Pitanje nastanka slobodnog zidarstva i međusobne povezanosti različitih uticaja na osnovu kojih su uobličene savremena masonska teorija i praksa, godinama su obrađivani nadugačko i naširoko i sigurno će se na ove teme i ubuduće pisati i raspravljati. Činjenica je da ni jedna ozbiljnija rasprava na ovu temu ne propušta da pomene uticaj legendarnog Bratstva Ružinog Krsta odnosno “rozen-krojcersko” nasleđe, za koje se kod nas odomaćila ova nemačka reč. Pokušaćemo ovde da ukratko navedemo osnovne elemente legende i iznesemo neke činjenice vezane za ovaj u svakom pogledu veoma zanimljiv fenomen.
Legenda o Bratstvu Ružinog Krsta
Legendarno Bratstvo Ružinog Krsta i njegov osnivač Kristijan Rozenkrojc opisani su u tri teksta objavljena pocetkom XVII-tog veka. Prvi tekst, objavljen u vidu manifesta Reda Ružinog Krsta, delo je anonimnog autora, a u javnosti se pojavilo kao štampani materijal 1914 godine u Kaselu (Kassel) u severnoj Nemačkoj pod imenom “Fama Fraternitatis”. Naredne godine objavljen je i drugi tekst pod imenom “Confessio Fraternitatis”, takođe nepoznatog autora pri čemu je novi tekst u sebi sadržao prethodnu “Famu Fraternitatis”. Treći i poslednji tekst objavljen je 1616 godine u Strazburu kao “Chymical Wedding of Christian Rosenkreutz” pri čemu je naknadno prilično izvesno identifikovan autor.
“Fama Fraternitatis des Löblichen Ordens des Rose-Croix” (Glas bratstva hvale vrednog reda Ružinog Krsta) kako glasi pun naziv manifesta ili skraćeno “Fama Fraternitatis” (Glas Bratstva), oglašava postojanje tajnog društva, opisuje događaje koji su se odigrali oko 200 godina ranije u odnosu na trenutak izlaska „Fame“ iz štampe i otkriva tajne koje do tada nisu bile poznate javnosti. Kako su u manifestu opisne ličnosti i događaji iz daleke prošlosti, još je prilikom njegovog objavljivanja bilo teško utvrditi da li su se opisani dogadaji zaista odigrali i da li su akteri opisanih događaja zaista postojali.
“Fama Fraternitatis” je priča o životu glavnog junaka “Oca C.R.”, njegovom detinjstvu, obrazovanju i odrastanju. Nezadovoljan sredinom u kojoj živi, već sa 16 godina glavni junak kreće na prilično malerozno hodočašće u Palestinu, odnosno u Jerusalim, tokom kojeg otkriva tajne drevne istočnjačke mudrosti i znanja. Na tom putovanju boravi u Damkaru (Arabija) gde mu mudri starac prenosi znanja iz fizike, matematike, magije i kabale. Nastavlja da prikuplja saznanja o ezoteriji i uči od mistika tokom boravka u Fesu (Egipat) i dalje tokom puta kroz Španiju, sve do povratka u Nemačku. Celo hodočašće podseća na postepeno savlađivanje stepenika na putu ka postizanju istinske mudrosti kroz više stepeni transmutacije sopstvene svesti. Kako je u osnovi “Fame Fraternitatis” okultno i alhemijsko tumačenje sveta, podrazumeva se postepeno napredovanje kroz različite inicijacijske stepene i alhemijske procese, sve dok se ne postigne konačni cilj odnosno ostvari “veliko delo”.
Ime glavnog junaka se nigde ne pominje eksplicitno, već se svuda koristi izraz “Father C.R.” (Otac C.R.). Po povratku kući glavni junak stečena iskustva oblikuje u doktrinu i sistematizovano znanje. Međutim, tadašnja Nemačka nije pogodno tlo za ideje koje glavni junak propagira. Zato okuplja jedan manji broj prijatelja i preobraća ih u posvećene entuzijaste. Organizuje ezoterijsko-hrišcansko bratstvo pod imenom “Bratstvo Ružinog Krsta” a prikupnjene veštine pretače u praksu. Ne samo što gradi ceo filozofski sistem već sistematizuje i praktična znanja iz medicine i tehnike. Po njegovim instrukcijama gradi se tajni hram nazvan: “House of the Holy Spirit” (Kuća Svetog Duha). Članovi bratstva prihvataju od glavnog junaka mudrost i praktična znanja i kreću u svet da ih dalje šire i koriste. Njihov glavni zadatak je lečenje bolesnih, pri čemu se usluge ne naplaćuju. Odevaju se i žive skromno a jednom godišnje se okupljaju na samo njima poznatom tajnom mestu, odnosno u pomenutom hramu (simbolično prikazan na grafici dole).
Pre nego što su krenuli na različite strane sveta, pripadnici bratstva su se zakleli jedan drugom da će se strogo pridržavati sledećih pravila: da se neće baviti ničim drugim već samo lečenjem bolesnih i da za to neće uzimati naknadu, da će se odevati i vladati skromno i u skladu sa običajima zemlje u kojoj su se zatekli, da će se svake godine određenog dana okupljati u Kući Svetog Duha, da će svako od njih pronaći dostojnog naslednika koji će nastaviti njegov rad, da će bratstvo držati u tajnosti narednih 100 godina i da će reč “C.R.” biti njihov pečat, lozinka i znak.
Otac C.R. je umro nakon 106 godina života, međutim, bratstvo nije saznalo gde je tačno sahranjen. Nakon smrti Oca C.R. braća su se i dalje okupljala u Kući Svetog Duha, birani su njegovi naslednici i bratstvo je normalno funkcionisalo narednih 120 godina. Tada su braća, pukim slučajem, u jednoj kući otkrila tajna vrata i iza njih zagrobnu kriptu na čijim vratima je pisalo “Post CXX annos patebo”, odnosno piše da će grob biti otkriven posle 120 godina. Kripta je napravljena kao savršena minijaturna reprodukcija univerzuma, sedmougaonog oblika, osvetljena veštačkim svetlom, a u sredini je kružni kameni oltar na kome je bronzana ploča sa napisanih nekoliko poruka na latinskom, među njima i poruka “Jesus niihi omnia” (Isus je sve i u svemu). Na svakom od sedam zidova kripte nalaze se vrata a iza svakih vrata je ostava sa tajnim knjigama, svetiljkama, raznim napravama i instrumentima. Svrha tajnog blaga koje ovaj trezor čuva je da se u slučaju propasti i nestanka bratstva i nakon mnogo godina ono može iznova da obnovi i rekonstruiše od početka. Ispod oltara i bronzane ploče pronašli su sarkofag i telo Oca C.R. u neverovatno očuvanom stanju bez ikakvih tragova raspadanja. U rukama je držao knjigu čiji je naslov “T”. Na kraju su pronađena imena osmorice braće koja su bila prisutna tokom sahrane. Iako se datum rođenja i smrti u samom manifestu direktno ne pominju, najverovatnije je Otac C.R. živeo od 1378 do 1484 godine.
Kao datum osnivanja Bratstva Ružinog Krsta uzima se 1407. godina. Same datume i brojeve godina treba prihvatiti sa rezervom, jer je u samo rozenkrojcersko tumačenje događaja ugrađena Pitagorina numerologija i misticizam istočnjačkih sufista. Kako je cela priča ispričana u “Fami Fraternitatis” jedna velika alegorija, tako je i otvaranje grobnice Oca C.R. alegorija koja treba da ukaže na početak novog ciklusa u razvoju tadašnje civilizacije, a pronađene poruke treba da usmere društvo u jednom novom smeru i vrate ga sa stranputice kojom je krenulo.
Tek nakon objavljivanja poslednjeg teksta vezanog za Bratstvo Ružinog Krsta, nedvosmisleno je potvrđeno da skraćenica C.R. predstavlja skraćeno ime glavnog junaka Kristijana Rozenkrojca. I samo ime glavnog junaka je više moto ili sinonim a ne stvarno ime i prezime. “Kristijan” naglašava hrišćansku notu a “Rozen-krojc” je dvostruki simbol ruže na krstu koji traži malo opširnije tumačenje za koje ovde nemamo dovoljno prostora. Najkraće moguće tumačenje je ići tragom spajanja simbolike “krsta” – simbola žrtve i stradanja i “ruže” – simbola tajne mudrosti i regeneracije.
“Confessio oder Bekenntnis der Societät und Bruderschaft Rosenkreuz” (Ispovest znamenitog bratstva vrlo poštovanog Ružinog Krsta) ili skraćeno “Confessio Fraternitatis” (Ispovest Bratstva), je sledeći manifest koji se pojavio naredne godine. U njemu se potvrđuje postojanje tajnog bratstva koga čine tadašnji ugledni i učeni pojedinci. Tekst sadrži 14 poglavlja i opisuje program bratstva. Konstatuje se teška situacija u tadašnjim Evropskim zemljama i zahteva hitna politička i intelektualna mobilizacija svih snaga koje bi dovele do korenitih promena u društvu. Bratstvo pokazuje volju da uspostavi univerzalni međunarodni mir i blagostanje. Veliča se “istinska filozofija”, dopunjavaju i objašnjavaju tvrdnje iz “Fame Fraternitatis” i odgovara na optužbe koje su se pojavile u međuvremenu na račun nevidljivog bratstva. Pripadnici bratstva sebe smatraju za jedine prave i istinske hrišćane. Odbacuju spoljašnje manisfestacije hrišćanstva, među njima posebno naglašavaju izlišnost crkve i okreću se ka unutrašnjoj spoznaji i doživljaju kreatora.
“Confessio Fraternitatis” je ubrzo postao jako popularan i prevođen tekst. Autor je ostao nepoznat a mnoga čuvena imena iz tog doba su pominjana kao mogući autori, među njima čak i Frensis Bekon.
Treće i poslednje delo pojavilo se 1616-e godine u Strazburu pod imenom “Chymische Hochzeit Christiani Rosencreutz anno 1459.” (Hemijska svadba Kristijana Rozenkrojca godine 1459.). Iako ni ovaj tekst nije potpisan, na osnovu indirektnih dokaza i naznaka u njegovoj autobiografiji potvrđena je činjenica da je autor luteranski teolog i mistik Johan Valentin Andrej (Johannes Valentinus Andreae) koji je živeo od 1586 do 1654 godine. Ovde se radi o romansiranoj priči podeljenoj u 7 poglavlja koja odgovaraju događajima koji se odigravaju tokom 7 dana, pri čemu je svaki dan jedno poglavlje. Po prvi put se eksplicitno pominje ime glavnog junaka – Kristijana Rozenkrojca, čime je definitivno rezrešena dilema šta predstavljaju inicijali C.R. i C.R.C. kojima je označavan glavni junak u prethodnom Glasu i Ispovesti. Kristijan Rozenkrojc je pozvan da učestvuje u “Hemijskom venčanju” mlade i mladoženje, odnosno kralja i kraljice u predivnom dvorcu prepunom raznih čudesa, pri čemu se događa niz nepredviđenih situacija u kojima on aktivno učestvuje.
Priča počinje na veče neposredno pre Uskrsa 1459-e godine, kada
on sedi za stolom tokom gozbe a završava se sedmog dana njegovim proglašavanjem
za viteza. I ova slikovita priča je takođe jedna velika alegorija. Za opis
venčanja upotrebljen je stari izraz za “hemijsko”, što u ovom slučaju
praktično znači “alhemijsko”. Alhemijsko sveto venčanje je jedan od
mnogih inicijacijskih rituala tokom kojih se kroz izvođenje testova,
pročišćavanja, smrti, uskrsnuća i uspenja dostiže viši nivo saznanja. Glavni
junak je pozvan da asistira tokom kraljevskog venčanja, pri čemu cela ova
alhemijska romansa neverovatno podseća na pojedine delove i događaje opisane u
Bibliji.
Činjenice i akteri stvarnih događaja
Iako je u vreme pojave rozenkrojcerskih manifesta bilo mnogo nedoumica, danas je kristalno jasno da tada objektivno nije postojala nikakva organizacija koja bi i najmanje ličila na Bratstvo Ružinog Krsta. Ako je ikad postojalo nešto što bi moglo da bar samo podseća na nekakvo bratstvo, onda je to međusobna kompatibilnost mišljenja i prijateljstvo tri briljantna uma toga doba. Povezani ali istovremeno jedinstveni i orginalni, sva trojica su živeli u Tibingenu (Tübingen) u južnoj Nemačkoj. Najstariji među njima bio je doktor Hes (Tobias Hessi), rođen 1568-e godine, zatim Krištof Besel (Kristoff Besseld) i najmlađi ali i najsjajniji um među njima već pomenuti Johan Valentin Andrej (Johannes Valentinus Andreae), rođen 1586-e godine.
Njihov međusobni odnos bio je zapanjujuće blizak, gotovo bratski. Zajednički su prikupili ogromnu količinu znanja vezanog za srednjevekovni misticizam i hermetičku filozofiju. Hes je bio izuzetan poznavalac teologije, Paracelzusove medicine, matematike, astronomije, astrologije, numerologije i apokaliptičkog simbolizma. Besel je proučavao srednjevekovni misticizam i hermetičku filozofiju. Andrej je poticao iz luteranske porodice, kao mlad odlično obrazovan, studirao je teologiju i bio vrsan poznavalac klasične književnosti. Bio je upoznat sa alhemijskom filozofijom, renesansnim nasleđem, gnosticizmom, neoplatonizmom i aktivno je proučavao radove Đordana Bruna. Istovremeno Andrej je bio izuzetno dobro upućen u duhovno hrišćanstvo i dela Fanka, Shwenkfelda, Weigela i Paracelzusa. Andrej je bio jako nadaren dramaturg, britkog i smelog smisla za humor. “Fama” je prepuna njegove promišljene ironije i prefinjene duhovnosti. Pretpostavlja se da on u praksi zaokružuje ideje trojice idealista i služeći se grandioznom alegorijom poziva svet na reformu celokupnog društva tadašnje zapadne Evrope. Andrej je želeo čovečanstvo nepodeljeno konfesionim razlikama, posvećeno potrazi za istinskim razumevanjem prirode, u svetlosti Božje milosti na temeljima Hristovih reči: “Istina će te učiniti slobodnim!”.
Da se radilo o izuzetnoj ličnosti, potvrđuje i činjenica da se njegovo ime našlo na kontraverznom spisku otkrivenom 1960-e godine u Nacionalnoj Biblioteci Francuske. Andrej se na tom spisku vodi kao 17-ti po redu Veliki Majstor Sionskog Priorata, pri čemu je na toj dužnosti od 1637 pa sve do kraja života, 1654-e godine. Na slici dole je jedan od portreta Johana Valentina Andreja.
U svojoj autobiografiji Andrej priznaje da je autor
“Hemijskog Venčanja Kristijana Rozenkrojca” ali kasnije celo delo
karakteriše kao “ludibrium” odnosno, alegorijsku dramu u sferi
politike. U poznijim godinama kao ozbiljan predavač u nekoliko škola, odriče se
i alhemije i svrstava je u grupu manje ozbiljnih nauka.
Međutim u vreme njenog objavljivanja niko nije znao da grupa prijatelja oko Andreja stoji iza “Fame”. Rukopis “Fame” je dve godine pre štampanja u Kaselu privatnim kanalima distribuiran širom južne Nemačke osobama za koje se pretpostavljalo da će blagonaklono reagovati na njen sadržaj. Odabrane su za tadašnje vreme napredni pojedinci koje je interesovala ne samo nauka već i religija.
Postavlja se pitanje šta to u “Fami” izaziva toliku pažnju i šta se to tako interesantno poručuje čitaocu? Najpre treba imati u vidu da se ona javlja u jednom jako korumpiranom, nasilnom i problemima opterećenom društvu. Mračni srednji vek u kojem vladaju osioni feudalci potpomognuti još okrutnijim jezuitskim inkvizitorima bilo je okruženje u kojem život nije bio nimalo lak. “Fama” najavljuje početak nove ere u razvoju čovečanstva. Kroz alegoriju ona pruža novu nadu ljudskom rodu i obećava da uskoro dolaze bolji dani. Kao dokaz da tajno bratstvo postoji i da njihov rad daje rezultate, navodi se napredak nauke, koji više ni crkva ne može da omalovaži i potisne. Međutim to nije dovoljno, traži se formiranje šireg fronta i inicira odlučnija akcija. Pozivaju se svi zainteresovani da priđu i zajednički otpočnu sa reformom društva, i to ne samo u tadašnjoj Nemačkoj, već u celom poznatom svetu.
Jedan od onih koji je odgovorio na poziv, marta 1612 godine, i to javno u štampanom obliku bio je muzičar i teozof Adam Heselmajer (Adam Hasselmayer). Njegov odgovor bio je podstaknut činjenicom da je “Famu” shvatio kao nastavak i dalju elaboraciju ideja jedne od napoznatijih i najkontraverznijih ličnosti toga doba – doktora Paracelzusa. Iako je Paracelzus umro 70 godina ranije, tek su nakon nakon njegove smrti, kao tempirana bomba odjeknuli naknadno objavljeni radovi iz filozofije i religije. Paracelzusov rad bio je inspirisan hermetičkom tradicijom i zastupao je gnostički pristup poimanju sveta. Osnovne ideje su poznati koncept mikro i makro kosmosa, prisutnost božanske iskre u svakom pojedincu, duh koji čini život praktično zarobljen u gruboj materiji i potencijalna mogućnost sjedinjenja sa kreatorom nakon smrti. Paracelzus nije imao razumevanja za crkvu kao instituciju i verovao je isključivo u unitrašnju crkvu duha. Inspirisan Paracelzusovim idejama Heselmajer tvrdi da čoveku nije potreban tutor da mu kaže gde da ide, šta da radi i o čemu sme da govori. Sledbenici ovog koncepta praktično su koncipirali novu religiju pod imenom “religija istinske svetlosti”. Heselmajer se oduševio “Famom Fraternitatis” i u svom odgovoru punom entuzijazma zahvaljuje bratstvu C.R. na misiji da božansku milost učini pristupačnu običnom čoveku. U svojoj fascinaciji “Famom” Heselmajer ide toliko daleko da od vlasti traži dozvolu da krene u južnu Francusku u ekspediciju i potraži grob brata C.R., sledeći instrukcije opisane u “Fami”. Po nalogu jezuitskog inkvizitora Hipolita Gvarionijuma (Hippolytum Guarionium), Heselmajer je u jesen 1612-e godine uhapšen i otpremljen na mediteransku galiju da robija, gde je posle pet godina preminuo. Njegova sudbina vrlo plastično ilustruje o kakvim se vremenima radilo.
Na slici dole je ilustracija iz knjige stampane u Nirnbergu 1606-e godine sa likom doktora Paracelzusa (Aureolus Philippus Theophrastus Paracelsus), koji je živeo od 1493 do 1541 godine.
Virus je nepovratno zarazio svet
Rozenkrojcerski pokret je nesumnjivo gnostički pokret. Međutim, sami autori rozenkrojcerskih manifesta nisu bili svesni ove činjenice. Da je neko nakon pojave manifesta imao priliku da to kaže autorima, oni bi najverovatnije to kategorički osporavali.
U to vreme rasprostranjeno mišljenje o gnosticima bilo je utemeljeno na tvdrom stavu crkve koja gnostike vekovima smatra najgorom vrstom jeresi. Crkva gnostike progoni i pokušava da iskoreni još od I veka nove ere. Međutim ako se pažljivo analizira rozenkrojcersko učenje, uočavaju se mnogi elementi gnose. Jasno se uočava trag ideja čiji kontinuirani tok kreće sa valentinijanskim gnosticima iz II i III veka nove ere, preko katara, srednjevekovnih alhemičara, dalje preko neoplatonista i renesanse sve do radova Paracelzusa koji se smatra ključnim prethodnikom i neophodnim uslovom za pojavu rozenkrojcerskih manifesta.
Paracelzus je dao veliki doprinos time što je tradicionalne gnostičke ideje uobličio dajući im novu terminologiju. Osavremenjivanje starih ideja korišćenjem novog lingvističkog okvira bio je neophodan preduslov za pojavljivanje Glasa i Ispovesti.
Uticaj tri rozenkrojcerska manifesta na intelektualni svet tadašnje Evrope bio je neverovatan. Glas o misterioznom nevidljivom bratstvu infiltrirao se u kolektivnu svest tog doba. To je ličilo na širenje virusa koji je na kraju ušao duboko u društveno tkivo i koji više niko nikada neće moći da iskoreni. Čim se negde završi jedan ciklus euforije i interesovanje smiri, negde drugde sve bukne iz početka. Moglo bi se reći da je virus živ i dan danas. Sve ukazuje na jedan od najboljih marketinških poteza ikada izveden u praksi.
Autori rozenkrojcerskih manifesta su ispravno razmišljali. Smatrali su da ukoliko želiš da promeniš svet najbolji način je da svoju viziju uobličiš u legendu ili mit a zatim stalno spinuješ i podgrevaš misteriju. Tajno društvo je odlična tema koja će uvek iznova i iznova golicati maštu i privlačiti pažnju javnosti. Iako se precizno ne zna ko je rukom napisao “Famu” i “Confessio”, pouzdano se zna odakle su rukopisi došli. Na svetlo dana su se pojavili iz ruku prijatelja okupljenih oko Johana Valentina Andreja. Već pomenuta grupa vrsnih intelektualaca iz Tibingena, posmatrala je svet oko sebe i zaključila da treba pokrenuti sveobuhvatne promene i da je krajnje vreme da čovečanstvo otpočne jedan novi ciklus. Svoju viziju i svoj pogled na svet uobličili su pakujući zajedno filozofiju, nauku, umetnost i religiju u jedinstvenu celinu. Kada svaki pojedinac bude počeo da živi u skladu sa njihovom vizijom, počeće nova era a sama vizija će doživeti svoju implementaciju u praksi.
Ima zaljubljenika u priču o Bratstvu Ružinog Krsta koji tvrde da je na čuvenom platnu „Čovek u oklopu“, Rembrant naslikao Kristijana Rozenkrojca (slika ispod).
Objavljivanje rozenkrojcerskih manifesta uzbudilo je javnost cele tadašnje Evrope. Jedni su pokušavali da stupe u kontakt sa nevidljivim bratstvom, drugi su napadali i osuđivali manifeste, dok su treći tvrdili da su oni lično predstavnici bratstva. Sa današnje distance prilično je jasno zašto autori nisu ostavili adresu za kontakt. Bili su oprezni i promišljeno su uočili da ni oni sami ne bi bili u stanju da ispune očekivanja čitalaca. Nova era će doći kada je svaki pojedinac bude izgradio sam za sebe. Nemoguće je da to uradi neko drugi za tvoj račun, jer to je proces unutrašnje transformacije. To je izvorno gnostička ideja.
Međutim, realna situacija na terenu je bila jako daleko od okruženja koje bi podstaklo transformaciju pojedinaca i dolazak nove ere. Nadzirali su se sukobi a beda je srozala i ono malo dostojanstva u ljudima. Uskoro je započeo i tridesetogodišnji rat tokom kojeg je opustošena Centralna Evropa u borbi katoličkog juga i protestantskog severa. Katolici su tvrdili da su njihove neprijatelje zaposele rozenkrojcerske veštice. Na drugoj strani i protestanti su postali sumnjičavi jer je već bilo jasno da su i oni u praksi jako daleko od uspostavljanja reformisanog društva i potpuno nove crkve koja je bila moto njihove borbe. Institucije protenstantske crkve su sve više počinjale da liče na žestoko kritikovane institucije katoličke crkve. Međutim iako je široka podrška i realizacija rozenkrojcerskih ideja u praksi izostala, virus se već raširio Evropom i više niko nije mogao da zaustavi mestimičnu i povremenu implementaciju ideja o nevidljivom bratstvu.
U Francuskoj, Engleskoj, Holandiji pa čak i u Italiji pojedinci i grupe pokušavali su da uspostave društva slična “Bratstvu Ružinog Krsta”. Manje-više neuspešna društva, nešto uspešniji univerziteti i škole, blistavi pojedinci i intelektualna elita napajali su se idejama koje su crpli iz manifesta.
Najuspešniji pokušaj praktične restauracije “Bratstva Ružinog Krsta” je osnivanje masonskih loža krajem XVII veka u Škotskoj i Engleskoj. Međutim, veza između rozenkrojcerskih ideja i slobodnog zidarstva je tema koja zahteva poseban prostor i vreme, tako da ćemo o tome drugom prilikom. Na slici ispod je ilustracija „Ruža daje med pčelama“ iz „Summum Bonum“, rada Roberta Flada (Robert Fladd) objavljenog 1629 godine u Engleskoj.
Za one koje je ova priča zaintersovala, a želeli bi da se bliže upoznaju sa izvornim sadržajem “Fame Fraternitatis” i “Confessio Fraternitatisa” na našem sajtu nalaze se integralne verzije oba manifesta na engleskom jeziku na adresi: http://www.mason.org.rs/index.php/sirijus-casopis
Brat Č.V. Nemanja, Niš