Memorijalni centar posvećen Džordžu Vašingtonu, prvom predsedniku Sjedinjenih Američkih Država i istaknutom masonu, nalazi se u Aleksandriji, gradu koji je zapravo u saveznoj državi Virdžinija ali praktično jako blizu glavnog grada i administrativne oblasti Vašington. Kompleks obuhvata celo jedno brdo na čijem vrhu je zgrada i kula visine 101 metar. Oko zgrade i kule koja podseća na čuveni egipatski Aleksandrijski svetionik nalazi se veliki park, kao što se to vidi na slici 1. Odmah po ulasku u memorijalni centar u prizemlju vas dočekuje ogromna skulptura i jasno vam stavlja do znanja gde ste došli. Njena grandioznost je očigledna i na slici 2.
Memorijalni centar je građen udruženim naporima svih masonskih organizacija u Sjedinjenim Američkim Državama. Za tu namenu formirana je posebna organizacija koja je odabrala lokaciju, pripremala planove, birala izvođače i prikupljala sredstva. Nakon dugogodišnjih priprema, gradnja je počela 1922 godine uz prvobitnu procenu da će izgradnja koštati 3-4 miliona dolara. Završetak radova i svečano otvaranje su upriličeni 1934 godine. Konačni troškovi su višestruko premašili planirani budžet, međutim zahvaljujući činjenici da je njegovu gradnju i održavanje nepredkidno podržavalo svih 52-e Velike Lože koje rade u Sjedinjenim Američkim Državama, projekat je na kraju uspešno realizovan. Krupna rekonstrukcija izvršena je 1970-e godine. Veliki troškovi uređivanja i održavanja ovako ozbiljnog objekta doveli su do toga da je pored velikih donacija pojedinaca i firmi, u nekoliko navrata bilo neophodno razrezati obavezu da svaki mason u Americi da jednokratni prilog. Ovakav jedan namet je na primer 1983 godine iznosio 5 dolara po masonu. Imajući u vidu višemilionski broj masona u Americi, jasno je o kakvim je sumama ovde reč. Za primer svima koji se danas bave finsniranjem i gradnjom masonskih hramova ostaje za divljenje kako je ceo projekat vođen izuzetno transparentno i kako se tačno zna odakle je došao i kako je potrošen svaki pojedini dolar. Podaci o troškovima gradnje i prikupljanju sredstva javno su dostupni čak i na Wikipediji.
Jedna od impresija koje sam stekao tokom posete ovom memorijalnom centru je vezana upravo za činjenicu da je izgrađen zajedničkim naporima svih masonskih organizacija u Americi. Zato mi se učinilo zanimljivo videti koje su to organizacije i kako se na njih gleda iz ugla greditelja ovog centra. Na prvom spratu kule je velika prostorija u kojoj su nabrojane sve te masonske organizacije i svaka od njih ima svoj mali izložbeni deo gde su dati osnovni podaci, istorija, regalije i heraldika. Posetioca na ulazu dočekuje veliki krug sa imenima ovih masonskih organizacija prikazan na slici 3. U centru je plavi krug koji označava plave lože i prva tri stepena: učenik pomoćnik i majstor. To su 52 Velike Lože a oko njih su različita tela i redovi koji čine nadogradnju. Interesantno je kako su ovi redovi grupisani. Pored standardnog Škotskog Reda i Jorka koji imaju svoja tela i redove, zanimljiva je grupa “socijalnih” ili ovde je možda primerenije reći “društvenoj zajednici orjentisanih” redova koji se uglavnom bave milosrdnim radom. Takođe je zanimljiva grupa redova gde se postaje član po “pozivu”. Usled bolje čitljivosti u nastavku na slikama 4 i 5, dati su uvećani delovi ovog kruga. Tema ovog teksta nije da sada analizira svaku od ovih organizacija, već da čitaocu predoči kako je to klasifikovano u memorijalnom centru posvećenom Džordžu Vašingtonu. Onaj koga to interesuje, lako može doći do podataka o svakoj od ovih organizacija.
Drugi utisak koji se stiče nakon posete ovom memorijalnom centru tiče se značaja koji Amerikanci pridaju svom Ustavu, Deklaraciji o nezavisnosti i Džordžu Vašingtonu kao svom prvom predsedniku. Jako su ponosni na verske slobode i u Sjedinjenim Američkim Državama paralelno egzistira veliki broj crkava oko kojih je okupljeno mnogo vernika. Pored toga, van svake sumnje je i činjeica da ima više miliona ljudi koji sebe ubrajaju u ateiste. Međutim i jedni i drugi odnos prema Ustavu i obožavanje Džordža Vašingtona podižu na takav nivo, da po nekim svojim elementima to podseća na religiozni odnos. Bez obzira da li pripadaju nekoj od postojećih crkava ili ne, za sve Amerikance bi se moglo reći da gotovo religiozno poštuju i veličaju svoj Ustav i svog prvog predsednika. Ovu konstataciju potkrepljuje i činjenica da unutrašnjost kupole US Kapitola ili kako je još nazivaju “rotonde”, krasi freska, koja se naziva “Apoteoza Džordža Vašingtona”. Prikazana je na Slici 6. Apoteoza je uzdizanje preminulog smrtnika do nivoa božanstva, odnosno proces stvaranja božanstva ili “pobožavanje”. Tako kongresmene i senatore koji zasedaju u US Kapitolu sa plafona posmatra božanstvo u vidu Džordža Vašingtona.
Razmišljajući o američkoj religiji i ateistima začas dođemo do večitog pitanja: “Može li ateista biti mason?”. Odgovor leži u pod-pitanju koje glasi: “Šta znači biti ateista?”. Mnogi ljudi koji sebe ubrajaju u ateiste kažu da iako ne veruju u konkretnog boga, ipak veruju u neku silu koja vlada Univerzumom, koja je veća od nas i koja deli neku nebesku pravdu. Njihova uverenja i iskustva su jako slična i duboka kao i uverenja onih koji za sebe drže da su vernici. I ateisti osećaju da treba poštovati druge, živeti pošteno i biti koristan porodici i zajednici. I ateiste muči neutešna žalost kada se zagledaju u prošlost i zaključe da su protraćili život, ili su ponosni ako osećaju da su život proživeli dobro, poštujući etičke i moralne norme. Zašto se prilikom inicijacije u masonsko bratstvo insistira da kandidat kaže da veruje u Boga? Odgovor je vrlo jednostavan: čovek koji ne veruje u Boga nema čvrsto uporište za koje bi organizacija u koju ulazi mogla da ga veže. Zakletva nema smisla ukoliko ne postoji strah od kazne za onog ko prekrši zakletvu. Bez vrhovnog autoriteta nemoguće je uspostaviti stabilnu organizaciju. Zato se od kandidata traži da veruje u “Stvaralački princip”, “Vrhovno biće” ili “Svemogućeg kreatora”. Kako će se ovaj princip kojeg nazivamo i Veliki Arhitekta Univerzuma konkretno manifestovati za pojedinca zavisi od njegove vere i crkve kojoj pripada. U slučaju da je kandidat “religiozni” ateista, ovaj princip može zadržati formu samog Velikog Arhitekte Univezuma. Znači, malo je ljudi na zemaljskoj kugli koji baš u ništa ne veruju i odbacuju sve etičke i moralne vrednosti. Sledi da je vema malom broju ljudi zatvoren ulazak u masoneriju jer formalno “ne veruju u Boga”. Gotovo svi ljudi na svetu u nešto veruju, a masonerija će vremenom već pronaći način da im ta verovanja uobliči i usmeri.
Na kraju, od memorijalnog centra, podele američke masonerije, apoteoze, stigosmo i do “religioznog” ateiste. Ovaj tekst je nazvan “impresije” jer iako sve ovde pomenute teme na prvi pogled nemaju direktne veze, povezuju ih impresije koje izazivaju. Bar je to tako doživeo autor ovog teksta u skladu sa porukom iz uvoda u ovaj broj Sirijusa…