kvantitet i kvalitet vodenih zaliha Zemlje. Još jednom je glavni uzrok povečanje stanovništva na više od 5 milijardi. U bukvalno svakom velegradu sveta u razvoju, kombinacija prenaseljenosti, nesmotrenog koraka u industrijalizaciji ,i skoro potpuni nedostatak kanalizacije i postrojenja za prečiščavanje, uništila je ono što su nekad bile čiste vode. Porast svetskog stanovništva je takođe ohrabrio masovno ulaganje u navodnjavanje.Svake godine, ogromne količine vode – procenjene kao 6 puta većeg protoka vode Misisipija, – vadi se iz zemaljskih reka, potoka i podzemnih rezervoara da bi se navodnjavali usevi. Vremenom, ovo vodi do zaslanjenih zemljišta, sve oskudnijih i zagađenih podzemnih rezervoara, jezera i unutrašnjih mora koja se smanjuju.
Zagađivanje vazduha je takođe jedan od ozbiljno prisutnih narastajućih ekoloških problema koji pokazuju iz decenije u deceniju, parametre povećanog zagađivanja i ugrožavanja prirodne sredine, osobito po čoveka. Opširnije o tome P. Kennedy upozorava: “Dim koji se vije nad današnjim kineskim gradovima i loše zdravllje radne snage slični su uslovima u Mančesteru sredinom 19. veka. Godine 1952. ozloglašeni londonski smog je oduzeo 4000 života i ostavio desetina hiljada bolesnih – da bi konačno bio donesen britanski Zakon o čistom vazduhu dve godine kasnije; napori razvijenih država da kontrolišu izduvne gasove iz automobila su još skorijeg datuma. čak i danas, Čitavih 150 miliona ljudi u SAD dišu vazduh koji Agencija za zaštitu prirodne sredine smatra nezdravim. Javne građevine, od spomenika Građanskog rata u SAD do Akropolja, stalno su nagrizane. Zagađivači kao kisela kiša prenose se vetrom iz Britanije i Nemačke u Skandinaviju, ili sa Srednjeg zapada SAD u Kanadu, gde je na desetine jezera zakiseljeno. Istovremeno, naučnici su takođe zabrinuti da je ozonski sloj, koji štiti zemlju i njene stanovnike od štetnog sunčevog zračenja, ozbiljno istrošen isparenjima hemikalija kao što je hloro-floro-ugljenik. što je šira ozonska rupa, bilo da je iznad Antartika ili Nove Engleske, ljudska bića su ranjivija “,itd.
Van sumnje je da dolazi do ugrožavanja vitalnih atmosferskih gasova sa kojima je zemlja obmotana, i koji omogućuju život, jer veštačke hemikalije permanentno truju atmosferu. Evidentno je i enormno godišnje povećanje ugljen-monoksida, što upućuje na zaključak – da nam je biosfera ugrožena.
Ekološki problemi koje analiziramo su najveći izazovi koje već konfrontiraju ljudsko društvo i zahtevaju globalnu planetarnu novu alternativu civilizacije, – a to dalje znači, moramo se opredeliti za ideje koje će izraziti rekonceptualizaciju sveta i koje će objektivno biti efektivni uzročnici novih promena. Tu se kao najbitniji izvor promena nameće i vidi u tehnologiji, jer ona objektivno stvara nove mogućnosti usavršavanja prirode i transformisanja resursa, nezavisno od tipa i razvijenosti društva ponaosob. Takav pristup pretpostavlja napuštanje stihijnosti u razvoju. Moraju se stvarati nove institucije za ekološke probleme koje bi permanentno radile na programskim alternativama, i naravno, nužno je organizovano izdvajati finansijska sredstva u okviru svakog društva ponaosob, za zaštitu i očuvanje prirodne, životne sredine.
U vezi s novom tehnoloskom bazom, u ovom teorijskom usmerenju se ukazuje i na potrebu za prelaskom na tzv. “alternativne izvore energije”, jer se fosilna goriva ubrzano iscrpljuju, a imaju i izražen negativan ekološki aspekt. Tako bi se civilizacija koja je izrazito oslonjena na jedan neobnovljivi energetski izvor (naftu), transformisala u civilizaciju koja se oslanja na višestruke, obnovljive izvore. Ovakva promena energetske osnove bi, smatra većina postindustrijskih autora, pored trajnog rešenja ovog pitanja, doprinela i značajnom smanjenju daljeg ugrožavanja prirodne okoline. Dakle, većina autora ovog usmerenja tehnologiju vidi kao osnovni zamajac društvene transformacije, pri čemu se ukazuje na circulus- vitiosus između tehnologije i razvoja društva jer, kao što tehnološki izumi i inovacije dovode do društvenih promena, tako i nova društvena klima omogućuje stvaranje novih tehnoloskih unapređenja..
Među najistaknutijim teoretičarima ovog usmerenja postoji potpuni konsenzus o odlučujućoj važnosti nove tehnološke revolucije u ukupnoj društvenoj transformaciji koja vodi ka naprednoj formi zaštite životne sredine. Po njima, nove tehnologije iniciraju promene u svim društvenim sferama, ali istovremeno i društvo preuzima sve veću kontrolu nad tehnološkim rastom, pokušavajući da ograniči negativne efekte po prirodnu okolinu.To su: Bel (Daniel Bell), Kan (Hermann Khan), Tofler (Alvin Toffler), Turen (Alain Touraine), Bzežinski (Zbignew Brzezinsky), Gorc (Andre Gorz) i drugi. U vezi s tim “Postindustrijsko drustvo postaje “tehnotronsko” drustvo: društvo koje je oblikovano kulturno, psiholoski, društveno i ekonomski, ekspanzijom tehnologije i elektronike.
Kao osnovu svoje teorije postindustijskog društva Andre Gorc postavlja specifični dualizam koji bi se ogledao u svim društvenim sferama. Adam Saf savremene naučno-tehničke promene uzima kao “postindusrijsku revoluciju” koja povlači za sobom i ukupnu društvenu transformaciju. Pri tom, autor podrazumeva razvoj mikroelektronike; i rešenje “genetskog koda”. Saf analizira i društvene fenomene koji nastaju kao posledica ovih tehnoloških promena, a prvenstveno zamenu radne snage i gubitak radnih mesta usled racionalisanja i dispozicija u kvalifikacionoj strukturi radnog stanovništva.
Bel tehnologiju posmatra u okviru “društvene strukture” koja zajedno sa kulturom i politikom čini osnovne društvene oblasti. Specifičnost nove tehnoloske sfere on vidi u stvaranju novih, naučno baziranih industrija.. Ova nova tehnologija u čijem centru je teorijsko znanje dominira proizvodnim sektorom, smatra Bel, obezbeđujući dalji napredak društva: “Napredak društva postaje zavisan od teorijskog rada koji kodifikuje postojeća znanjja i ukazuje na put empirijske realizacije. Zapravo,teorijsko znanje postaje strateški izvor, aksialni princip drustva, a univerziteti, istraživački centri i intelektualne institucije, gde se teorijsko znanje sakuplja, postaju aksialne strukture naprednog društva.” Ova nova “intelektualna tehnologija” je karakteristična za početak 21. veka. Za Bela, nova tehnologija je specifična po svom “naporu da definiše racionalnu akciju i da identifikuje značenje tog unapređenja” dok joj je cilj “ni manje ni više, nego da ostvari alhemičarski san: san o upravljanju masovnim društvom”.
U centar svog kulturnog interesovanja Bolding smešta ekološko znanje i njegovu ulogu u razvoju čovečanstva, pa i u ovom slucaju smatra da je proces modernizacije ekološke kulture najuočljiviji na univerzitetima. širenje ekološke kulture u nacionalnim granicama doživljava ekspanziju u novoj postindustrijskoj revoluciji. Takođe, na internacionalnom planu, ekološka svest dovodi do razvijanja nadnacionalne ekološke kulture kojom se prevazilaze uski nacionalni okviri i kulturni provincijalizam. Prema tome ekološka kultura je, moguća samo u društvima koja se nisu zaustavila u razvoju, stvarajući novi oblik ličnosti – homo universalisa.
Koliko su materijalne i duhovne stvari u ovim teorijama čudno izmešane. Toliko su ti filozofi zookrate i industijalci amerikanizovali jadnog čoveka da se nevidi pojam o razlikama koje karakterišu pojave fizičkog sveta i pojave sveta morala, prirodnog i natprirodnog. Ne može se umirujućim i demagoškim izjavama promeniti život ljudi i preći iz tame u Svetlost.
Da bi se promenio život prvo treba nastojati promeniti mentalitet ljudi i probuditi njihovu savest, podstičući ih na razmišljanje, ohrabrujući im pokušaje i dajući potporu tom naporu i volji da ga ostvari. Ideal tolerancije nije potrošen ideal. ali dok su ranije idealu prava čoveka oponirale ideologije totalitarnog tipa, sasvim potvrđene i jasno definisane, danas se ona krše licemerno pozivanjem na filozofiju o pravima čoveka, ukratko, u ime demokratije ubija se demokratija.. U ovom svetu koji sve više teži da uzme silu i zločin za merilo vrednosti, potrebno je da se nastavi govoriti o onome što jeste i što ostaje istorija, ali iznad nje, a to je ljudski duh. Čovek je usavršivo biće u onom smislu da može i da treba da se uzdiže. Osećamo da je ponor istorije dovoljno velik za čitav svet i da je civilizacija krhka koliko i život. Kriza koja obeležava naše društvo , bez sumnje je ekonomska i politička, šta više izgleda moralna i duhovna. A čvor te krize nalazi se u samom čoveku. Želim reći da čovek danas odbija ideju apsolutne vrednosti istine, a time i normu svih istina koje određuju čovekov život.
Slobodno zidarstvo nema “sistem” čudotvornog rešenja. Ono u rešavanju REKONCEPTUALIZACIJIJE ČOVEKA I SVETA može da ponudi određen prostor i alatke, određeno mesto i metod, mesto pravog dijaloga koji podrazumeva recipročnu toleranciju i alate koje smo upoznali kroz Inicijaciju.. Slobodno zidarstvo nudi put iz haosa u red, iz tame u svetlost i otkriva ono što je u svrsi reda i svetlosti.
“Budućnost čovečanstva je prva obaveza čovekovog kolektivnog ponašanja u doba negativnog ishoda tehničke civilizacije, koja je postala svemoćna. U ovom je sadržana … i budućnost prirode … cele biosfere …Interes čoveka u najsublimiranijem smislu poklapa se s interesom ostalog života koji je njegova svetska domovina”. Dostojanstvo čoveka je nemoguće izgraditi bez dostojanstva prirode. To dostojanstvo prirode nam nalaže da konačno prestanemo da svetsku okolinu tretiramo na egoističan, utilitarističko – pragmatičan način.
MKU:. N.G. PL Konstantin Veliki, Niš